Гледишта
Витомир Пушоњић
‘‘ПРАВО’‘ НА ОТПАДНИШТВО
Несносне августовске жеге натерале су ме да спас потражим у родном Врбову, брдско-планинском селу у околини Пријепоља. Али ни висина од 1200 метара ни обиље зеленила и свежег планинског ваздуха нису ми помогли да измакнем небеској ватри. Подношљиво ми беше једино у дебелој хладовини на ободима четинарских шума – уз очекивање да се песмом и причом с транзистора колико-толико разонодим, и прекратим време до заласка сунца.
Уместо тога навалише на мене рекламе, страначке приче, привредна статистика и поп-рок-фолк. Као да су се паклена врућина, политички раздори, економски крах и разарајућа ‘‘музика’‘ заједнички удружили да ми убију сву преосталу вољу, снагу и памет, те почех вртети котурић за промену станица, у потрази за нечим мање погубним.
Претрагу међутим и нехотице зауставих на Радио Подгорици због речи које ме из прве заокупише. Радило се наиме о жучном међустраначком спору око верског и језичког идентитета Црне Горе: главар владајуће странке беше распалио по опозицији што се противи његовој одлуци да се језик у Црној Гори више не назива српским, већ ‘‘црногорским’‘. За затирање српства и у називу језика нудио је ‘‘убедљиве’‘ аргументе, кључни будући да црногорска опозиција чини ‘‘испоставу великосрпских центара моћи’‘, па и самог ‘‘српског патријарха’‘. У свима је препознавао ‘‘непријатеље црногорског напретка’‘ јер га онемогућавају у довршавању језичког и верског идентитета ‘‘црногорске нације’‘, у складу са ‘‘људским правима’‘ и ‘‘евро-стандардима’‘.
Значи, помислих, и демократија је поделила Црну Гору као некада турска окупација а предмет спора, као и онда, беше и остаде опстанак српства на том простору. Новом главару не смета ниједна вера осим српске светосавске, нити има ишта против језика ‘‘Бошњака’‘ и ‘‘Хрвата’‘, али за српски ни да чује. Ето градива за нови Горски вијенац, али таквог и толиког да би се и Његош пред њим скаменио!
Аргументација демократског главара Црне Горе, којом се окомио на ‘‘великосрпску хегемонију’‘, у трену ми одагна малаксалост услед оморине. Заправо, дубоко ме је узнемирила његова фанатична жудња за остваривањем ‘‘права’‘ на умишљени, ‘‘политички коректни’‘ ‘‘идентитет’‘, уз потпуно занемаривање или багателисање духовног наслеђа, историјске истине, па и научних чињеница.
Јер ако новокомпонована црногорска држава, створена на радост свих српских непријатеља, заиста говори ‘‘црногорским’‘ језиком, са ове стране ‘‘границе’‘ нико га не би требао разумети, ми будући Срби а они ‘‘Црногорци’‘. Али ја, ето, разумедох баш све што је евро-црногорски владар рекао, па и више него што он мисли. Свака његова реч леже ми у уши не само буквалним, него и пренесеним значењем, не само оним што жели рећи, већ што би и да сакрије. Ни интонација, ни дикција, ни било које језичко својство ‘‘црногорског’‘ не засмета ми као што би требало да је заиста ‘‘страни језик’‘. А ако он мисли да ме може преварити са оним ‘‘ђе’‘ уместо ‘‘где’‘, са ијекавицом уместо екавице, хтедох му некако викнути да сам управо прошао поред куће свог врбовског комшије Воја Табаша, који ми с прага беше довикнуо: ‘’Ђе си пошо?’‘, па додао: ‘’Сједи да запалимо по цигару!’‘.
Причали наиме бесмо углавном о најновијим политичким приликама, па се између осталог Војо пожалио и на премноге ‘‘изјелице’‘ које попљачкаше све живо по земљи. Оно ‘‘сј’‘ и ‘‘зј’‘ изговорио је баш као и творци ‘‘црногорске азбуке’‘, који за те гласове тврде да су искључиво ‘‘црногорски’‘. Но, онда би се ‘‘Црногорцима’‘ морали сматрати и многи Срби из административне Србије, то јест из околине Пријепоља, Прибоја, Нове Вароши, Златиборског округа и Западне Србије, где ни школом наметнута екавица није успела да те гласове истисне. ‘‘Црногорци’‘ су по том мерилу и многи Срби са простора БиХ, где се такође користе ‘‘сј’‘ и ‘‘зј’‘.
