Гледишта
Момчило СелићПИСМО ПРИЈАТЕЉУ ЈЕВРЕЈИНУ
(5. 2. 2008)
Драги Џејк,
најпре да пожелим све најбоље у Новој години теби и читавој породици, као и свим добрим људима које смо имали срећу и част да упознамо, ма где тренутно живели.
Разлог, пак, што нисам био нарочито активан у преписци с тобом је прост: народ коме припадам је у рату. У рату који, за невољу, није желео (мада је тешко и замислити рат који би ико нормалан радо водио).
Као што знаш, Срби су од 1990. наовамо изашли на зао глас у западним (нарочито америчким) медијима, на начин и у размерама мени, а вероватно и теби, досад непознатим, да би на крају постали мета и војног напада „међународне заједнице“ и разних њених савезника са Балкана. Већ седамнаест година, уместо живота у целовитој домовини (Југославији) – попут претходних седамдесет година – народ ком припадам расут је у четири различите државе које се спрам њега прикривено или отворено односе непријатељски (Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија), затим у међународном протекторату где је у сваком погледу стављен ван закона (Косово), и, најзад, у нечему што се зове „Србија“.
После шестовековне борбе и непојамних жртава за своју, па понекад и туђу слободу, част и безбедност, Сједињене Државе и Светска јеврејска заједница сабили су га у гето – народу из кога потичеш исувише добро познат из сопственог, горког искуства.
Нема потребе да говорим да сам, знајући те и дружећи се с тобом безмало откад знам за себе, итекако свестан колико ти значи Израел, и поред свог твог одавно израженог и испољаваног космополитизма и либерализма. Надам се, стога, да ће пример вековне борбе народа коме припадаш помоћи да макар ти разумеш о чему говорим.
Али, прво, да бих ти мало приближио читаву сложену причу о Србима, дозволи да истакнем неке чињенице, које они што не потичу са овог простора не знају или не узимају у обзир:
Срби су балкански народ, који води порекло од Срба, Илира, Влаха, Словена, и, можда, Дачана и Трачана. Име су, пак, добили по етничкој мешавини Источноевропљана, Кавказаца и Индо-Арија, највероватније потомака старе аријске ратничке касте.
Овде морам истаћи да „аријски“ у нормалној, негерманској употреби означава сродност са „праиранским“, и нема никакве везе са нордијском бајком о „плавокосим зверима“. Јер, Арији или Аријевци су, и данас, високи, кошчати, најчешће смеђокоси људи смеђих или плавих очију и тамније пути – попут већине брђана са Балкана или Кавказа, или из Авганистана. Другим речима, они представљају средњи слој беле расе, између Нордијаца и Ибера.
Даље, кад кажем „сродност са праиранским“ желим да нагласим да је, према бројним изворима, српски етноним по себи можда старији и од аријског и од словенског. Заправо, од свих живих језика, данашњи српски најближи је старом санскрту – речнички, фонолошки и граматички (мада и литвански има изражену сличност са неким прастарим индоевропским идиомима). Сасвим је могуће да „индоевропски језик“ многих палеолингвиста није друго до један облик српског… Срби, међутим, чак и ако ова разматрања о језику оставимо по страни, као свој национални морални идеал имају историјски забележену, староаријску тежњу искрености, храбрости, великодушности и поштењу, ма колико многи од њих те вредности и не упражњавају превише у свакодневном животу.
Да ово није случај увек и свуда, не треба да наглашавам бар теби, који си пропутовао пола света.
Да направим још једну дигресију: подсећам те и да су, примера ради, Хитити, Филистинци и многи други, макар делимично аријски народи с којима су се твоји преци сусрели по доласку у Ханан, имали ратничку касту звану марјани, који су опстали у српској Херцеговини као ред војног племства све до 10. века после Христа, мада су другде ишчезли бар хиљаду година раније. Маријан је, уз то, још увек лично име у многим српским областима.
С друге стране, сами Филистинци (Палестинци) су, по свим показатељима, остаци „морских народа“ који су продрли на Средњи Исток и у Египат у другом веку пре Христа. На Балкану, одакле потичу, звали су их Пелазгима или Пеластима, и допринели су стварању свих балканских народа, укључујући и српски. Још је занимљивије да многи етнолози изједначавају Пелазге са Иберима, првобитним Јужноевропљанима – средоземном расом која је своје име оставила у Шпанији, на Балкану и Кавказу, а своје трагове по целој Европи, чак и на Британским острвима, у виду тамнокосих људи ниског или средњег раста.
