Гледишта
Момчило Селић
О СУПСТАНЦИ
Фебруара 2004, Хамзат Гелајев је себи одсекао смрскану шаку и, преко хрпа снега мукотрпно се повлачећи узбрдо, довукао до шипражја, где је и умро.
Из хеликоптера га је пратио дебели руски пуковник; њега, и Гелајевљево здепасто, снажно тело, лице уоквирено златастом, поткресаном брадом и крвави патрљак, забележила је камера руског војног сниматеља.
На видео клипу са Јутјуба суре, заснежене, камените планине подсећају на Проклетије, Сињавину, Динару или Велебит. У дну клисуре вијуга оловни поток, у пролеће и јесен несумњиво бујица. Други клип приказује дугу колону бораца: но за разлику од партизана, па и четника, Чечени опасани дугим, сјајним реденицима готово сви носе бар по пушкомитраљез. Маскирне униформе су им нове и чисте, шапке америчке.
Са појединачних или групних снимака весело нас посматрају момци обријаних глава увезаних зеленим марамама са белим, арапским словима. Други су косати али готово сви брадати, бркова обријаних или штуцованих. Али и без тога лица су им балијска. Иако бела, тамне, риђе или плаве косе, носева често орловских, нешто их одаје као сој од нас друкчији не само вером, већ и оним што их је навело да приме ислам, пошто су се столећима опирали хришћанству.
Највише ми личе на босанске и санџачке муслимане, мада говоре нама неразумљивим језиком са бар двадесетак гласова више од нашег. Но, себе као и ми сматрају потомцима вука (’‘борза‘’ на чеченском), и тиме сличећи нашим очевима чија сам оштра, прекаљена лица упамтио без потребе да се враћам фотографијама.
Да ли је Хамзат (почечењеног арапског имена Хамза) руку себи одсекао не стигавши да веже повеску, не знам. На другим снимцима се види мушкарац у напону снаге, словенског више него горштачког изгледа, ретке речи и одсечних, сврховитих покрета. И кад се здрави чини то некако одсутан, без осмеха. За Басајева смо сви чули, и Радујева, Масхадова или Дудајева, али за њега не.
Попут вука у кљуси, који сам себи одгризе ногу не би ли сачувао слободу, Гелајев је погинуо док се већина Срба његових година упирала да ‘‘боље живи’‘, избегавајући да тај појам повеже са врхунским добром које је и Србе и Кавкасце повезивало кроз миленије. ‘‘Твоје осећање слободе, Селићу’‘, безмало да је викао на мене удбаш који ме због ‘‘непријатељске пропаганде’‘ беше ухапсио 1980, ‘‘готово да је анархистичко!’‘
Сазнавши за Гелајева – брата упркос хиљада година, километара, и ислама између нас – покушавао сам да кавкаске горштаке разумем што боље не бих ли схватио нас. Јер Вајнаси (Наси, ‘‘Чечени’‘), уз Адиге (Черкезе) су нам својим јунаштвом пружили прилику да и себе осмислимо потпуније него што нам нуде разни ‘‘политмудраци’‘, интелектуална ‘‘елита’‘, или ‘‘наши’‘ чувари од којих одавно нема ко да нас чува.
Наиме, Руслан (рус-, рос-, рокс-олан – светли Алан, на сарматском) Гелајев је своје име променио 1997, после хаџилука у Меки. Рођен 1964, десет година по повратку Чечена из прогонства у Казахстану или Киргизији, своју приврженост исламу потврдио је тек са 33 године. Као и већини осталих Чечена презиме му беше русификовано, мада само падежом. Предачког Гелу или Гелаја задржао је уз зикр, свети плес чеченских суфија и епске песме које мора да су као наше. Јер џигит је севернокавкаски назив за витеза, а џигитовање показивање не само на коњу – од нас напуштено прихватањем миљановског чојства оличеног, између осталог, и мером.
Чечени, колико сам успео сазнати, за њу одвише не хају – у Грозноме, и током руске опсаде, обесне ђувегије уништавале су своје прескупе, луксузне лимузине, па и гинули покушавајући да под пуним гасом прелете недостајућих двадесетак метара надвожњака. Попут Љермонтовљевих ликова, или шеснаестогодишњака који би да пуца на руски хеликоптер – да би га у последњем тренутку спречиле трезвеније главе (из књиге Алахове планине (Allah’s Mountains) Себастијана Смита (Sebastian Smith) – њихов однос према опасности је надрационалан. ‘‘Ми Чечени смо глупи’‘, објашњава новинару Смиту један борац. ‘‘Али, да нисмо, зар бисмо после четири века ратовања са Русима то покушавали и даље?!’‘
И, не каже, опстајали, повремено и побеђивали – као што су 1996. на јуриш заузели Грозни, некадашњу руску тврђаву именовану по цару и нашег порекла. Јер Руси су Кавказ освајали као Американци Запад, отприлике у исто време: војнички не могавши ништа Черкезима, Чеченима и Аварима (чије су име Турани пренели на Балкан), они су исконске шуме Светих планина секли, палили, стабла висока и дебела као секвоје дизали у ваздух и на крчевини градили тврђаве, попут Fort Apache из холивудских вестерна. Опонашање је, кажу, најискренија похвала, те је целокупно руско и украјинско козаштво засновано на кавкаском начину живота – од ношње (’‘черкеска’‘ долама) до древног меотског (адишког, черкеског) коњаништва, оружја (шашка, благо закривљена сабља без штитника за шаку, дуги, прави нож кинџал и краћи, кама), до игре (општекавкаске ‘‘лезгинке’‘, нама познате као ‘‘казачок’‘ или ‘‘гопак’‘). Ту је и џигитовање – акробатско јахање – те силовитост и испитност свакодневног живота уз ‘‘ускакање’‘ на непријатељску територију (’‘абреци’‘), четовање, крвну освету, истинске или глумљене отмице невести, и показно, каткад готово насилничко гостопримство. Ту је и побратимство јаче од крвне везе и безброј обичаја и веровања за које није потребно бити етнолог да би се као исти препознали код нас, Кавказаца и козака.
