Гледишта
Младен Стевановић ОБРЕНОВИЋИ ПОСЛЕ 1903.
(16. 11. 2007)
Карађорђе је био слобода.
Милош је био држава.
Слобода се очувати може само у држави.
– Слободан Јовановић
Период прве половине 19. века донео је Србима много значајног када је национални идентитет у питању. После четири столећа полако је успостављена држава, укинут феудализам, а Срби постепено добијају аристократију и то народну, од најистакнутијих људи тога доба. Не може се споменути овај период а да се не наведу два најзаслужнија Србина тога доба: Вожд Карађорђе Петровић и ништа мање важни Књаз Милош Обреновић. На страну њихове борбе и несугласице, обојица су имала исте циљеве, исте идеје и исту љубав према Српству и Србима. Нажалост, ова отворена борба је почела а и завршила се убиствима – Карађорђевим 1817. и Александровим 1903. Од Мајског преврата и убиства Александра и Драге Обреновић влада мишљење да се лоза Обреновића угасила. Међутим, једна династија се не уништава за једно вече, ма колико вартоломејско оно било. Потомци Обреновића и дан-данас живе, како по женској, тако и по мушкој линији.
Легитимни мушки потомци ‘‘угашене’‘ династије
Када су завереници разматрали кога би по извршењу атентата требало довести на престо Србије, констатовали су да Обреновићи немају мушког потомства, ни по бочној линији. Истина, нити Милош, нити његова браћа Јован и Јеврем нису имали директног законитог мушког потомства, ако изузмемо самог Краља Александра као Јевремовог праунука. Међутим, очигледно је заборављено да је Милош поред два рођена брата, имао и четири полубрата, за које се поуздано зна да су имали мушког потомства. Његови родитељи, Вишња Урошевић и Теодор Михаиловић су били, како је и сам Милош говорио “витобрачни”, те је Вишња са Обреном Мартиновићем имала још два сина, Милана и Јакова, а Теодор из претходног брака синове Радисава, Радоњу и Радета, од којих су прва двојица имала мушког порода забележеног и у доба Краља Милана, па вероватно и касније. Право презиме Књаза Милоша је Теодоровић, по оцу Теодору, међутим он се прозвао Обреновићем по полубрату Милану кога је веома волео, једно време се чак потписујући Милош Теодоров(ић) Обреновић. Војвода Милан, син Вишње и Обрена, чувени Карађорђев војсковођа је имао сина Христифора (Ристу) који је умро у Петрограду 1825. Не зна се да ли је Христифор оставио потомство, али се зато поуздано зна да је Јаков, други Милошев брат по мајци имао три сина, од којих је један, Ђока, имао директног, мушког потомства у наредним генерацијама, три нараштаја сигурно, а вероватно и потом. И Милошева браћа по оцу, Радисав и Радоња, су имали синова, Радисав два, Радоња једног, за које се такође поуздано зна да су имали директне мушке потомке у другој половини 19. века. Од Радоњиног сина Благоја изникло је цело ново братство Благојевића, чији мушки потомци вероватно постоје и данас.
Ваља напоменути да су претходни бракови Милошевих родитеља били апсолутно легитимни, јер другачије не би ни могли да уђу у црквену евиденцију, те нам не би ни били доступни подаци о њима.
Потомство Књаза Милоша
Убиством Кнеза Михаила, 1868, гаси се директно мушко потомство Кнеза Милоша из Милошевог брака са Кнегињом Љубицом. Потомци “Оца Отечества” постоје међутим и данас, јер су Милошеве ћерке Петрија и Савка биле удате и имале по петоро деце. Савкин син Федор Николић се упокојио 1903. године, оставивши иза себе сина истог имена рођеног 1871. Брак Петрије са Теодором Бајићем од Варадије донео је петоро деце, од којих је син Милош био ожењен, а ћерка Атанасија имала два сина и две кћери. Можемо са прилично сигурности рећи да потомци Милошевих ћерки живе и данас, највероватније у Војводини, с обзиром да су обе ћерке биле удате за Србе Пречане.
