Гледишта

Дејан Стевановић
О НЕГОВАЊУ СОПСТВА

 

Да смо ми, Срби, много пропатили због издајства из сопствених редова, опште је познато, а данас сасвим очевидно. Слушајући о издајницима из прошлости, а поготово гледајући у данашње Удбине, и ко зна још чије, креатуре из власти и такозване опозиције, САНУ и Удружења књижевника, те у пале монахе са владичанским чиновима, склони смо да издајство вежемо за рђаве и нечасне људе, раде продавању  ’‘вере за вечеру’‘. Овакво упрошћавање, међутим, спречава дубљи увид у ово, по опстанак народа преважно питање, мимоилазећи, чак забашурујући његову деликатнију и неупоредиво важнију страну: како је, и зашто, могуће да се многи ваљани Срби неретко нађу у табору непријатеља сопственог народа? Јер то је управо оно што нас је кроз историју сатрло, и довело где јесмо.

Од одговора на ово судбинско питање, зависи будућност Српског народа. Но, да би се на неко питање исправно одговорило, ваља га јасно и прецизно поставити, будући да је у сваком правилно постављеном питању садржан и добар део одговора. Отуда, даље прећуткивање и заобилажење реченога, ма из којих разлога и побуда, услуга је једино Непријатељу Истине, човекоубици и србомрзцу од искона, и његовим безбројним овоземаљским следбеницима, кивним на оно што собом још увек оличавамо, макар и несвесно, више потенцијално но актуелно.

Да је Вук Бранковић издао на Косову, знали су и знају сви Срби, упркос напорима ‘‘родоначелника критичке историографије у Срба’‘, Илариона Руварца и његових жалосних последоватеља, да нас слуде и наругају нам се. Нискост његових (Бранковићевих) побуда такође није спорна, указујући на несоја. Но, ако је Милош Милојевић и овде у праву (а време је показало, и показује, да овај чудесни српски историчар нигде није начелно грешио), Лазар Хребељановић објективно је већи издајник од зета му Вука, будући најзаслужнији за растројство српске државе. Наиме, по Милојевићу, српска царевина је расточена закулисном цариградском политиком чији су агенти, свесни и несвесни, заступали став да је уздизање Пећког трона у ранг патријаршије нека врста јеретичко-расколничког чина, који, заједно с проглашењем царства, представља удар на темеље тадашњег мондијалистичког поретка и тобожње хришћанске цивилизације. Најважнији задатак државне политике био је, по приврженицима тадашњих ‘‘евро-атлантских интеграција’‘, скидање анатеме коју је на нас бацила такозвана Васељенска патријаршија у Цариграду, и то по сваку цену, то јест уз одрицање од царског достојанства и покоравање ‘‘мајци-цркви’‘. У том циљу, група српских великодостојника, заједно са тадашњим патријархом Јефремом (’‘побожан, али глуп’‘ – кратко га описује Милојевић), по смрти Цара Уроша, поред живих Немањића, Душановог брата Синише и његовог потомства – проглашава Лазара за наследника престола! Последице овог државног удара биле су кобне. Српска државна зграда, с муком изграђивана вековима, срушена је готово у трену, да се више не састави, иако је пропаст свима била пред очима. Лазарев избор, наравно, одмах нису признали живи Немањићи и њима одана властела, а касније су га полако напустали и они из његовог табора. Вук Бранковић био је само последњи међу њима.

Отуда и оно Његошево:

‘‘О проклета косовска вечеро,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије;
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био!’‘

Да је Милојевић највероватније и овде у праву, потврђује логика догађаја који су уследили, а која потпуно измиче ономе што нуди такозвана званична наука. Тек у светлу овога можемо разумети самоубилачку међусобну борбу српских властелина, у часовима кад у земљу са једне стране продиру Турци, а са друге наваљују папиштанци. Штавише, једни се у том самоубилачком рату ослањају на Османлије, а други на папске мародере које као у бунилу називају ‘‘хришћанским савезницима’‘! И то лудило траје више од пола века – два су се нараштаја променила, јединство се није могло постићи.

У светлу овога да се разумети и прелазак на ислам дела српских племића. Наиме, објашњења да су то чинили да би сачували привилегије и друштвени статус, плод су материјалистичког скудоумља и чак не звуче озбиљно. Јер, припадници српског ратничког сталежа, као и код осталих духовно живих и здравих народа, одгајани су у духу сасвим супротном оном који су нам донели они који су ‘‘људско име унизили и званије пред Богом човјека’‘, паштећи се да ‘‘живе као сав нормалан свет’‘. Напротив, ратници су живели и умирали за Част (’‘чест је слава – светиња народња’‘, каже Његош), вазда спремни да положе живот зарад очувања њене неокрњености (’‘чест рањена, жеже храбра прса – у њима јој нема боловања’‘, опомиње највећи српски песник). Бојали су се, и то неизмерно, једино да се не обрукају, а нешто мало мање – да их смрт не задеси ван борбе. То пак што им ‘‘уважени историчари’‘ подмећу животну философију какве су се и најнедостојнији међу њима гнушали, пројектујући у њих сопствено морално ништавило, нема везе са научном методологијом – али има, и то у најбољем случају, са тежњом посрнулог и до бесмисла срозаног људског нараштаја, да сакрије сопствену наказност и прогласи се, ако већ не може за најбоље, оно бар за нешто нормално. У осталим случајевима реч је о свесним издајницима који ‘‘одрађују’‘ разне задатке на задате теме, у складу са интересом и намерама онога коме служе – премда, шире гледано, тиме у крајњој линији служе ономе који је назван ‘‘Лажом и Оцем Лажи’‘ и његовом (не)делу на Земљи.

(Ево како то изгледа на нашем примеру, а према тексту из књиге Чувари имена, Вере Милосављевић (Београд, 2004), где на страни 118. читамо следеће: ‘‘У 20. веку Срби су своју националну историју највише учили и студирали по једној књизи написаној на немачком језику и са немачког преведеној. Иако је аутор те књиге Словен, Чех Константин Јиречек, она је пре свега плод немачке историјске науке јер је поручена, написана и објављена у оквиру једног великог немачког пројекта с почетка 19. века који се звао Allgemeine Staatengeschichte. Велики српски филолог Љубомир Стојановић, који је 1925. писао о Јиречековој Историји Срба имао је за њу само речи похвале а критиковао је једино српски превод те књиге од историчара Јована Радонића. Он је том приликом саопштио да су за сто година, почев од 1829., Немци у оквиру овог пројекта под редакцијом више професора објавили преко 170 књига историја разних европских држава (ПКЈИФ, 1925, књига V, 297). Немци су и овом приликом обезбедили свој утицај на обликовање историјске свести европских народа.’‘)

Гледајући полом који је наступио, уз то принуђени да се сврстају уз један од ко зна колико међусобно закрвљених српских табора, премда увиђајући да братоубилачки рат добра донети неће, део Срба је највеће кривце нашао у цркви, то јест међу њеним недостојним првацима, каквих ни тада није мањкало. Поистоветивши Цркву (невидљиву Богочовечанску заједницу) са црквом (видљивом људском организацијом), а због страшног издајства које је, не само тада, дошло кроз ову другу, људи су омрзли прву. Да је тада било комунизма, или било којег вида борбеног атеизма, листом би се сврстали под њихову заставу. Но, било је ислама који је у својој простодушности, и површности, мало наликовао на оно што су, добрим делом с правом, презрели више од свега (имамо у виду пре свега ону безочност са којом се најпрљавије политикантство и интригантство, у коме је црквена организација огрезла бар од времена кад је хришћанство постало државна вера Римске царевине, заодева у рухо светости, благодатности и божанске недодирљивости). А што је најважније, хтео је да ‘‘уништи бестидницу’‘, и ону на Западу и ону на Истоку, заједно са ‘‘нашим великим пријатељима Грцима’‘, и већ тада традиционалним, ‘‘западним (па још хришћанским!) савезницима’‘.

Најогорченији су били Срби из Босне, као припадници најсрпскијег дела Српске Православне Цркве (од српских непријатеља знатно касније проглашених за ‘‘богумиле’‘, под којим називом треба разумети следбеништво некој крајње збрканој варијанти и иначе противуречног манихејског учења), који је до Светог Саве чувао пуну самосталност, клонећи се и најмањег грчког утицаја, под којима се повијала и извитоперавала православна црква у другим српским крајевима. Тек после Савине црквене револуције (о којој се нерадо, а ако већ никако не може да се избегне, онда лажљиво говори), која је омогућила и процват државе и пуноћу народног живота у сваком погледу, Босанци ће, ако тако може да се каже, и остале Србе признати за Србе, то јест себи равне сународнике који нису ни у каквом ропству, па ни духовном. Изневеравање Савине заветне мисли и препуштање кормила српске цркве тадашњим екуменистима и ‘‘православним интернационалистима’‘, само по себи било би довољно да изазове највеће огорчење Босанаца. Политички хаос и братоубилачки рат који су овоме следовали, породили су гнев који помрачује разум. Долазак папских изасланика и њихова отворена прозелитска делатност прелили су чашу.