Јер када би се евро-црногорски главар, заједно са својим језикословцима, више држао научне истине него политичких налога Брисела и Ватикана, онда би разумео оно што знају и бољи ђаци по основним школама, а то је да источно-херцеговачким ијекавским дијалектом говори пола Босне и Црне Горе и бар трећина Србије, где га ту и тамо пресецају косовско-ресавска и шумадијско-војвођанска екавска наречја. А гласови ‘‘сј’‘ и ‘‘зј’‘, плод млађег јотовања, нису никакво црногорско власништво, него језичко својство Срба источно-херцеговачког говорног подручја на коме оно опстаје до дана данашњег, упркос екавизацији путем школе и закона.
Тако ће, рецимо, само Врбовац пошто-пото решен да се прикаже савременим, казати ‘‘идем у Препоље’‘ уместо ‘‘у Пријепоље’‘, или ‘‘секира’‘ а не ‘‘сјекира’‘. По рођењу ијекавац а по образовању екавац, ја равноправно употребљавам оба српска изговора, али ми се и у сред Београда често отме оно ‘‘сј’‘ и ‘‘зј’‘ или ‘‘ђе’‘ због чега многи Београђани мисле да сам ‘‘Црногорац’‘. Узалуд им објашњавам да нисам, пошто их још титоистичко школство беше припремило да српски језички идентитет поистовећују са екавицом, ијекавицу препуштајући ‘‘Хрватима’‘, ‘‘Босанцима’‘ и ‘‘Црногорцима’‘. Томе су највише допринели Титови лингвисти, који су Новосадским договором из 1954. свим потоњим ‘‘европеизованим Србима’‘ омогућили да српске ијекавске дијалекте издвајају као засебне језике.
Претпостављам да је Мило Ђукановић, Србин из Никшића, читао Горски вијенац макар ради прелазне оцене у средњој школи, па се питам да ли му икада падне на памет зашто Владика Данило јадикује над ‘‘кукавним српством угашеним’‘? Ваља га наиме подсетити да то чини не само због силних непријатеља који су узурпирали српске земље ‘‘од Дунава до мора сињега’‘, већ понајвише због ‘‘зла домаћега’‘ које се, прихватањем турко-интеграционих стандарда, одметнуло од српства и светосавља, поистоветивши се са османским окупатором. Свака страница те књиге сведочи о муци и подвигу тадашњих Црногораца да очувају не само сопствени, српски идентитет него и да сународнике, опјањене сластима овоземаљског живота, врате под окриље Српства. Колико је тај труд узалудан постају свесни тек када им потурица Мустај-кадија одговори:
‘‘Крст је ријеч једна сухопарна,
Милош баца у несвијест људе
ал’ у пјанство неко прећерано.
Више ваља дан клањања један
но крштења четири године.
О хурије, очих плаветнијех,
те мислите са мном вјековати,
ђе та сјенка, што је дићи може
да ми стане пред вашим очима?
пред очима које стријељају,
које камен могу растопити,
а камоли слабога човјека,
рођенога да се од њих топи…
О Стамболе, земаљско весеље,
купо меда, горо од шећера,
бањо слатка људскога живота,
ђе се виле у шербет купају;
о Стамболе, свечева палато,
источниче силе и светиње,
Бог из тебе само бегенише
чрез пророка са земљом владати!
Што ће мене од тебе одбити?’‘
На кога себи личи данашњи црногорски главар, када се са истомишљеницима клања Бриселу, Вашингтону, Ватикану и другим сличним ‘‘бањама слаткога живота, ђе се виле у шербет купају’‘ зна, претпостављам, само он – као и јесу ли им Ротшилди, на чијој су се јахти проводили до у ситне сате, обећали исто благостање ако Црну Гору одвоје од свога имена, рода, порекла, вере и језика. Али, зашто их Владика Амфилохије, с трона Владике Данила, због тога не опомене, него многим њиховим ујдурмама иде на руку, приставши и на преименовање црногорског дела СПЦ у ‘‘Православну цркву у Црној Гори’‘ тешко да ико од нас може одгонетнути. Да ли би Владику Данила Његош опевао да је тако угађао црногорским потурицама а не отворено осудио њихово отпадништво – на крају их и искоренивши када се безумља нису сами хтели одрећи?