До недавно, Грузијци су називани Иберима, као и, распитај се, народ коме припадаш, чији се изворни језик зове Иврит. И данас има аутохтоних Јевреја на Кавказу, где их зову Татима. (Шта мислиш, зашто су учени људи 19. века све Европљане звали „Кавкасцима“? И зашто су Хазари, наводно турски народ, усвојили јудаизам у 9. веку, што је једини такав пример потпуног, вољног преверавања у јеврејској повести? И зашто је, најзад, твоја властита породица дошла из Русије, а не, рецимо, из Сирије или Либана?)
Можда се питаш какве везе ова прастара прошлост има с тим да ли одговарам или не одговарам на твоја писма, или писма неких других пријатеља, али имај мало стрпљења.
Јер, упркос допадљивој причи о крају историје, и о томе да она нема везе са садашњицом и није за њу битна – да и не помињемо „бољу“ нам заједничку, планетарну будућност – изгледа да макар историчари из редова народа коме припадаш не деле такво осећање. Заправо, јеврејски учени људи имају вероватно најпотпунији увид у истинску повест света, због, између осталог, непрекинутог приступа летописима и записима Санхедрина (старог, али још постојећег јеврејског Високог савета) вођеним бар од 10. века пре Христа. Једино још Ватикан поседује слично богатство документарног материјала.
Невоља са Србима је што су се, за разлику од Јевреја, до скора држали оног што би се могло назвати „келтским“ ставом спрам писане речи. Попут старокелтских Друида, изгледа да су и предхришћанско српско свештенство и образовна каста (“старци” и “паметари”) схватили какве и колике могућности за кривотворење и манипулисање неминовно садрже званични, па и приватни списи, и определили се за усмено предање – учено с муком, попут друидског, током десетлећа шегртовања. Кад су, међутим, Срби примили хришћанство, наши монаси су дотадашње предање одбацили као непоправљиво паганско, насупрот келтским (ирским) свештеницима, који су записали своје национално наслеђе да му се и данас дивимо.
Али, бацимо ли поглед на данашње медије, и тзв. „знање“ које нам намећу наше школе и универзитети, није тешко схватити подозривост Келта и Срба спрам писане речи, било да је вешто урезана у камену или краснописом исписана на пергаменту или папиру – да не помињемо електронске записе наше рачунарски творене, виртуелне стварности, у којој се баратањем пикселима постиже што сe ни најбољим графичким фалсфиковањем и преправком никад није могло.
Ради још бољег разумевања, да додам и следеће: док сам живео у Лос Анђелесу, један мој пријатељ, у добрим односима са Јеврејском заједницом, предложио је локалном Центру Симон Визентал отварање посебног простора посвећеног Српском холокаусту 1941–1945. (Као да те видим како се и ти ишчуђаваш на ове речи, питајући: „Какав ‚Српски холокауст‘?“ кад – у широм света прихваћеном западном начину гледања, испослованом од стране Јевреја и подупртом законским санкцијама – Историја познаје само један такав догађај: Јеврејски холокауст који су нацисти спровели током Другог светског рата.)
На несрећу по заговорнике “историјски јединствених” догађаја (попут, рецимо, предложеног отимања Косова Србима), и по јеврејске шовинисте, то је далеко од истине: холокаусти су, нажалост, прилично уобичајена појава, као што показује, рецимо, и скорашња епизода у Руанди (али, упркос свој писанији и халабуци, не и у Босни).
То јест, пре масовних покоља у 20. веку над народом коме припадаш, Османлије су стотинама година (кад су у питању Срби из Босне и више од петсто година) систематски десетковали све немуслиманске народе Турског царства, а претече данашње демократске владе у Турској су 1915. безмало затрле јерменске хришћане у њиховој прадомовини Анадолији. Слично су у Сирији остатке Асираца, православних хришћана још од 4. века, Арапи и Турци свели на тек делић њиховог првобитног броја, док су, с друге стране Кавказа, Адиге (Черкези), Чечени, и Авари из Дагестана тешко пропатили под Русима.