Но, вратимо се питању непромишљеног делања Кнеза Лазара Грбљановића (’‘Хребељановића’‘ у ‘‘словенизираној’‘ варијанти, где се српско грб претаче у ‘‘словенско’‘ хреб; прим, уред). Наиме, при свему томе Лазар уопште није морао бити рђав човек. Напротив, осим храбрости коју је посведочио на Косову пољу, није тешко замислити га као врлински настројеног човека који је свом народу желео најбоље, у складу са својим схватањем хришћанства, и места и улоге цркве у државном животу. Нажалост о свему овоме знамо веома мало, за шта су се побринули српски непријатељи – али и наша немарност – те је немогуће ишта поуздано закључити. Зато се ваља држати онога што знамо много боље, и непосредније.

‘‘Песник и човек достојан поштовања Танасије Младеновић јавно је говорио: ми, српски комунисти, нисмо субјективно издали свој народ. Али смо то учинили објективно’‘ – казује професор Петар Милосављевић у књизи Српско питање и србистика (Бачка Паланка, 2007, стр. 130). Заиста, немогуће је укратко побројати зла која су Срби-комунисти нанели народу из кога су потекли. О томе је, уосталом, доста и писано и говорено последње две деценије, те се може сматрати довољно познатим. Но, безмало сви који су о томе писали или говорили, а поготово они којима је дато да у овој земљи буду најгласнији, приказивали су комунисте као лоше и покварене људе, чак као олош са разбојничким склоностима, што је својски подржано преко тадашње филмске продукције (треба ли рећи под чијом је она контролом?).

Да је и таквих било међу српским комунистима, није спорно, уосталом то је судбина свега што постаје масовно, поготово владајуће. Ратна страдања, Информбиро и Голи оток, те сталне партијске ‘‘чистке’‘, утаманиле су оне ваљане, а олошу отвориле све путеве у врх. А тих ваљаних је и те како било. Но, да би се заташкало питање које сматрамо судбинским: како је и зашто могуће да неки, чак многи, ваљани Срби отпадају од народног стабла и издају његове виталне интересе, а све у уверењу да добро чине – комунистичка тајна полиција, која је део глобалне полицијске мреже под контролом антицркве (потцртавање уредништва СЛ), својски је прегла да ово прикрије.

Међутим, чак и ако се морални лик и укупна душевна усмереност оних Срба-комуниста које сматрамо врлим људима, могу доводити у питање због грдобе укупног легата који су комунисти као целина оставили иза себе, то отпада када је реч о заблуделим Србима-Југословенима из прве половине 20. века.

Прихватајући аустро-ватиканску идеју југословенства (о разлици између ње и изворне српске идеје југословенства, заправо јужнословенства, видети у књизи Петра Милосављевића Идеје југословенства и српска мисао, Ваљево, 2007), многи часни Срби (нечаснима се овде не бавимо!) постају њене стегоноше, вазда спремни да зажмуре на оба ока пред чињеницама које су недвосмислено показивале да је то пут у пропаст. Јер, између осталог, остале две чланице нове Краљевине, Словенци и такозвани Хрвати, од самог њеног проглашења (а ни раније није било другачије) готово да и не скривају своје зле (такозвани Хрвати) и себичне (Словенци) намере. И уколико они то буду огољеније и грубље испољавали, утолико ће ти исти Срби постајати све убеђенији Југословени. Вреди нагласити да овде не говоримо о српским политикантима (и преварантима) на челу са жалосним потомком великог Вожда, ни о србијанским богаташима – предратним, ратним, и поратним профитерима, нити о тадашњим ‘‘београдским круговима’‘ вајних ‘‘интелектуалаца’‘, те масона, левичара, расрба и несрба. Напротив, имамо у виду људе попут Јована Цвијића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Николаја Велимировића, Димитрија Љотића и других, чији се морални лик, ни родољубље, а још мање памет и ширина образовања нипошто не могу довести у питање.

Тек по слому земље и беспримерном покољу православних Срба који је уследио, неки ће се тргнути, но опет не и пренути, и докраја разбудити из страшног сна у који су запали. Не понудивши српском народу ваљану платформу, основану на Истини и Правди, о његовој даљој политичкој судбини, везујући се и надаље за Југославију (само у нешто преуређенијем облику), они чак нису могли, ни смели, да јасно именују главне српске непријатеље, то јест оне који су нас непосредно клали: такозване Хрвате, састављене већином од похрваћених Срба-римокатолика, однарођене Србе-мухамеданце и арнаутске зулумћаре, од којих је опет главнина српског порекла. И уместо да се, у складу са на таквој поставци заснованој стратегији и тактици вођења борбе, српски официри који су избегли заробљавање, на челу србијанских и црногорских четничких одреда упуте преко Дрине и на Косово и Метохију, при чему би се територија Недићеве Србије користила као позадинска база (додуше, у делима писаца који пристају уз линију Љотић-Недић, наводи се да су Милан Недић и Димитрије Љотић управо то предлагали Дражи Михаиловоћу, но одговора није било), иницијатива је препуштена комунистима који су, иако малобројни, једини тачно знали шта хоће и имали чврсто устројену организацију кадру да спроведе у дело све што се са врха наложи. Трагичне последице овога трпимо и данас.

Силина ове заблуде, као и њена гротескност, нигде се боље не огледа но у ставу већине сразмерно малобројних преживелих Срба-антикомуниста, који су спас потражили у политичкој емиграцији (дакле,они који би, по речима Лаза Костића, требало да представљају националну елиту), који се ни тада нису одрицали југословенства, жестоко се међусобно спорећи око њеног будућег (по слому комуниста) уређења, разгаљујући срца свим српским непријатељима.

Димитрије Туцовић, не једини међу својим садрузима, био је часнији и бољи човек од већине, можда и свих тадашњих такозваних грађанских политичара. Али, доследно својој слепој вери у идеолошку доктрину коју је пригрлио, јавно је осудио ослобађање Старе Србије у Првом балканском рату доводећи га у везу са ‘‘интересима великосрпске буржоазије’‘, а испуњење правде видео у стварању велике арбанашке државе. Тиме је, дакако, очитао лекцију из идеолошког чистунства и доследности аустријској социјалдемократској партији (’‘мајци српских социјалдемократа’‘ како су истицали сами српски социјалисти, без трунке стида или зазора), коју је мало пре тога јавно оптужио да је, подршком анексије Босне и Херцеговине, али и укупне освајачке спољне политике Хабзбурговаца –  изневерила изворну идеју социјалдемократије!

(Овако су, у суштини, реаговали и босанско-херцеговачки исламизовани Срби на реформе које су у првој половини 19. века почеле да се спроводе у Османском царству (узгред буди речено, по саветима западњачких амбасадора, а највише енглеских). Оптужујући Османлије и Туркмене за издају вере, више пута су се дизали и на оружје да од самих Турака бране оно што су сматрали аутентичним турским духом, а себе његовим истинским представницима. Но, немогућност да успоставе и одрже чврсто међусобно јединство због суревњивости челника, те јака завист која је доводила до издаје у одсудним часовима борби, спречили су их да искористе многе одржане војничке победе и довели до коначног пораза, по ко зна који пут разоткривши те основне слабости српског карактера.)

Владимир Јовановић, Јеврем Грујић и њихови исписници из табора такозваних старих либерала јесу били људи од соја. Нажалост, сапети узама либералне идеологије коју су исповедали, окренули су леђа нашем најбољем нововековном владару, књазу Михајлу Обреновићу. Штавише, неки од њих ће, попут Владимира Јовановића, уверени да раде за добро народа, својски прегнути да сруше онога који се искрено и озбиљно спремао да настави дело великога Вожда Карађорђа, поставши несвесно оружје у рукама српских непријатеља.

Нажалост, ово нису једини случајеви да су нас часни и честити Срби, иако не субјективно, издавали објективно. Штавише, читава наша новија историја није до низ таквих издаја. Слутимо да је тако изодавна. На питање: Зашто? одговор је очигледан: зато што се поводимо за туђим идејама. А зашто се поводимо за туђим идејама? Зато што немамо своју, руководну – то јест имамо је дубоко у себи, али је она потиснута, неуобличена. Та пак идеја мора бити израз, и одраз, саборне народне личности коју зовемо сопство. У извесном смислу она је што и сопство, јер док се она не уобличи сопство (израз који је писац Момчило Селић, уз ‘‘власност’‘ наново увео у општију употребу, наместо западњачко-жаргонског ‘‘идентитет’‘; прим. уред) остаје неосвешћено, неспознато, те као и да га нема. Штавише, остајући у тами несвесног, отуда делује огромном снагом која не гради већ разара, попримајући у извесним околностима најчудовишније облике, најочигледније код делова нашег народа ‘‘претворених’‘ у друге (’‘Хрвате’‘, Бугаре, Арбанасе, Мађаре, Грке …). Њено пак правилно уобличавање равно је оживљавању сопства.