Но за нас је случај Гелајева, кога ни многи Руси нису сматрали терористом (за разлику од Басајева или Радујева), парадигматичан не са његове антрополошке стране колико историјско-политичке. Јер Ваинаси, никад бројнији од милион, или Черкези којих је око три милиона у избеглиштву диљем света и мање од милион у Русији, па и неколико стотина хиљада Авара чије једно племе, Анди (Анти) усмено преноси догађаје из антско-словенских времена јесу доказ да је узгајање соја сврха нашега боравка на Земљи, а не број нас као биомасе.
‘‘Супстанца’‘ народа попут нас, Кавказаца, па и Арија уопште није у нашим милионима већ у нашим Људима – племству које се, осим код Черкеза, никад није устројавало у класу, поготову не имовинску, или статусну. Ни Чечени, па ни многе Адиге немају, нити су имали феудалну властелу. И сам тај израз стран је и нашем поимању аристократије – и у нас сој будући израз људскости као достигнућа а не статистичке средине. Кад Срби кажу за некога да је ‘‘нормалан’‘ то је врхунска хвала, а не опис обичности. Као Кавкасци, и ми смо увек држали слободу, чојство и јунаштво за врхунске вредности, начин нашега обраћања Богу.
Овим словом бих стога да на то подсетим оне наше родољубе који су то заборавили, или одложили у ‘‘музеј прежитака’‘. Већ подуже од таквих слушам о нашим ратним губицима у последњих двестотинак година, који су нас спречили да достигнемо бар тридесетак милиона и будемо ‘‘неко и нешто’‘. Но ми већ то јесмо, и то нам најискреније признају управо наши противници, непријатељи и душмани, и мали и велики. Мали бесомучном, данас већ маскираном завишћу, и трајном, нескривеном мржњом, велики сталним покушајима да нас униште или бар сведу на безначај. Сам избор нас као баука или симболичног подстицаја за сопствено окупљање у ЕУ и НАТО највеће је признање нама као соју, будући да циганију још нико није успео, било каквим медијским вештинама, као претњу да подметне никоме.
‘‘Мрља мастила’‘ која се, почевши од 1804, по други пут почела ширити Балканом (по западњачком тумачењу, први пут то будући под Немањићима) није међутим никад представљала навалу чак ни балканских ‘‘хорди’‘, колико осмотско ширење духа слободе, сопства, и правичности. Бес тадашњих наших покровитеља са Запада изазвали смо управо одбијањем, неизреченим колико несвесним, да преузмемо улогу жандара ‘‘ових простора’‘ и да их држимо у ‘‘реду’‘ како га схвата њихов дух, кадар да уважава искључиво твар и количину.
И Румуна је тако преко тридесет милиона, па их нико не узима озбиљно. Једног милиона Чечена већ две деценије има више у ‘‘свету’‘ него преко сто милиона Руса – револуцијом, стаљинизмом и ‘‘транзицијом’‘ сведених на ‘‘топовско месо’‘. Иако су попут Шиптара Чечени изврсни трговци, свој углед и утицај задобили су спремношћу да се боре сами, и да напуштајући своје ћепенке и бувље пијаце и физички крену на неописиво јачег непријатеља. Већ тисућлећима они губе ‘‘супстанцу’‘ али не и себе, слобода им је још икона Бога за кога само исламски идеолози мисле да је Алах.
Истина јесте да су последњих 150 година и они и Черкези губитници, као и Авари за које данас, захваљујући нашем ‘‘школовању’‘, нико не зна. Черкеску земљу колонизовали су Руси и Турани, али Черкези и данас постоје и знају ко су, посред Новог Вавилона. Авари чине већинско становништво Дагестана и њихови су били Имам Шамил и Толстојев Хаџи Мурат, који су Руско царство држали на одстојању када су и Чечени поклекли. Но сам Београд данас броји два и по милиона становника, више него иједна кавкаска нација у Русији, од којих би само неколико стотина хиљада наши преци препознали као потомке. ‘‘Бољи живот’‘ схваћен као дембелисање, ‘‘провод’‘, потрошња и курвање никад нису били и не могу бити циљеви народа који би, и да нас је неупоредиво више, завређивао ичију пажњу, или поштовање. Индуса је милијарду, али се тек својим одскорашњим национализмом јављају као ‘‘играчи’‘ у успостављању нових, ‘‘глобалистичких’‘ торова, резервата и ‘‘људињака’‘.
И мада је истина да без супстанце нема ни духа, без ратништва и витештва нема ни једног ни другог – бар за нас, праве једино кад смо своји.