Остало је забележено и да је Књаз, поред осморо деце у браку са Љубицом Вукомановић, имао и ванбрачне деце, и то најмање деветоро. Лоши здравствени услови и разне болести у то доба учиниле су да многа деца умиру само неколико дана или месеци по рођењу. Тако се четворо Милошеве ванбрачне, а исто толико и законите деце упокојило не напунивши ни пет година. С друге стране, док је као изгнаник боравио у Бечу, Милош је добио сина Александра Густава и кћер Марију Клару од две различите мајке, за које се такође претпоставља да су оставили потомство. Усто, одавно се сумњало да је Миливоје Блазнавац, први српски генерал, заправо ванбрачни Кнежев син.
Потомци краља Милана
И Краљ Милан је, поред синова Сергеја и Александра, имао ванбрачне деце, и то два сина. Један се звао Ђорђије и умро је као дечак у Лозани, а други, Стефан Милан, је завршио артиљерску школу у Француској. Стефан-Милан је оставио иза себе сина Мар-Еме Панку Обреновића, који је 1998. дао интервју крагујевачким Погледима. Мајка Ђорђија и Стефана Милана је била Артемизија Христић.
Потомство Јеврема Обреновића
Јеврем Обреновић, Председник Савета и Управитељ нахија, имао је деветоро деце. Поред сина Милоша, чије ће мушко потомство доћи на власт после Топчидерског атентата, не сме се заобићи Јевремова ћерка Анка. Била је удата за Александра Константиновића са којим је изродила четворо деце, од којих су Катарина и Александар оставили потомство, како мушко тако и женско. Ваља споменути Анкину унуку Наталију, жену Мирка Петровића, сина Краља Николе, са којим је имала петоро деце, од којих је један, Михаило, отац актуелног претендента на престо Црне Горе, Николе.
Закључак
Лоза Обреновића се, као што смо видели, није угасила. Потомци великог Књаза, његове браће, као и Краља Милана постоје и данас, с тим што им се посвећује мање пажње него Карађорђевим потомцима. Улога Обреновића у стварању српске државе после вековног ропства је неоспорна и велика, и њихови данашњи потомци имају права да са поносом изговарају имена својих славних предака.
Напомена: Сви генеолошки подаци изнети у овом тексту су преузети из књиге Родослови српских династија, Радоша Љушића и Андрије Веселиновића, Нови Сад, Платонеум 2002.
Коментар Уредништва:
Питање улоге разних династија у нашој прошлости дуго је делило Србе и, судећи по овом прилогу нашег младог сарадника Младена Стевановића, изгледа да ће то чинити и убудуће. Јер, мада Стевановић не позива на било какав међудинастички обрачун, карактеристичан за времена до Мајског преврата 1903, чињеница да је српска Удба у времену довођења Слободана Милошевића на власт и током целе његове владавине упорно настојала на миту о обреновићевској државотворности (који је веома приљежно заступао и ширио управо Радош Љушић) не даје одвише наде да ћемо се, као народ, већ једном одрећи коришћења историје за политичко надметање уместо као подуке за боље и праведније уређења наше будућности.
Наиме, у причи о Милошу Обреновићу, силеџији без премца у нашој новијој повести, многи као да заборављају да је он, поред све своје притворности – и тада као и данас нажалост сматране обрасцем државничке или бар дипломатске мудрости и вештине – био дужник Карађорђу Петровићу, човеку који је тешка срца, зарад морала нације, смрћу казнио рођеног брата због злочина силовања. Јер, да није било војничког генија Карађорђевог, и битака којима нам је он прибавио позорност и поштовање Европе (нарочито оне револуционарне, тада у многим случајевима нажалост и масонске), тешко да би нам сви Милошеви марифетлуци задобили ишта више од сличне дипломатске вештине, рецимо, Деспота Ђурђа Бранковића, да не помињемо несретног Слободана Милошевића или данашње милошиће и милошевићиће.