А сопство је Богом дана и свеукупним народним опитом искресана животворна луча, и срж српске саборне душе. Нема и не може бити Српства без живе српске народне душе, нити здравља, поретка и склада у њој без разгореле луче сопства. Светлост ове луче не само што је једина кадра да допре и до најмрачнијих кутака народне душе и облагороди их, већ је најпоузданији путовођа Народа схваћеног као заједница предака, савременика и потомака, на његовом историјском путу, и метаисторијском успињању ка Богу. Зато се без оживелог сопства не може, и не сме.

Јер, још је у Старом Завету речено: ‘‘Не вуците у туђем јарму’‘. А без освешћеног и јасно спознатог сопства, све што се чини није до тегљење у туђем јарму. Јармова пак има разних, као што и животних путева има разних. И као што сви путеви нипошто не воде ка Богу, ни сви јармови нису од њега. Сваки народ има само један пут којим се може успети до Творца и на том путу само један јарам који је Бог начинио њему на корист. Остали, корисни другима, којима су и намењени, њему су на погибао. Осим тога, и Непријатељ, Божији и људски, зделао је многе наизглед привлачне јармове и поплочао многе беспутице које воде до понора. Разабрати се у овоме, те ступити на прави пут, на њему истрајати и после сваког пада (а они су неминовни!) поново устајати и изнова корачати, немогуће је без луче сопства – не неутуљене, већ претворене у пламени стуб. А наша данас једва да тиња (у извесном, релативном, смислу ово стање описујемо казујући да немамо сопства; у апсолутном пак смислу оно је ту, само затомљено), и зато смо где јесмо, овакви какви смо. Отуда, разгоревање ове луче и одржавање њеног светог огња мора бити наша прва и најпреча брига. И још, знајући да ‘‘свету лампу луд вјетар угаси’‘, ваља нам заштитити је од њих, ма откуда долазили и ма како снажно дували. А за све то, осим уздања у Божију помоћ (без које ништа добро не бива), треба учинити подоста и са наше стране.

Природно, најтеже ће бити започети, због чега ће новој српској власти требати много мудрости, снаге и храбрости, што подразумева темељне припреме за велико Дело. Грешке начелне природе нису допустиве, због чега о свему ваља добро промислити и без икаквих предрасуда стати пред лице Истине, у складу са народним начелом: ‘‘Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога’‘.

Јер, читаво ово дело прилог је томе, а да бисмо се још више приближили суштини онога што нас већ предуго разједа помоћиће нам роман киргиско-руског писца, Чингиза Ајтматова, И дуже од века траје дан – односно онај његов део у коме се даје прича из киргиског народног предања о једном безбожном степском народу по имену Жуан-жуани, и њиховом сатанском неделу разарања људске личности.

Наиме, кад заробе мушкарце, Жуан-жуани би их, пошто им обрију главу и на њу навуку ‘‘капу’‘ од коже тек заклане камиле, остављали везане у степи без хране и воде. Страшне муке од жеђи, глади, дневне врелине и ноћне хладноће, те ројева инсеката које су привлачиле телесне излучевине, додатно је повећавала ‘‘капа’‘ од сирове камиље коже која се брзо сушила стежући главу до те мере да почиње да сраста с кожом. После четири до пет дана зликовци би дошли и углавном затицали лешеве. Али, понеког би нашли у животу, с тим  што то није више био онај ранији човек, већ биће без икаквих сећања које су називали – манкурт. Њега би нахранили и оденули, а то несрећно биће задржало би у свести занавек лик свог ‘‘господара’‘ коме би постајало беспоговорно одано!

Кад је  Најман-Ана, мајка једног несрећним стицајем ратних околности заробљеног и у манкурта претвореног киргиског младића, коначно нашла сина, он је није препознао нити су њене речи, ни осећања, допирали до њега. Штавише, по заповести ‘‘господара’‘, несрећни младић ће одапети стрелу на рођену мајку која ће  и умирући једино преклињати сина да се сети ко је он, и ко му је отац.

Но, нити је техника коју су Жуан-жуани користили да човека претворе у манкурта једина, нити су манкурти ретка појава. Нажалост, постоје многе префињеније методе да се дође до истог циља, те да се не само појединцу, већ и великим скупинама људи, чак читавим народима избрише предачко памћење и прекине веза са животворним токовима духовне енергије, уз наметање новог обрасца мишљења и делања. О томе посредно, на уметнички начин, говори и Чингиз Ајтматов читавим својим поменутим делом, а на самом крају романа већ и непосредно, када се главни јунак, пружни радник и људина из степе, Бурани Једигеј, запита: ‘‘А шта ако постоји неки натприродни ум, али зао, биће које Руси зову Сатана, који је све те школе и овај живот у градовима осмислио тако да претварају људе у манкурте?’‘

Да то биће постоји, премда обавијено велом тајне као и све у духовном свету, сасвим је очигледно, а његов учинак свима на догледу. Јер никакви ‘‘сионски мудраци’‘, садашњи ни вајкадашњи, нису по себи довољно лукави да заплићу нити историјског ткања у такве чворове, нити да читаве народе претварају у својеврсне манкурте.

Такође би се могло казати да је манкурт симбол палог људског рода, те да смо сви ми донекле манкурти – разлика је само у степену ‘‘наманкуртисања’‘. Свака пак делатност људских организација (државних, црквених, научних …) која, независно од исказане намере, доприноси повећању степена манкуртизма, сврстава их у табор антицркве. Обрнуто, делатност која доводи до ‘‘разманкуртисања’‘, која буди човека из страшног сна заборава, уводи у Цркву, живу и истиниту. У Цркву чија је глава Господ Бог, наш Творац и Отац коме требају достојни синови, слободни људи, саборци и саствараоци, насупрот глави антицркве, врховном господару свих манкурта и њихових ‘‘господара’‘, који тражи покорне робове.

Сва делатност институција будуће Србије биће усмерена ка искорењивању свих видова манкуртизма код Срба, те њиховом освешћивању. И дај Боже да се никада више не зачује вапај попут оног из душе последњег великог народног песника, Радована Бећировића-Требјешког, у песми Ђаво у Црној Гори (Стабљике Српства, Светигора, Цетиње 1998, стр. 445):

‘‘Ој Србине, зашто ти полуђе
те постаде јеврејско оруђе,
против мајке која те дожуђе?’‘

(Дакако, не само јудејско, но било којих туђина.)

Ово ће, уз правило да владати морају најбољи (налог руског философа Ивана Иљина; прим. уред), представљати наш, српски, Основни Закон Отаџбине (израз Димитрија Љотића).

Стога ће период војне управе морати да буде један од најстваралачкијих периода у српској историји, време у коме ће бити нужно правилно посвршавати неке и отпочети многе судбински важне послове, показујући пут будућим поколењима. Ваља Србе пробудити, пренути их из језивог манкуртског сна заборава и разгорети лучу сопства, те садашњу тужну бесловесну гомилу преобразити у Народ. (Непотписани аутори књиге Пројекат Русија која се у српском преводу појавила 2009. у издању Академије за дипломатију и безбедност, на стр. 265. друге свеске кажу: ‘‘Народ се разликује од масе способношћу да жртвује личну добробит. Маса није способна за тако нешто’‘.)

Но, како се ‘‘ново вино не сипа у старе мехове’‘, ваља начинити нове, њему прикладне. Заокруживање српске државне територије биће само први чин у саздању врхунског дела народног стваралаштва коме тежимо. За њим ће следити, односно истовремено се одвијати многи, попут рађања сталешког државног организма возглављеног самодржавним Царем (Краљем), организовања привреде и Војске, устројавања школства и развоја науке, изградње суштински другачијег правног поретка … (Узгред, под овим последњим имамо у виду пре свега оно што је руски песник Алмазов дивно исказао стиховима (наведено према књизи Сергеја Левицког Огледи из историје руске философије, Београд, 2004, стр. 212):

‘‘Из разлога органских
ми уопште нисмо опремљени
здравим смислом правничким,
тим чедом сатанским …’‘)

Једино оваквим стваралачким ланцем или, још боље, ланчаним стваралачким подвигом укинућемо владајући (не)културно-цивилизацијски образац и прекратити уплив туђинштине која одатле зрачи, учинивши да заиста ‘‘друга настане судија’‘. А све ново које ће сменити старо мора бити у највећој мери самосвојно, српско. Понешто се, наравно, може преузети и од других, али само као ‘‘радни модел’‘, то јест као ‘‘материјал’‘ који ће по проласку кроз српску идејну обраду представљати српски ‘‘готов производ’‘.