Но, није Црна Гора једина српска земља где се у новим политичким околностима обновила проблематика Горског вијенца. Отпор ‘‘великосрпским центрима моћи’‘ почео се пружати и у самој Србији. Уз аргументе истоветне Ђукановићевим, и новопазарски муфтија Зукорлић би на основу ислама и ‘‘бошњачког језика’‘ да од Рашке области створи још једну ‘‘неовисну’‘ државу. Попут евроцрногораца и он превиђа да као Србин мухамеданац говори српски, а да се невеликим фондом персијских, арапских и турских туђица као домаћим користе и Срби православци – као Срби приморци романским, или северни Срби немачким – те да се та лексика не може узимати као основ за некакав ‘‘бошњачки језик’‘, будући да још нема ни ‘‘далматинског’‘, ‘‘истарског’‘ нити ‘‘дубровачког’‘ код ‘‘Хрвата’‘, или ‘‘војвођанског’‘, код ‘‘војвођанера’‘.
Јер, да ‘‘великосрпски центри ‘моћи’ ‘’ заиста постоје, то би за Караџићеве ‘‘Србе све три вјере’‘ била срећа, јер нас онда западни и источни непријатељи не би тако лако делили и крвомутили, и од једног, Српског, народа правили три или четири. И не би се по градовима Рашке области почели сукобљавати Срби-православци и Срби-мухамеданци, него наставили да живе као доскора, док Муфтија није добио миг из Брисела да баци злу крв међу Србе двеју вера. Уз то, како је у Црној Гори учинио Ђукановић у Војводини тренутно чини Ненад Чанак – обојица поносни на похвале ‘‘међународне заједнице’‘, односно Америке и Западне Европе, превиђајући да окупатор увек хвали што је њему у корист, а што се неминовно испоставља штетно по народ – па и саме отпаднике, лично.
А када је о ‘‘великосрпским центрима моћи’‘ реч, права је истина да и несрећна Србија болује од тешког антисрпства, и то у сред самих тих ‘‘центара’‘. Јер да су они заиста српски а не европски, затвори би били пуни ‘‘бораца за људска и мањинска права’‘, челника ‘‘невладиних организација’‘, ‘‘геј-активиста’‘ и сличних, а не ‘‘клерофашиста’‘, ‘‘хулигана’‘ и других родољуба. Без посла би тада остајали разни ‘‘експерти’‘, ‘‘саветници’‘, ‘‘тимски координатори’‘, ‘‘пи-арови’‘, ‘‘менаџери’‘ и друге бирократе и џабaлебароши накачени на државне јасле, а не стручни и одговорни људи који одбијају да саучествују у криминалним распродајама својих предузећа или препуштању државних институција Сорошевим грађанистичким првоборцима и бриселским туторима.
Све ми је наиме теже да сачувам смиреност као основну хришћанску врлину, јер ме и многи релативно безазлени саговорници својим нападним еврољубљем доводе у искушење. Иако живим у сред ‘‘центра великосрпске хегемоније’‘, често не успевам ‘‘зуба да обелим’‘ од паметњаковића који ме убеђују да смо ‘‘најгори народ на свету’‘ те тиме и ‘‘криви’‘ за сва могућа непочиства према нама. Почео сам да заобилазим многе комшије, рођаке и пријатеље због њиховог отвореног антисрпства, мени неподношљивог. А тешки су ми и кукавци који премру ако ичим укажем на зулум Запада, вајкајући се да смо ‘‘мали и немоћни да се боримо против читавог света’‘.
У Београду се стога све теже наилази на било шта препознатљиво српско. Ко прошета његовим улицама увериће се да је залуд учио ћирилицу и српски језик, изнад локала не будући других речи од оних које ја не умем прочитати другачије осим као ‘’цомпани’‘, ‘‘траде’‘ и слично. Па ми се и Срби смеју што се држим Вуковог правила ‘‘пиши као што говориш, читај како је написано’‘, као да ја не би требало да се смејем њима, и као да сви западни народи свој изговор страних речи, а нарочито словенских и неевропских, не прилагођавају своме језику. Јер ако нам је отац српске писмености подарио реформисану ћирилицу и фонетско писмо, зар то сада треба да постоји једино као фолклорни урес или архивски прилог? А све у шта је тај, не само српски геније, уложио читав живот, ми као да треба да одбацимо, не би ли постали слични Енглезима, који писање и изговор готово сваке своје речи морају да уче напамет, или Немцима, који са четири слова пишу једно ‘‘ч’‘, или Французима који од читаве речи од десетак слова изговарају само два или три звука? Да ли се и паролом ‘‘Београд је свет’‘ уствари поручивало да наша престоница не треба да буде српски град, српскога сопства?