Другим речима, да је на челу Србије био и неко други, чојственији од чувенога Књаза али такође довољно оштроуман и прибран да макар као он не унакаради Карађорђев устанички легат – а такви су били бар Прота Матеја Ненадовић, Милошев брат Јован, Сава Текелија, чак и Милошев берберин а иначе школован човек и писац Нићифор Нинковић – Срби би опет, али приличније по своје будуће (рецимо, данашње) самопоштовање, добили независност отприлике када и под династијом чијег је јединог ваљаног члана, Књаза Михаила, не случајно погребила управо она Србија коју је својим примером, понашањем и политиком обликовао његов отац. Посматрати стога Милошеве заслуге мимо контекста, како то чине зналци типа Љушић et alteri (будући да је најчешћа бољка наших повесничара непознавање опште историје, за чије сувисло сагледавање није довољно само читање марксистичких или либерално-прогресивистичких књига већ и познавање страних језика и дужи боравак у одређеним иностраним срединама) чини медвеђу услугу и младим прегаоцима као што је Младен Стевановић, и њиховој жељи да проникну шта се заиста дешавало у нашој прошлости и – што је кудикамо важније – зашто?
Објашњиво, с обзиром на доступну му литературу и образовни програм свих наших школа већ пуна два века, Стевановић стога озбиљно греши и тврдећи да се под Обреновићима зачела истинска нова српска аристократија. Наиме, што се то заиста није десило, и што смо уместо војничког, устаничког, званичног племства добили неодговорну и незваничну, ћифтинску елиту тадашњих тајкуна такође је заслужан Милош “Велики”, који се једном таквом предлогу наругао, његовом подносиоцу говорећи: “Хоћеш ли ти да будеш Барон Шаров, а онај Гроф Гаров, или Витез Кулов?”
За нашу несрећу, бољима се нису показали ни Карађорђевићи, чији данашњи изданак Принц Александар окупља око себе готово исти профил људи као и убица његовог наврдеде и отац више ванбрачне деце него што би и један Радош Љушић могао побројати. Јер, осим Петра I, ниједан се члан ни те династије није показао достојним да предводи српски народ, чије су обичне припаднике безбројни страни посетиоци уочили као народ аристократских особина. Тако је Витешки Краљ Александар Ујединитељ патио од гордости која није ни хришћанска ни витешка, занемаривши интересе народа из кога је поникао зарад међународне Игре којој би, можда, више одговарали цинизам и мизантропија једног Милоша, или Милана Обреновића – али Игре коју, понављамо, опет не бисмо добили, будући да бисмо у процесу варакања са великима и подлима изгубили оно основно што нас чини Србима – своју част.
Стога, ако је неко посебно крив за масовни губитак аристократских вредности у Србији, и то баш у време када нам Српска револуција беше пружила јединствену прилику да се вратимо своме аристократском лику (ваља памтити да су првотни Срби били војничке дружине племића заветоване словенском крајишништву), био је то Књаз Милош и његов побочни потомак Краљ Александар, а ако су потомци Карађорђа заслужни за ишта, то је за њихово оживљавање, личним примером, у времену од Херцеговачког устанка 1875. до Солунског процеса 1917. Наиме, погубљењем првог и последњег српског полицајца Драгутина Димитријевића Аписа, и Карађорђевићи су нажалост починили што беху и Обреновићи. То убиство – по свему судећи почињено по масонском обреду (“свети бик” се не стреља), уз и посмртно срамоћење тог највећег српског родољуба и јунака новије наше историје – нам је донело већ готово сто година националне срамоте која, даљим ширењем неистина о делању наше две нововековне краљевске династије, има све изгледе да потраје дуже него што би нам ико до душманин пожелео.
Напомена: У оквиру ове тематике, Уредништво Српског листа упућује своје читаоце на чланак историчара Радована Дамјановића Грађење споменика на Авали – минирање једне историје у нашој рубрици Вести .