Оно најбоље у нама суштински нас разликује од европских Јудео-Романо-Германа, а васкрсење самосвојне српске културе учиниће да се разликујемо и споља. Јер, како то рече један од руских трагалаца за Истином, Константин Леонтјев:

‘‘Нација која представља истински културни тип мора имати и оригиналну одећу, и оригиналне обичаје: моду, плес, правила понашања; све те спољашње форме морају бити у већој или мањој мери аутентичне.

То је чак најсигурнији знак самобитности која сазрева. Те спољашње форме ни у ком случају нису безначајне, нису форме без садржине, како многи погрешно мисле. То је исто такво обележје као облици цветова на биљци (…)

Данилевски је схватао да то спољашње, не говорећи о његовом естетском значају, има и други – субјективни значај: оно је знак зрелости националног духа који је најзад дошао до изражаја (пишчево подвлачење – наша напомена) и тражи у свему своју живу индивидуализацију.’‘ (Белешке  пустињака, Београд, 2008, стр. 57-58)

Речју, ‘‘промена спољашњих форми живота најтачнији је и најјачи доказ дубоких промена у духу’‘. (Исток, Русија и Словенство, Београд, 1999, стр. 87)

Но, давно пре Леонтјева и Данилевског, наши преци су то исто знали, сажевши тај увид у пословицу коју је поп Саво Накићеновић забележио у књизи Книнска Крајина (Београд, 2004, стр. 60): ‘‘Ко ношњу мијења, и вјером ће лако’‘.

Дај Боже да што пре променимо не само ово јудео-романо-германско одело са свиме приде, већ да истински одбацимо њихову кукавну веру у ‘‘кесу са новцем’‘, веру парија и ништака, веру духовних наказа која, по несрећи, постаде и наша, данас више но икада.

Но, за опстанак будуће Србије мораћемо водити још једну тешку битку на идејно-идеолошком пољу, и у њој извојевати победу. А за то ће нам требати много мудрости какву само Бог може дати.

Наиме, у будућој Србији наћи ће се на окупу Срби различитих вера, што ће дати прилику непријатељу да посегне за својим старим, много пута опробаним оружјем – злоупотребом вере у државно-политичкој борби. Наша рањивост ће ту, нарочито на почетку, бити посебно велика због ниског нивоа националне свести чак и код оних који се не одричу српског имена – о одрођеним Србима римокатолицима, мухамеданцима, Арнауташима, ‘‘Македонцима’‘, монтенегринима и иним да и не говоримо. Штавише ови други су, дословно, систематски вежбани да мрзе Србе. Зацелити такве и толике ране на народном телу и души, чак и уз најблаготворније мелеме захтеваће подоста времена. А то време нам непријатељ засигурно неће дати. Напротив, настојаће да зада што више подмуклих удараца у болно место док смо још ровити.

Парирати овоме биће тешко, али не и немогуће. Међутим, ваља располагати одговарајућим оружјем. Јер, како се то правилно наглашава у књизи Пројекат Русија, ако противник напада ракетама, тучемо га нашим ракетним наоружањем које не сме бити рђавије од његовог; ако напада идеолошким оружјем, узвраћамо такође идеолошким оружјем. Стога га ваља благовремено и брижљиво припремити, прекаливши га у огњу Истине.

Појмом ‘‘верска политика’‘ обично се не означава друго до застор који служи ‘‘да се Власи не досете’‘, док их заинтересована државна или наддржавна, али увек световна структура власти преводи жедне преко воде. Јер, ‘‘завади па владај’‘ била је и биће лозинка сваког ‘‘цара опакога, кога ђаво о свачему учи’‘, политички аксиом свих ‘‘демонских месија’‘ и ‘‘душмана слободе јуначке’‘. Завађати пак народ око вере показало се најлакшим, и најзлокобнијим. Нас Србе поготово. Штавише, ово је можда и главни узрок нашег народног полома, то јест што рекао Његош, ‘‘ово ти је Србе искобило, // робовима туђим учинило.’‘

Јер, речи Владике Николаја да Срби не знају за верске ратове, тачне су једино уз допуну – кад год су и докле год су имали истинску српску државу, од којих је последња била немањићка. Од како смо њу изгубили готово ништа друго нисмо ни радили до међусобно се сатирали по верској основи. Нажалост, окупаторске државе: Османска царевина, ‘‘Апостолска монархија’‘ са седиштем у Бечу и ‘‘Прејасна република’‘ из Венеције, готово беспрекорно спровеле су своју ‘‘верску политику’‘ над нама. Задатак српске државне политике биће да овај извор подела (вештачки створен, али не без подлоге у нашој природи!) једном засвагда отклони. При томе желимо да нагласимо да овде није реч ни о каквом виду екуменизма (узгред буди речено, типичног јудео-масонског политикантског пројекта), то јест ‘‘мирења вера’‘, већ о мирењу Срба. Задатак, дакле, сасвим конкретан па га тако ваља и решавати, без сувишних апстракција и топљења у водама ‘‘свечовечанске љубави’‘, те лутања у маглама лажног универзализма.

Као увод у ово разматрање подсетили бисмо да верски ратови нису никаква српска посебност. Наиме, крвави верски ратови вођени су у не тако далекој прошлости на територијама готово свих данашњих средњеевропских и западноевропских држава. Њихове последице, међутим, за релативно кратко време превазиђене су снажном државном политиком усмереном ка постизању јединства тако да су, на пример, Немци римокатолици и протестанти пре свега Немци, то будући оно најбитније, док је остало мање важно. Тако треба да буде и код нас.

Досада је пак бивало овако:

‘‘Сваки Србин који се превјери,
просто вјеру што пригрли другу,
но му просто не било пред Богом
што оцрни образ пред свијетом,
те се звати Србином не хоће.’‘

Но, откуда то долази? Зашто је то тако?

Говорећи о Србима који су прешли на ислам, Његош на истом месту каже:

‘‘Бола, Куран утрије Славјане,
братске крви просипљу ријеке.’‘

И још:

‘‘Куран им је очи извадио,
Куран им је образ оцрнио.
У њих нико поњатија нема
о слободи и о народности,
Куран им је кукавна светиња.’‘

Но, да ли бисмо били у праву ако бисмо за сународнике римокатоличке вере казали да их је Свето Писмо расрбило, добар део њих претворивши у крволочне злочинце чија безбожна недела премашише људску меру зла и гнусобе?

Није, дакле, проблем у штиву Светог Писма ни Курана, већ у начину на који се они тумаче и још више у, да тако кажемо, пратећем културно-политичком контексту.

Наиме, сваки религиозни систем, често наизглед једноставан и складан, при пажљивијем разматрању показује се веома замршеним. Покушај расплитања тих чворова доводи човека до границе кад уобичајена употреба ума, ма како бритког, са свим његовим појмовним мишљењем и логиком (такозвано катафатичко богословствовање) постаје узалудна, будући да светлост Истине бива толико јака да заслепљује. Прелаз преко ове границе изискује усредсређивање свих човекових снага, уз мистички узлет који уводи у свет такозваног апофатичког богословствовања чији се увиди не могу пренети до симболима, у својим најдубљим и Истини најближим значењима схватљивим само онима који су прошли исти пут.

Са друге стране, у добу изопачења у коме живимо огроман је број људи лишених способности удубљивања у ма које сложено питање. Добром делу оних који је имају, животне околности онемогућавају да је правилно развијају. Кадрих пак да се сналазе у метафизичким тананостима и противуречностима толико је мало да се могу пребројавати.

То даље значи да огромна већина људи о вери коју исповеда, то јест сматра да то чини, нема, нити може имати самостално мишљење, већ дословно верује – но не Богу и његовом откровењу већ онима који му га тумаче, појашњавајући шта је Бог хтео да му каже.

Ово неславно стање не би било толико рђаво кад би тумачи били ваљани, бар донекле. Но шта бива кад се у улози тумача јаве људи плитки и приземни, недаровити и ограничени? А кад им се придруже (временом и стану на чело!) они лукави а похлепни, бестидни и нечасни? Ово прво последица је ширења сваке црквене организације, то јест њеног омасовљења – при чему се, као у сваком људском предузећу, квалитет губи на рачун квантитета. Оно друго резултат је ‘‘подржављења’‘ црквене организације, њеног стављања у службу световних власти и стицања најразличитијих привилегија које у крајњој линији такозваном свештенству обезбеђују угодан живот.