А да не говорим о ‘‘паради поноса’‘ којом треба да се дичимо оним чега су се стидели не само православни Срби, него сви духовно и телесно здрави људи на планети. Да је Београд заиста ‘‘великосрпски центар моћи’‘ зар би слао хиљаде полицајаца на сопствене житеље да их пребијају као ‘‘хулигане’‘ због побуне против наметања изопачености као нечег ‘‘природног’‘ и ‘‘нормалног’‘? Да су београдска ‘‘средства информисања’‘ заиста ‘‘великосрпска’‘, зар би даноноћно дробила о евроинтеграцијама, ‘‘говору мржње’‘, ’‘неоствареним правима’‘ свих осим Срба, а сваки покушај очувања српства и Српства проглашавала ‘‘нецивилизованим’‘, ‘‘антиевропским’‘ и ‘‘фашистичким’‘’? Да ли би се тада београдска интелектуална ‘‘елита’‘ тако презриво односила према вери, части, родољубљу, јунаштву и другим српским врлинама, нападајући и Цркву као ‘‘мрачну, шовинистичку силу’‘, чим неко од свештеника каже или учини било шта у одбрану Српства и Светосавља? Да ли би тада у забавним програмима уместо изворној српској мелодији која оплемењује душу, ми Срби били изложени галами електричних гитара и евроамеричких рокера и панкера? Да ли бисмо и тада гледали ‘‘великог брата’‘, ‘‘фарму’‘, ‘‘двор’‘, ‘‘мењање жене’‘, ‘‘тренутке истине’‘, учећи се нискости, воајеризму, промискуитету, свингерају и другим ‘‘европским вредностима’‘?
Све то јесу активности центара моћи, али не великосрпских, већ великоамеричких и великоевропских, упрлих да планету изобличе у ‘‘глобални свет без граница’‘, док Балкан цепају на што ситније државице, измишљајући им народе и језике. Да није тако, зар би се притом позивали на авнојске, комунистичке републичке границе, и на покрајинске по Брозовом Уставом из 1974? Ако је евро-демократија рушила комунизам као тоталитарну идеологију, зашто прихвата и брани комунистичке границе, које нису биле ни етничке ни етичке? Зашто је њих узела као непорециву датост за стварање новокомпонованих држава и нација на живом телу Српског народа, довршавајући тиме што је Јосип Броз започео?
То само говори да је евро-демократија тоталитарна бар као комунизам, а по спремности на лаж, дволичност и манипулацију далеко гора и подмуклија. Заједничко им је и што се и једна и друга идеологија остварују на исти начин – преко српских отпадника које Запад помаже да прогоне сународнике уколико не желе да се одрекну српства. Још горе, европски ‘‘цивилизацијски напредак’‘ је такве отпаднике умножио више него турска и млетачка и аустроугарска окупација заједно. Ако се и даље буде удовољавало свим ‘‘правима’‘ ренегата да не буду што су им били преци, без права ћемо остати једино ми, који бисмо да се не замеримо прецима и који бисмо по сваку цену да останемо Срби. С обзиром на огромну штету које је ‘‘право’‘ на ‘‘идентитет’‘ отпадника нанело српској нацији, оно се нипошто не може називати ‘‘људским’‘ већ нељудским, те не може обавезивати ниједног Србина да га поштује.
Јер, Мустај-кадија би давно пре Мила Ђукановића Црну Гору направио таквом каква је данас да га Владика Данило није у томе спречио. Ја не желим да се и моје Врбово за коју годину затекне у некој новој ‘‘неовисној држави’‘, нити да у њега долазим као држављанин неке друге земље.
Надам да ћемо се као народ ипак ујединити, и терору ‘’(не)људских права’‘ коначно стати заврат, или макар на пут.
Напомена: Наслов и редакција Уредништва Српског листа.