Сам народ из ког потичеш, према ономе што пише у његовој Тори, збрисао је изворне Хананце са лица земље, лаконски тумачећи почињени геноцид као вид згражања спрам њихових варварских верских обичаја. У северноисточној Европи, Германи су током више од хиљаду година затирали домицилне Србе (Сорбе, Словене, Венде), германизујући преостали део, данас познат као “Источни Немци”. У Француској, остаци изворних Гала постали су „Французи“ (Франци), у Енглеској су пригодно укалупљени у „Енглезе“ (Англе), док Шкоти, Велшани и Ирци данас говоре језиком својих уништитеља… У Северној и Јужној Америци, безмало сви аутохтони становници и даље чине нижи сталеж, итд…
Али, да се вратим на причу о народу ком припадам, Србима: на Балкану су, почевши од 15. века, често присилно исламизовани (босански муслимани никада нису говорили ни турски, ни арапски, већ и данас говоре чисти српски, и често су плаве косе и плавих очију) и, од 17. века, албанизовани од Албанаца, који су служили као најжешћи османски крвници на Балкану. (Чак је и садашњи премијер Косова, Хашим Тачи, српског порекла.) Иако сам итекако свестан да је слична судбина задесила многе припаднике народа коме припадаш (велики број шпанских римокатолика потомци су мараноса, то јест, Јевреја који су примили хришћанство пре 1492, за разлику од Сефарда, који су из Шпаније отишли, између осталих области, и на Балкан), Срби су – безмерно наивни или искрени (изабери сам, сагласно сопственом виђењу људске природе) како у врлини и пороку, тако и у злочину, разглашеном на сва звона – чак и по свом невољном преверавању постајали најприљежнији муслимани, Албанци, и, најгоре од свега, Хрвати.
(Схватам да ти све ово можда делује беспредметно, али не брини, вратићемо се на питање Музеја холокауста у Лос Анђелесу.)
А зашто је, можда се питаш, толико лоше што су Срби постајали Хрвати? Да није Римокатоличке цркве, и надасве световне државе Ватикана, одговор, можда чак и мој, био би: Што да не? Међутим, оно што Србима највише смета је што се Ватикан – који у међународним односима у стопу следи стару империјалну политику Римског царства – од 1054. и Велике шизме не бави ничим другим осим мисионарењем и политиком којом би да, не жалећи снаге ни средстава, целокупно хришћанство стави под своју политичку и црквену власт.
Са стварањем Мисије за пропагирање вере у Ватикану у 17. веку, свим замисливим и незамисливим средствима покренут је зато што виртуелни, што истински, трајни, непрекидни рат против свих православних цркава, при чему су се, као најближи, Српска црква и народ нашли први на удару.
Мада све ово можда и није имало много везе са Јеврејима, још мање са Американцима, оба ова политичка ентитета су последице тог насртаја нарочито у 20. веку искористили за своје циљеве – који нама, неупућеним странцима и аутсајдерима, делују необично подударно. Јер, у чему је интерес Американаца да ратују против Срба, свог најпоузданијег и најделотворнијег савезника у оба светска рата, и пријатеља од самог настанке америчке – ако не и јеврејске – нације?
Још је теже објаснити због чега је светско Јеврејство изабрало једино Србе као мету блаћења, клеветања и физичке агресије иако они (а не, рецимо, Хрвати, муслимани, или Албанци) никада у својој повести нису показивали никакав антисемитизам, помажући Јеврејима током Другог светског рата, често ризикујући властите животе? Још је чудније због чега су Хрватима – данас углавном Србима преведеним на римокатоличанство током хиљаду година немилосрдног прозелитизма – и такође геноцидним муслиманима, дате одрешене руке да чине све што је служило њиховим антисрпским циљевима током насилног распарчавања Југославије – да не улазимо у неморалност таквих тежњи, и да не помињемо здрав разум?
Сва ова питања, драги Џејк, морам поставити и теби и себи, не бисмо ли дошли бар до зрна истине, без које никакво пријатељство није могуће, без обзира на то како смо живели, какво нам је наслеђе и шта нам се допада.