При овако жалосним околностима јасно је да о истинском животу по вери нема ни говора. Јер, уместо по саветима и препорукама Божијим, живи се по крутим заповестима црквеним, које се углавном исцрпљују у формализму и ситничарењу. Тако се уместо живе вере која тражи да се Богу служи ‘‘у Духу и Истини’‘, кроз конкретна дела саобразна околностима, добија неки фарисејски сурогат сведен на учешће у црквеним обредима, начин исхране, одевања и слично, окруњен срамним захтевом за безусловну покорност властима, црквеним и световним.

Но, што рекао народни песник, ‘‘да је тако нека и остане’‘, али ни то није најгоре. А да и од црног има црње показује се онда кад се црквени и/или световни ‘‘главни штаб’‘ верске организације једног народа, односно његовог дела, налази ван родне земље, често на непријатељској територији, у табору оних који крвавим очима гледају на њега. Тада већ нема ни цркве ни вере, па ни под дебелим наводницима, али има истинског опијума за народ којим се људи поуздано претварају у манкурте.

Да је та несрећа снашла Србе мухамеданце и римокатолике сасвим је очигледно, да је говорити даље о томе излишно. Али да није мимоишла ни нас, православне, такође је извесно, мада се о томе најрадије ћути.

Неувијено о томе данас говоре ретки који покушавају да промишљају у кључу индоевропске старине (нажалост, онај прави још није нађен), међу којима су пак најбриткији они који себе називају ‘‘новопаганима’‘, сваљујући кривицу на хришћанство као такво, сматрајући га јудејском ујдурмом, генијалном семитском подметачином Аријевцима не би ли их раслабили и, да тако кажемо, лишили мушкости. Премда ова теза није нова, нити је пореклом словенска, њене присталице међу Русима и Србима поткрепиле су је новом аргументацијом за коју се, уз све мањкавости па и грубе грешке које су код неких писаца последица заслепљености услед превелике острашћености, а готово код свих немања истанчаног ‘‘чула’‘ за духовно, мора признати да покреће битна питања и наводи на продубљено размишљање.

Стога, иако досада речено сматрамо довољним за правилан приступ решавању задатка који смо напред поставили, ваља нам се још задржати на уопштеним разматрањима не би смо ли  одговорили бар на нека од тих питања која се не смеју заобилазити.

Наиме, наставши на територији римске ‘‘светске државе’‘, стасавајући у атмосфери тадашњег глобализма намерног да сруби народне посебности и све сроза на ниво гомиле жељне хлеба и игара (попут данашњих ‘‘потрошача’‘), јерархија хришћанске цркве прихватила је као нешто природно опаке ‘‘римске наочаре’‘, то јест мондијалистички поглед на свет који су тадашњи властодршци натурали подјармљеним народима не би ли их лакше и боље зауздали. Узимањем хришћанства за државну религију, те његовим мање-више насилним натурањем свим поданицима, ова наопакост бива трајно учвршћена, а црквено тумачење хришћанства претворено у рам нових идеолошких наочара у који су уграђена стара римска сочива.

Кад овако говоримо о Риму, наравно не мислимо на прави Стари Рим, војнички логор организован у виду аристократске републике у којој су племићи неретко сами орали своје њиве и одатле кретали у ратове, предводећи издржљиве земљаке одрасле на црном хлебу, козјем сиру и маслинама. Таквог Рима нестало је још пре Христовог оваплоћења заједно са правим Римљанима. Уместо тога, преостао је један богохулни град као престоница огромне империје и мноштво њему сличних у такозваним провинцијама, суштински налик данашњим западњачким градовима, са расно помешаним, дегенерисаним становништвом и још гором владајућом ‘‘елитом’‘, видљивом и невидљивом. Ову прву, показну, чинили су жалосни потомци некадашњих племића, а ову другу такозвана финансијска елита не различита од данашње, чак ни у погледу ‘‘расног’‘ састава.

Јер, већ је Јулије Цезар био принуђен да за своја војна и политичка предузећа од њих позајмљује новац, а крајем наредног века јудејски историчар и римски државни службеник, Јосиф Флавије, пише дело Против Апиона. Дотични Апион, по казивању иначе јудеољубивог Вила Дјуранта, писца вишетомне Историје цивилизације, био је тадашњи ‘‘антисемитски вођа’‘ у чијим делима ‘‘налазимо све узроке, аргументе и легенде који и данас ремете односе Јевреја и нејевреја’‘! (поменуто дело, трећи том, Цезар и Христ, Београд 1996, стр. 572)

(Узгред буди речено, у свом Дневнику за 1876. на стр. 226 Достојевски се пита: ‘‘Је ли истина да се Јеврејин опет свуда увукао, свуда завладао, и не само да је завладао, он није никад ни престајао да влада?’‘)

И све то би угњилило и претворило се у гадну слуз далеко брже него што је, да није било ‘‘илирских легија’‘ састављених од наших предака чији су војни заповедници преузели кормило државне власти намерни да спасу што се спасавати није дало, нити смело. Уместо да сами сруше државу која их је у своје време подјармила, ондашњи Срби, очигледно и тада утуљеног сопства, пригрлили су туђинску идеју и својски прегли да је бране. (Колико је народ тада био искорењен тешко је рећи, али да су вође биле расрбљене неспорно је, чак се може и документовати. Тако, рецимо, професор Реља Новаковић у књигама Још о пореклу Срба и Србин – римски цар, наводи један родослов у коме се о Ликинију, Константиновом зету и савладару, изричито каже да је рођењем Србин, али да је био ‘‘јелиномудровани’‘.)

Управо то време када јерархија хришћанске цркве није до слушкиња једне труле и изопачене државе биће проглашено за ‘‘златно доба’‘ хришћанства. Многих ружних навика и предрасуда стечених у то време хришћанска црква никада се неће успети потпуно ослободити – сваки такав покушај, од подмуклих ниткова и оних који сматрају врлином што су лишени способности мишљења, будући проглашаван изневеравањем традиције!

Као и сви злехуди ‘‘усрећитељи човечанства’‘ и изопачени Римљани настојали су да себе прогласе за ‘‘алфу и омегу’‘ – оне од којих почиње и са којима се окончава историја човечанства. Отуда њихова стратешка заинтересованост да се затоми древна прошлост и мраку заборава преда све што је било пре њих и мимо њих. Доследно томе започели су прикривањем сопствених корена, јер би истина о древним Расенима-Рашанима (касније прозваних Етрурцима) и Сабинима, чији су потомци били, о њиховом ширем пореклу, језику, култури, етосу и вери, онемогућила даље фалсификовање историје – између осталог, обесмисливши и ‘‘право’‘ империје на освајања зарад ‘‘доношења мира и ширења цивилизацијских вредности’‘. Паљење александријске библиотеке у време Јулија Цезара (које ће у наредним вековима продужити нахушкане гомиле ‘‘хришћана’‘ у наступу ‘‘свете ревности’‘ – да би претрајале остатке остатака овде похрањеног књижног блага старог света коначно уништиле њихове муслиманске колеге) био је само један у низу корака на том путу. Јер, знајући приљежност римске администрације и разгранатост њихових обавештајних служби, те упорност са којом су спроводили своје планове, можемо само слутити размере тадашњег ништења свега што је чувало традицију – почев од књига, васпитно-школских установа, светилишта, споменика … Дакако и људи који су памћењем и собом чували Истину, не мирећи се са окупацијом нити са окупаторском идеологијом.

Што није могло силом, постизало се ‘‘културтрегерством’‘. Заправо, силом се само ‘‘припремао терен’‘ за успех овог другог. Срећом, нису располагали телевизијом, али су и без тога постигли огроман успех у претварању покорених народа у манкурте, путем извитоперавања њихових религија (па наметања државне), урушавања традиционалних система вредности, поступног али темељног брисања предачког памћења, уздизања најгорих у врх …

Свом овом непочинству подржављена ‘‘хришћанска црква’‘ придаће ореол ‘‘светости’‘ и ‘‘богоугодности’‘, преузевши на себе задатак да од биомасе настале као резултат римског ‘‘мелтингпотовања’‘ обликује ‘‘човека новог кова’‘ који даје цару све што му тражи, а Богу само оно што попови кажу. Временом ће ово толико срасти са природом ове одвише људске институције, богохулно навикнуте да се заклања божанским ауторитетом, да ће по пропасти римске државе подједнако ревносно служити свакој, ма како и ма колико изопаченој државној власти – чак и кад је формално нехришћанска – само ако их хоће у службу. Изузетака је дакако било али мало, а о животу, заправо невољама, мукама и страдањима ретких часних владика и достојних свештеника који су одбијали да се повинују безбожним захтевима разних изопачених власти читамо у  житијима светих. Главнина, прецизније скоро сви, били су вазда на располагању силницима овога света, што због страха (’‘страх животу каља образ често’‘), што због покварености.

Али, откуда међу владикама бираним из редова монаха толико плашљивих, слабих, па  и покварених људи?

Пре  свега, немојмо сметнути с ума да у црквеној организацији влада строга потчињеност, чак крућа него у војсци. О одлукама владика се не расправља, оне се беспоговорно извршавају. Сво подручно свештенство и монаштво у потпуној је зависности од владике, власног да их размешта, унапређује или кажњава. Шта бива кад таква власт доспе у руке недостојних не мора се посебно објашњавати. А управо такви држе је у ретко прекиданом континуитету, будући да је свака власт мешање у црквене послове започињала ‘‘кадрирањем’‘ подобних и својим намерама прикладних ‘‘преосвештенстава’‘. Надаље је већ систем самог себе одржавао у жалосној равнотежи. Јер лоши људи не траже добре, ни глупи паметне, ни покварени честите, већ себи сличне – уз једини услов да су им одани. Учинак такве ‘‘кадровске политике’‘ у цркви, између осталог, био је и остао најјаче средство ширења безбожја.

Упућујући хришћане како да бирају црквене старешине, Апостол Павле саветује да се бирају честити људи зреле и старије животне доби, осведочени целокупним животом, у чијим породичним односима влада ред, а њихове жене и деца могу да послуже за пример. Јер, ако нису кадри да уреде сопствену породицу и васпитају децу, како ће руководити другима?

Овај мудар савет врло брзо ће бити одбачен, а уместо њега усвојено правило да се владике бирају искључиво из реда монаха (у западном делу цркве већ тада се настојало да се ово прошири и на свештенство), уз образложење да ће они бити потпуно посвећени служењу цркви, за разлику од ожењених којима брига о породици то онемогућава! Апстрактност оваквог расуђивања, међутим, толика је да га одводи на руб испразних софистичких мудровања ван додира с предметном стварношћу. Јер, монашки живот какав је негован у хришћанству окренут је искључиво ка унутра, тако да су његови истински плодови скривени од погледа са стране, док се укупно настројење човека који живи и дела ‘‘у свету’‘ ипак донекле да сагледавати. Осим тога, монашки је пут веома узак, а свуда око њега дубоке јаме. Сурвати се у неку од њих веома је лако и у манастирској тишини и пустињачкој осами, камоли у свакодневном животу, у сусрету са искушењима којима нису вични, будући да једино делатни световни живот може човека прекалити, учинивши га кадрим да се са њима носи. Најзад, а у вези с претходним, неко ко је добар део живота проживео у манастиру слабо се разуме у мирске људе и њихову разноврсну животну проблематику. Позивати се на ‘‘духовно искуство’‘ и ‘‘просветљеност’‘ овде није ни мало умесно.

Наиме, да то не бисмо објашњавали уопштено, послужићемо се конкретним примером: међу малобројним Србима који се занимају за црквене теме, веома је цењена књига о монаху Калисту, која је у последњих двадесетак година доживела више издања. У њој се на основу казивања самог Калиста аутору, описује све битно у животу овог човека пре и после монашења, при чему је са доста детаља осликан његов подвижнички живот и пратећа душевна стања.

Да је Калист улагао огроман аскетски труд и да је то донело своје плодове, у аскетској хришћанској литератури названих благодатним даровима, неспорно је. Међутим ништа од тога није га учинило кадрим да, на пример, разумева проблематику државе у којој је живео (прва Југославија), нити да наслути катастрофу која се надвијала над српским народом, камоли да је ишта знао о томе како да се она избегне, спречи или бар ублажи. Штавише, кад се та држава срушила и отпочела српска касапница, Калист је, налазећи се у Шумадији, симпатисао партизане и због тога замало изгубио главу од четника! По завршетку рата увиђа само да нове власти не воле цркву и готово ништа више од тога. Тако скучених мисли остаће до краја свог дугог живота. А јесте доживљавао ‘‘умилења’‘, ‘‘озарења’‘, ‘‘виђења’‘…

Уосталом, руски владика и опитни познавалац умно-срдачне молитве, Игњатије Брјанчанинов (19. век), на једном месту (Стаклене очи Индије, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 51-52) објашњава да је човек пре ‘‘пада’‘ био биће у целости припадајуће ‘‘другом свету’‘. По ‘‘паду’‘, који је између осталога значио и опасно приближавање човека духовима таме, Бог га је ‘‘обукао у хаљине од коже’‘, то јест дао му грубо тело какво имамо, затворивши му тиме ‘‘чула’‘ којима је до тада непосредно опажао ‘‘други свет’‘. Различитим аскетским вежбама, али и на друге начине (рецимо, употребом неких опојних средстава) могуће је отворити та ‘‘чула’‘ и поново га опажати. Али – упозоравао је овај владика баш као и сви мудри подвижници – ступити на тај пут сме се само са искусним духовним водичем који га добро познаје. У противном, улазак у ‘‘други свет’‘ бива веома опасан будући да ту владају нама сасвим непознати ‘‘природни закони’‘. Осим тога, пре него са духовима Светлости срешћемо се са духовима Таме, што може бити кобно.

Додатно разјашњење нуди оно место из Влес књиге, у чијем се читању колико ја знам сви слажу, на коме се говори о тројној структури света, то јест о три нивоа стварности названих: Јав, Нав и Прав. Јав је јава, појавни свет; Нав је ‘‘други свет’‘ (то јест ван Јава) у коме обитавају духовна бића (узгред, један од српских назива за виле је – наве); Прав је пак онај прави, суштински, истинити свет у коме влада вечна Правда, Божија ‘‘димензија’‘ која прожима и Јав и Нав (отуда су исконски православци они који славе Прав).

Отварање ‘‘чула’‘ о коме говори Брјанчанинов уводи нас, дакле, у Нав, у коме је Бог присутан колико и у Јаву само на други, нама потпуно непознат начин, јер и иначе о Наву, сада и овде, не знамо ништа. Аскете, не само хришћанске, које огромним душевно-телесним напорима и уз коришћење одговарајућих медитативних техника отворе своја ‘‘чула’‘ у могућности су да опажају овај тајанствени свет, заправо неки његов део. Но, велико је питање како ће протумачити оно што тамо ‘‘виде’‘ и/или ‘‘чују’‘, да и не говоримо о опасностима сусрета са његовим становницима, који су многе коштали трајних озледа на души, а неке одвели и у потпуно лудило.

Стога су, иначе сасвим ретки, духовно искусни људи који су боравили у Наву и донекле га упознали, вазда упозоравали да не треба тежити никаквим ‘‘виђењима’‘, ‘‘овладавању посебним знањима’‘, ‘‘стицањима моћи’‘ и уопште ономе што излази из граница дате нам природе, јер то није неопходно а може бити погубно. Напротив, док смо у овом телу ваља нам живети и делати у Јаву, али по законима Права, а по смрти ћемо већ упознати Нав.

Дакле, суштина је у томе да као што живот у Јаву није залог мудрости, ни пребивање у Наву само по себи не чини мудрим. Једино спознаја Права и живот саобразан томе дају ово бесцен благо. Док смо у овом телу Прав ваља спознавати кроз Јав, и ‘‘не трчати пред руду’‘. Јер, све има своје време.

Но, стоји и оно: ‘‘Што приличи Јупитеру, не приличи волу!’‘

‘‘Све што бива и што може бити, //мени ништа није непознато; // што год дође ја сам му наредан’‘ – каже о себи Игуман Стефан. Па, ако таквих има, широко им поље – нека испитују и Нав!

Младо – лудо, каже се с правом у народној песми, баш као што се и мудрост код свих здравих народа увек везивала за старост. Наравно, тај услов није довољан али јесте потребан а изузетака је, откако је света и века, толико мало да само потврђују правило. Старост је и иначе животно доба дато човеку, како је то Јунг одлично запазио, да се припреми за смрт. У том пак контексту, може се завирити и у Нав.

‘‘Монах је онај који је умро за свет’‘, говорили су древни подвижници, углавном људи у дубокој старости. Зато је монаштво природан пут за људе дотрајале до старости, који попут Игумана Стефана о себи могу рећи: ‘‘Ја сам више у царство духова, // иако ми јошт тијело душу // задржаје и крије у себи // како пламен подземна пештера.’‘ На том путу они се могу потпуно усредсредити на циљ, за разлику од замонашених у млађем узрасту који су итекако ‘‘живи за свет’‘, те главнину снаге и напора морају трошити на ‘‘умртвљивање’‘ за њега.