Могу ли се све ове замршености сабрати у питање које се поставило кад је мој пријатељ предложио отварање Српске собе у ексклузивно јеврејском Музеју холокауста, или у реакцију мог доброг пријатеља Мојше Фејга из Отаве, у Канади, који такође није могао да сакрије чуђење на моје помињање геноцида над Србима? Јер ме је управо љубазни Фејг, претходно ме позвавши да дођем у његову синагогу за прославу Рош Хашане, без икаквог устручавања упитао: „А шта је за тебе геноцид?“, на шта сам му једино могао узвратити питањем да ли је хладнокрвно убијање, током четири године Другог светског рата, више од милион Срба рођених у Хрватској и Босни геноцид – и ако није, шта то, по њему, јесте?
То јест, морао сам објашњавати Мојшеу – као и теби сада – да је „Независна Држава Хрватска“, створена под покровитељством нациста, побивши трећину свог православног становништва, превевши трећину у римокатолицизам, и протеравши трећину у Србију, починила холокауст сличан, сразмерно, оном над Јеврејима у Другом светском рату… Уз то, Срби су у неколико концентрационих логора и на безброј стратишта масакрирани најчешће ножем или маљем, само ретки имајући „срећу“ да добију метак у потиљак или у чело.
Уз то, ради даљег обавештавања твојих сународника који тврде да је јеврејски холокауст био историјски јединствен, будући да су жртве убијане само због своје етничке и верске припадности, довољно је рећи да су многи присилно покатоличени Срби убијани и поред свега, често и од римокатоличких свештеника и калуђера, који су им се – кољући их, копајући им очи, или одсецајући језик – ругали говорећи да се Црква, прихвативши их у своје крило, побринула за њихове душе, не преузимајући такву обавезу и за њихова тела.
То је, драги мој Џејк, оставштина оног што се дешавало у исто време кад су твоји сународници морени гасом у Аушвицу, Бухенвалду, Дахауу и другим озлоглашеним местима – али, молим те, имај на уму – заједно са много више милиона Срба, Чеха, Пољака, Руса, Цигана и других гоја, које скоро сви опрезно избегавају да помену у оквиру вашег, монополизованог холокауста…
И опет, неко ће упитати како знам све ово кад се студије, филмови, књиге и чланци тиме мало, или ни мало, не баве? Да је нејеврејски холокауст чињеница вредна помена, зар се о њему не би нашироко говорило и писало? Но, стицајем околности, ја бар не морам читати књиге или гледати Спилбергове филмове да бих нешто сазнао о геноциду који и даље, попут оног над Јерменима, остаје ван занимања светске индустрије саосећања, пошто ми је ујак, Вукашин Јевтић, преживео неке од тих логора, док његова сестра, моја тетка Милка Јевтић, није.
То јест, од девет чланова очеве и мајчине породице, свега петоро их је дочекало крај Другог светског рата – што је уобичајена сразмера у последњих хиљаду година наше повести на Балкану. Јер, поред 20-годишње Милке, која је умрла од последица ропског рада у немачком логору, стричеви: 19-годишњи Данило, кога су босански муслимани искасапили као пацијента партизанске ратне болнице, 21-годишњи Бранислав, погинуо у борби са усташама, 24-годишњи Војин, кога су четници убили из одмазде због једног партизанског ратног злочина – као и ђеда ми, Благоту – нису преживели Рат који је ипак био много више од Јеврејског холокауста… И мада су, као што видиш, сви моји породични губици изузев Милке изазвани са југословенске стране, сви су, несумњиво, били резултат настојања немачких нациста да створе свој Нови светски поредак. Да иронија буде већа, Немачка је данас уважени члан најновијег Новог светског поретка, и једна од првих држава која је одобрила и потпомогла распад Југославије 1991, незаконито признајући Словенију и Хрватску као независне државе, мада ни једна ни друга у то време нису поседовале ниједан међународно прихватљив атрибут суверености.
Подразумева се, стога, да је и незванични захтев мог пријатеља из Лос Анђелеса учтиво одбијен, то јест, вешто заобиђен, будући наивни покушај да се холокауст прикаже као општељудска трагедија – што би умањило његову исплативост као искључиво јеврејског страдања. Тако, кад је 1991. разбијањем Југославије почео још један Светски рат против 10 милиона Срба (од свих држава, Ватикан је први признао сецесионистичке републике Словенију и Хрватску, као што је и 1999. међу првима подржао бомбардовање Југославије, и садашње отцепљење Косова), попут многих сународника морао сам се и ја упитати: Зашто?