Монашење Стефана Немање и његове супруге у позном животном добу било је нешто уобичајено за тадашње Србе, баш као и за њихове древне претке и сроднике, поготово када је реч о ратничком сталежу. ‘‘Суочење са смрћу је можда најважнији чинилац духовности’‘, каже се у Књизи ратника“, аутора П. Пејна (P. Payne) (Ход кроз беспуће, Београд 1989, стр. 46). И док сви осим тешких болесника, ‘‘сећање на смрт’‘, како се то назива у хришћанској аскетици, морају изазивати и одржавати вештачки, прекаљени ратници су у пуном поседу тог искуства. Искористивши га стваралачки, бивају кадри да раскину љуштуру затворене монаде свога јаства и искораче, по Николају Берђајеву, из лажног објективираног света, насталог као последица ‘‘пада’‘ који није до ‘‘првобитна објективација’‘ – ступајући у једино реални свет ‘‘субјективног’‘, заправо духовног (видети Ја и свет објеката, изабрана дела Н. Берђајева, том 6, Београд 2002). Зато су кшатрије били ти који су у најтежим питањима поучавали брамане, како је на више места забележено у древној санскртској књижевности – изазивајући недоумице, па и негодовање каснијих ‘‘учених коментатора’‘.

Растков одлазак у манастир изазвао је оправдану зебњу и бригу родитеља, будући сматран преурањеним. Но, на срећу свих нас, време је показало да је монах Сава био онај ретки изузетак који, међутим, нипошто не нарушава основно правило: монашки пут проходан је за оне који су прошли ‘‘сито и решето’‘ делатног живота, омудривши се и остаревши ‘‘у свету’‘, те им се ваља припремити за смрт која их је заобишла у животној борби – не што су је се  клонили већ што је таква била воља Божја. Све остало равно је чуду, а чудо није правило.

Но, док се безбожност изобилно ширила диљем позне римске ‘‘хришћанске’‘ империје, прожимајући све слојеве народа (видети Свештенство древне васељенске цркве, одАлексеја Петровича Лебедева, Београд 2002), побожни млади људи, не налазећи на широком животном попришту ништа неокужено лицемерјем и подлошћу чега би се човек могао часно прихватити, били су у заиста тешком положају. Јер, достојан улазак у животну борбу изискивао је раскринкавање гомила лажи и полуистина, те разобличавање небројених системских застрањења и наказности од оне исте цркве коју су сматрали божанском установом, заогрнутом усто плаштом ‘‘богоугодности’‘ и иним ‘‘бого’‘ и ‘‘благо’‘ епитетима, којима је она тако издашно китила ‘‘универзално хришћанско царство’‘ и његове наопакости. Уместо тога, презревши очигледност, листом су нахрупили у манастире од којих су неки већ били претворени у велика привредна газдинства те су бежали и из њих, тражећи спас у пустињачким заједницама. Нажалост, искусних духовника бивало је мало, и све мање, због чега од младићке ревности није било много вајде, чак ни у погледу унутрашњих аскетских постигнућа. Уместо тога, манастирски живот ‘‘богаћен’‘ је свим људским слабостима, па и изопаченостима попут педерастије.

Посебност ‘‘српског случаја’‘ у овом врзином колу огледа се  у томе што је изворни Христов наук суштински истоветан са нашом исконском вером која је некада била вера читаве беле расе, а још раније, то јест пре поделе на расе, вера свих људи. Вера да је Бог један и тројичан, уз сагледавање Права и тежњу да се његови закони што потпуније пројаве у Јаву, чинила је наше далеке претке истинским Православцима.

Наравно, у зависности од народа до народа, а унутар њега од сталешке припадности, односно духовног профила који она подразумева, природно је да су верски изрази били различити. Ту различитост додатно је повећавало то што су неки од њих уобличени у доба пре ‘‘гвозденог’‘, када је увид у пуноћу Божанства и тајне духовног света био неупоредиво дубљи и целовитији, при чему је силазни ток времена учинио да се њихова најдубља симболика замрачи. И док су се суштина и целина све више заборављале, разбијени комадићи спољашњих форми су претрајавали, послуживши пометеним нараштајима калијужана за састављање нових мозаика, све мање налик прволику. Одмицањем дана доба изопачења он ће све више бледети, у сразмери са чилењем из срца и душа људи способности сазирања Истине, Правде и Лепоте. У складу с тим, већ позни грчко-римски верско-митолошки кошмар с правом се може назвати поганштином, а сасвим условно многобоштвом, будући реч о безбожницима!

Они који су нас учили да је чивут турска реч, лагали су нас, не знајући или не хотећи да знају да у санскрту постоји одговарајући корен (у осталом, као и за већину такозваних турцизама у нашем језику) чи који упућује на сакупљање и нагомилавање, али и на усредсређеност и освету (видети Бранислава Божиновић Речник сродних санскртских и српских речи, први део, Београд 2000, стр. 208-209). Отуда чивути, као и ћифте, указује на материјалисте у најгрубљем виду, људе оземљене и приземне, потпуно посвећене стицању, али и гоњене снажним поривом да унизе узвишено, нагрде лепо, окаљају племенито, опогане свето и све подведу под сопствену жалосну меру.

Становништво са простора Палестине, где је од давнина Бог слављен кроз култ одражавања Права у Јаву (одакле и име Јахве), мешањем и изопачавањем постепено се претварало у чивуте, срозавши стару веру на ниво својеврсног религијом освештаног материјализма који је и практично и теоријски водио у сатанизам. Јер, идеја да постоји моћно биће са којим ваља склопити савез – не завет, како је то, по урођеном нам смислу и осећању за здрав однос према Богу, преведено на српски – и признати га за бога, добивши заузврат ‘‘власт над свим народима’‘ довољно говори сама за себе, све и да не знамо за треће кушање Христа у пустињи.

Паразитска и рушилачка природа њихове основне лихварско-трговачке делатности, те пратећих злочиначких работа попут међународне трговине робљем, водила их је у планско расејавање широм света, путевима које су добрано утабале њихове финикијско-картагинске колеге и остали несој који руски писац Јемељанов у Десионизацији (по чијем је објављивању у Паризу, 1979, стрпан у лудницу у СССР-у) назива древном мафијом, уз објашњење да реч мафија долази из старих слојева арапског језика и означава оно што делујући остаје невидљиво. (Узгред овај аутор је сматрао да је у позадини древне светске банкарско-трговачко-криминалне мреже стајало сатанизовано египатско свештенство, водећи на тај начин специјални рат против непријатељских им, међусобно сродних белих народа који су насељавали Европу и велике делове Азије. У суштини исту ову идеју исказао је више од сто година пре њега наш Милош Милојевић, сматрајући већ Мојсијеве Израиљце ‘‘египатском авангардом’‘ у вековном, а вероватно и вишетисућном рвању црних народа са нашим индоевропским прецима.)

Нажалост, долазећи међу несродне народе, они су посвуда налазили себи сличан домаћи несој са којим су брзо и лако успостављали везе, временом се стопивши у једно. Јер, чивутство је духовно стање, иако крајње деградирано. Описати га можемо као стање сатанизованог парије, то јест онога кога урођена саможивост и немогућност, или немање жеље да је превлада, искључује из поретка сваке нормалне људске заједнице, али га озлобљеност и мржња на другачије и боље од себе, те жеља за осветом због сопствене осујећености нагоне на удруживање са себи сличнима. Стога, нити су сви Јудеји чивути нити су сви чивути Јудеји. Приближну представу о сразмери може да пружи запажање Достојевског поводом слављеничког расположења тада водећих европских листова у време кад се руска војска у рату против Турске 1877. заглавила код Плевне у Бугарској. Достојевски у свом Дневнику каже: ‘‘Заиграло је срце наших исконских непријатеља којима смо ми у Европи већ два века велика препрека, заиграло је срце хиљада европских Јевреја и милиона ‘хришћана’ који се јудејски понашају, заиграло је и срце лорда Биконсфилда (Дизраелија, Јудеја који је тада био на челу британске владе – наша напомена)…’‘ (Дневник писца за 1877–1881, стр. 116)

Расни Јудеји (уколико се о таквима уопште може говорити) били су и остали квасац светске чивутарије, њени ‘‘политички комесари’‘ који, задајући идеолошке смернице, али и личним прегалаштвом крче пут ка ‘‘вишем’‘ циљу – овладавању светом од стране парија (потцртавање Уредништва СЛ).