Не треба ни да помињем да кад су амерички томахавци почели да нам тутње изнад глава и ударају у мете недалеко од нас, кад је дим из бомбардоване Телевизије Београд допирао до нашег стана, кад су бомбардоване болнице и породилишта не више од два километра од места где живимо (нас двоје одраслих Селића и четворо малолетне деце, моји и Анини стари родитељи такође будући у близини), кад је амерички маверик спржио 23-годишњу кћерку мог пријатеља Жарка Бјелетића и њеног младог супруга у путничком возу на југу Србије, док су Американци и њихови јеврејски вођи на сав глас запомагали за војном помоћи “угроженим” албанским уљезима на Косову (многи од којих се никад нису потрудили ни да затраже југословенско држављанство), те разбојницима, убицама и терористима – настављачима нацистичке политике етничког чишћења свих неалбанаца – и упркос томе што је чак и ваш Стејт Департмент 1998. сврстао Ослободилачку војску Косова у терористичке организације, и када су се нове стотине хиљада српских избеглица придружиле стотинама хиљада Срба претходно протераних из Босне и Хрватске, попут мог пријатеља Бранка Зинајића – уз немали број људи које сам познавао умрлог 2007. од последица америчког бомбардовања његовог завичаја, „заштићене зоне УН“, осиромашеним ураном 1995 – и кад је повика западних медија, углавном у власништву или под руководством Јевреја, достигла нови врхунац лудила – намерно бркајући жртве са починиоцима – шта сам друго могао него потражити објашњење за оно што се дешавало, не бих ли сачувао оно мало бистрине ума и моћи схватања преосталих ми по повратку из Америке 1990?
Јер, мада би и Јевреји могли одговорити на исто питање око своје евентуалне одговорности за оно што их је у историји снашло разматрањем свог, често истицаног веровања да су “Изабрани народ”, као и своје понекад самовољно одељивање од гојских домаћина (примера ради, Пољака и, до извесне мере, Руса), једини одговор који Срби себи могу понудити за своју судбину током последњих хиљаду година је прост: нисмо хтели да се одрекнемо свог националног идентитета нити земље ни када смо били под огромним притисцима да учинимо управо то.
Наиме, западни крсташи су у више наврата нападали босанске Србе у 13. и 14. веку, погрдно их називајући „јеретицима“ и богумилима, Млечани су вековима под окупацијом држали српско приморје, као и Аустријанци и Мађари Српску Крајину, с намером да нам наметну колонијалну власт и римокатоличанство, док је Исток у 14. веку покренуо џихад, непрекинут до данас, против свих Срба не би ли нам натурио ислам под претњом ропства (статус раје је значио управо то) или смрти (одсецањем главе, набијањем на колац, качењем о ченгеле, или бацањем у јаме са змијама отровницама). Јер, да се све то није догађало, данас би Срба било бар сто милиона, имајући у виду да је у доба, рецимо, Едварда Црног Принца, у свету било више Срба него Енглеза.
Али, Србе, Чуваре капије, како их је назвао један енглески писац током Првог светског рата, када су држали европски Јужни фронт (који су пробили септембра 1918, присиљавајући Бугаре и Аустроугаре на капитулацију и истерујући Немце са Балкана, тиме одлучивши исход рата за који Запад тврди да је добијен неодлучном акцијом савезника на Западном фронту), граничаре наспрам западног, источног, северног и јужног војног, верског и културног империјализма и геноцида, заточнике исконске евроазијске вере у правду – насупрот формалног легализма, политичке коректности и опортунизма – „Међународна заједница“ је изабрала као главну мету за напад, не би ли установила још један Нови светски поредак још једним „светским ратом“ – засад само посредним и виртуелним за већину народа, али не и за нас, који поново морамо да гинемо и губимо своја вековна станишта, уз покушаје позападњавања нашег националног карактера, не би ли ово политичко позориште, ова фарса, имала макар привид веродостојности.
Дакле, драги Џејк, шта ми је чинити? Иако памтим саосећање с којим си 1960. пришао мом столу у ресторану наше чикашке гимназије, када нико није хтео да седи са 14-годишњим „комуњаром из Југославије“, и колико год ценио добродошлицу с којом си ме дочекао у свом дому у Сијетлу 1977, не могу да заборавим твоју молбу током Јом Кипура 1983. да ти у Отави нађем синагогу ради молитве, како би испунио последњу жељу твог оца, декларисаног социјалисте. Јер, рођеног и одгајаног у комунистичкој породици, још агностика – како се сећам да сте се и ти и твоји родитељи изјашњавали – твој нагли повратак јудаизму као вери ме је и невољно навео на размишљање.
То јест, после свих присећања и успомена, и поново сагледавајући све оно што су и тебе и мене учили у школи, кући, у нашим заједницама и државама, могу ти једино захвалити што си ми отворио очи на истинско родољубље твог народа, његово чување сопства, ма како се његови припадници национално одређивали – као „Американци“, „Енглези“, „Немци“, „Срби“, или „Иранци“. Морам додати да су ме додатно просветиле десетине и стотине Београђана за које смо сви мислили да су Срби, или бар Југословени, а који су већ 1991. иступивши као Јевреји постали веома активни у антисрпској пропаганди, чинећи све што им је у моћи да нам уруше морал у одбрамбеном рату који смо водили.
Али, кад су твоји сународници попут Роја Гатмана, Мише Гленија, Лоре Силбер, Тима Џуде и гомиле сличних новинара (касније виђених “стручњака” за све српско) почели да измишљају српске ратне злочине (не поричем да је неких било али, истовремено, још су горе и масовније починили и Хрвати и босански муслимани, над нама), и на сав глас помињу наше „концентрационе логоре“, које ја као ратни извештач и добровољац на ратишту никад нисам видео – све то заједно је превршило меру, бар за мене.
Укратко, почео сам боље да разумевам изреку коју сам чуо од неких твојих сународника: „Никад не заборављај и ништа не опраштај“, иако се – као Србин и православац – и даље надам да ћу, памтећи, ипак понекад опростити. Јер, тачно јесте да је, по самом избијању Антисрпског рата било транзитних логора за упућивање непријатељских цивила на њихове етничке територије, али говорити о концентрационим логорима народу чијих је седамсто хиљада припадника заклано у само једном хрватском логору смрти у Другом светском рату, Јасеновцу (у коме је постојао и део где је поморено око двадесет хиљада српске деце старости до десетак година, док су извршиоци, ни мање ни више, често биле римокатоличке опатице), је више него што могу да поднесем. То јест, слушао сам и читао сведочења Срба, преживелих муслиманских и хрватских ратних заробљеника из раздобља 1991–1996, и од тих сведочења ме је спопала мучнина, бар као при гледању нарастајуће масе холивудских хорора, чији су продуценти и режисери често Јевреји… Но, та сведочења, упркос свему, на Западу нико никад не помиње.
Али, оно од чега већина мојих земљака још брже плане је тирада о Сребреници, где је око 1500 муслиманских разбојника стрељано због убијања више од 3500 Срба, углавном небораца, током четири године (1992–1995), и где је око 1500 наоружаних муслимана убијено у покушају пробоја српских положаја, упркос локалном примирју. „Међународна заједница“ је то назвала геноцидом у ком је наводно страдало око 7000 муслимана – све одраслих мушкараца, насупрот жена и деце које је побио муслимански заповедник из Сребренице, Насер Орић.
Но, нажалост по ову антисрпску игру бројки, стварна цифра мртвих муслимана у Сребреници, мимо пострељаних – што јесте био ратни злочин, али не геноцид – креће се око 3000. Али можда је и то превисока процена, будући да чак и уз довлачење лешева из читаве Босне, у Поточарима крај Сребренице нема више од 2500 гробова, док су неке особе са списка оних које су Срби “стрељали” гласале на многим „демократским“ изборима потом организованих од босанскохерцеговачке исламистичке владе и међународних намесника којима су Американци дали овлашћења на којима би им диктатори позавидели.
И мада све ово може и теби деловати као глас вапијућег у пустињи, и нешто што са нашим пријатељством нема везе, не могу се отети закључку да су народ коме припадаш – Јевреји – и земља у којој си рођен и живиш, и чији си држављанин – Сједињене Америчке Државе – без икакве провокације или непријатељства с наше стране, објавили рат моме народу и мени лично, нападајући све људске вредности, односе и осећања која ценим. Уз то сте – не ти лично, наравно – дали одрешене руке и пружили подршку, чак војну, нашим вековним непријатељима Хрватима (да поновим, углавном некадашњим Србима, вековима понајчешће силом превођеним у римокатоличанство – од којих је 30.000 покрштено само од 1991), босанским и србијанским муслиманима (такође Србима преведеним у ислам, неки и пред сам Први светски рат) и, као врхунац, Албанцима, чији су најјачи, антибалкански етнички елемент Византинци изгледа довели са Кавказа током раног Средњег века, да би и њима служили као плаћеници.
Ове поступке, драги Џејк, време неће избрисати нити ублажити. Ниједна сила у повести није нанела Србима такав ударац, па ни Османлије. Американци и њихова јеврејска претходница успели су, заправо, у ономе што чак ни нацистима није пошло за руком, мада су се својски трудили. Јер, иако Американци и њихови политички саветници Јевреји нису масовно убијали цивиле попут Немаца 1941, када су њихови стрељачки водови погубили 44 000 мушкараца и дечака широм Србије у одмазду за 440 војника Вермахта убијених током српског антинацистичког устанка, око 2000 мушкараца, жена и деце, избеглица из Хаџића у околини Сарајева, сахрањено је у Братунцу у Босни, пошто су умрли (док многи и даље умиру, и тек ће умирати) од рака изазваног бомбардовањем њиховог места 1995, пројектилима са осиромашеним ураном. Као што знаш, време полураспада радиоактивног урана је бар две милијарде година, и можда ће ти то дати представу колико дуго ћемо памтити ове злочине, и сматрати својом дужношћу да их осветимо.
Укратко, примирје између нас, Срба, и јеврејско-америчког савеза није на помолу, и чак и ако, и кад, до њега дође, ништа више неће бити као што је било. Између нас је исувише обмане, јада, убистава, и зла, мимо свих појединаца твоје ваљаности и људскости који немају никакве непосредне везе са оним што се дешава. Јер, и поред непојамних губитака у прошлости, Србима никад није представљало проблем да, по постизању часног мира, буду у добрим односима са противником који се борио поштено. Оно, међутим, што мало ко од нас може опростити – још мање заборавити – су непрестана понижења којима нас излаже Међународна заједница, предвођена особама без икакве личне честитости, или обавезе наспрам прошлости, садашњости, још мање према будућности. Мислим на читаво јавно политичко, војно и културно вођство Запада, уз нешто небитних изузетака, где је удео појединаца јеврејског порекла у огромној несразмери са званично доступним подацима о учешћу твога народа у укупном броју становника.
Дакле, Џејк, добри мој друже, помисли понекад и на нас, као што моја породица и ја помислимо на тебе, али, немојмо се више заваравати да се ништа није догодило и да то нема никаквог значаја – те да то не примамо као „нешто лично“, како твоји англосаксонски и јеврејски сународници воле да кажу када треба олако прећи преко њихових недела. Јер, Срби све примају лично, и ја ћу учинити све у својој моћи да се оно што су и Американци и Јевреји починили против мог народа – из разлога и ради циљева срамно ситних, пролазних, приземних и неприличних – за почетак бар назове правим речима.
Још једном, све најбоље породици и теби,
Свагда твој лични пријатељ
Момо Селић
НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА
Будући да смо, мимо белешке на крају недавно објављеног писма Момчила Селића јеврејском пријатељу из Америке, Џејкобу Џозефсону (псеудоним употребљен на нашем сајту ради његове заштите) имали замерки на коришћење енглеског (да бисмо допрли до што више наших млађих исељеника који не знају или слабо читају српски), објављујемо и његов превод, уз напомену да се јасан однос према непријатељу може делотворно испољити и признавањем његовог сопства – укључујући и језик.
Јер, бар Северна Америка је пуна Срба којима нико не може пребацити да су аутсајдери с неспособности да разумеју и савладају англосаксонску културу, већ само признати да су српски родољуби који познају и западно слободољубиво завештање, и енглески језик, колико и своју евроазијску, српску, врлинску баштину.
Београд
јануара 2008.