Премда подробније разматрање овога излази из оквира нашег рада, ваља још нешто нагласити. Наиме, како је то Димитрије Љотић објаснио у чланку Мафија (Сабрана дела у 12 књига, прва књига, Нови Сад 2001, стр. 111-114), написаном поводом избијања огромне корупционашке афере у предратној Француској, у чијем центру је стајао јудејски берзански шпекулант Стависки, ‘‘честити људи сматрају да је довољно то што поштено живе и раде, и имају поверења у државу чија је дужност брига о општим питањима. Напротив, непоштени и искварени људи, чак и кад су глупи, јасно увиђају да се својим работама не могу бавити осим ако се не ослоне на себи сличне. Отуда њихова упућеност на међусобно повезивање и удруживање. Тако настаје мафија’‘, закључује Љотић, уз позив (нажалост, неуслишен) поштенима да се прену и схвате где и са ким живе, те шта им је чинити.

Но, кад тако стоји са обичним организованим криминалом, како ли тек мора да је са међународном организацијом зликоваца, намерних да владају светом? И опет видимо једно необично својство Доба изопачења, у коме је све преврнуто наглавце: покварењаци, по природи неспособни за заједништво, улажу огроман труд на превазилажењу сопствених ограничења и у томе успевају – а све зарад злоумишљаја – док часни и честити људи, природом упућени на заједнички рад, сметено стоје сваки за себе, немоћно и са чуђењем посматрајући шта око њих бива. Веће инверзије од тога не може бити.

Стога нам, за почетак, ваља признати да бесомучници из такозваних невладиних организација нису у криву кад кажу да треба научити прихватати друге онакве какви јесу. Јер, ти ‘‘други’‘ заиста јесу другачији, нама туђи народи различити од нас Срба и Словена – понекад толико да што је нама бело њима је црно, и обрнуто. Таквих нам се ваља клонити бар колико и змија отровница, јер оно што у себи носе и собом доносе није мање отровно. Штавише, њихов јед убија само тело, док њихов духовни отров погани душу. Зато, кад год крену на нас, тући их без милости у главу, а домаћи несој њима налик што прешније ставити на припадајуће му место – на дно друштвене лествице, оградивши га сталешким преградама . При том, није реч ни о каквим предрасудама, већ о дубоком увиду да су људи међусобно толико неједнаки да има и таквих који су само човеколики, али подљудског унутрашњег садржаја.

Да таквима ни Бог не може помоћи показало се при оваплоћењу Сина, посланом ‘‘међу грешнике и неправеднике’‘ који га и убише, презревши његов наук. Они ретки међу њима који се позиву одазваше, услед сопственог скудоумља и ‘‘необрезаности срца’‘ – то јест органског недостатка ‘‘чула’‘ за Истину, Правду и Лепоту – опасно преиначише њима ново, а наше исконско учење.

Речју, бисери су бачени пред свиње, оне су их погазиле и уваљале у дебели слој блата драге им каљуге. А подлаци, и будале слепе код очију, касније ће хришћанство довести у везу са јудаизмом, одакле ће потећи и она гадна, у највећој могућој мери противприродна кованица – јудеохришћанство, што није до хула на Духа Светога. Јер у хришћанству ‘‘јудео’‘ је само оно блато које заклања драгоцени бисер Истине.

Тако нам се и са исконском предачком вером догодило што и са многим речима нашег језика, управо како то објашњава Радован Дамјановић у првој свесци свог Српско-српског речника (треће издање, Београд 2003, стр. 135): ‘‘Изобличене кроз прилагођавање говорном апарату дошљака и кроз доцнија прилагођавања у преписивању, вратиле су се до нас те наше рођене речи важне и покондирене.’‘

Ширење ‘‘нове’‘ вере међу Србима под римском окупацијом било је благотворно по народну душу и сопство, светлости опасно загасле под налетима тадашњих ‘‘европејских’‘, римских ветрова. У том погледу највише је била оштећена ондашња елита, састављена од ‘‘јелиномудрованијех’‘ јаничара по римској мери, мимо које је народ, нарочито његови делови склоњени од ‘‘цивилизацијских центара’‘, како-тако србовао. Међутим, подржављењем цркве (које је почело много пре Константиновог доба, а о чему се тврдо ћути) у народну душу унета је опасна смутња. Јер, са једне стране, то је у суштини била наша стара вера и то нас је крепило, док је истовремено читав пратећи културно-политички контекст постајао све више расрбљујући. Временом, смутња ће нарастати, а ‘‘универзална хришћанска црква’‘ римске црвоточне државе постаће расадник све већег броја искорењених и у манкурте претворених Срба. Тек ће победоносно наступање српских војски из прекодунавских крајева незахваћених римском окупацијом прекратити ту наопакост и подстаћи буђење Српства код староседелаца – иако не без мучних потреса.

На српску несрећу, наиме, отргавши део исконске српске земље из јарма сада већ Источног Рима, српски владари пренемањићких династија нису институционално устројили Српску Цркву, независну од сваког утицаја како папског Запада тако и Источног Рима (касније ће се под притиском околности то учинити у босанском делу Србије, али ће остати локално, заправо локализовано). То ће дати прилику данајско-чивутским шегртима, међу којима је било много српских манкурта, да се заогрну јагњећом кожом и полако, подмукло али упорно, поткопавају темеље српске народне државе.

И опет је у првом плану била ‘‘културна стратегија’‘ подјармљивања наших предака, готово истоветна каснијој западњачкој (још у току), осим што су при ондашњем надирању с Истока јуришне одреде чинили попови, док су нововековни поход са Запада предводили ‘‘интелектуалци’‘ и прочи ‘‘напредни’‘ световњаци. Речју, тада грчки језик и култура, градска цивилизација, ‘‘правна држава’‘ и ‘‘богато друштво’‘, а све то кроз грчку цркву и ‘‘побожност’‘ на грчки начин. Повевши се за овим, наши гркољубиви манкурти чињаху што и нововремени ‘‘европејци’‘, копајући гроб српској народности и државности.

(Јован Цвијић, бавећи се антропогеографијом, на више места описао је ту надалеко чувену ‘‘грчку побожност’‘ илити, како ју је називао, византијску биготерију. У основи, сви ти описи своде се на ово: ‘‘Чак су и врло побожни, брижљиво походе цркву, моле се Богу два-три пута на дан, посте средом и петком и све православне посте. У њиховим собама, нарочито у варошима, висе иконе и извезени побожни натписи, који опомињу на Божју казну. Али за њих све то нема никакве везе са ‘работом’, која је нешто сасвим друго.’‘ (Психичке особине Јужних Словена, СКЗ, Београд 2006, стр. 215)

Та пак пословна делатност или ‘‘работа’‘, ‘‘махом је сасвим издвојена од верских прописа: не осећају се грешним кад се у пословним односима служе преварама’‘. Јер ‘‘они имају нарочиту жељу да зараде и сва средства су им добра да у томе успеју’‘. (Аутобиографија и други списи, СКЗ, Београд 1965, стр. 95)

Неких тринаестак векова пре ових Цвијићевих запажања, у једном од великих центара ‘‘грчке побожности’‘ у азијском делу Источног Рима, за владику је изабран славни монах Исак Сирјанин. Једнога дана обратио му се човек који је дуговао новац једном од, на грчки начин, побожних поверилаца. Дан за отплату се ближио, а он није могао да сакупи потребан износ па му је, са свим члановима породице, по ‘‘благочестивим’‘ законима ‘‘најблаговернијег хришћанског царства’‘ следила продаја у робље како би се дуг намирио. (Сличне одредбе биле су на снази и у ‘‘напредним и цивилизованим’‘ државама попут Енглеске, где су у 19. веку због неизмиреног дуга, родитељи Чарлса Дикенса послати у затвор, а деца – колико ме сећање служи, деветоро њих – у сиротиште. Славни писац је имао срећу што га је пригрлио један новинар, а сећање на енглеске установе за ‘‘бригу’‘ о деци овековечио у Оливеру Твисту.)

Тек, молилац је од владике тражио да издејствује продужење рока за отплату, што је Исак од свег срца прихватио, не сумњајући у успех ‘‘интервенције’‘. Међутим, на његово запрепашћење, саслушавши јеванђелске цитате о значају милосрђа, по грчки побожни поверилац рече: ‘‘Све је то лепо Владико, и ја то много волим да слушам, али у цркви. А ово је посао и има да врати паре, иначе оде у робље.’‘ Прича се завршава тако што Исак, увидевши да његовом ‘‘христољубивом стаду’‘ није истински стало до испуњавања Христовог наука, оставља владичанство и враћа се у манастир.

Величину пометње о којој се говори и на почетку Немањиног житија можемо само слутити али, будући да и сами живимо у смутно време, и осетити. Јер, премда Срби никада нису исказивали побожност на начин стада које се клања ‘‘пастирима’‘, недоличан синовима Божјим, дубоко у себи баштинећи интуитивни увид да између Бога и човека нема, нити може бити посредника (Борис Над у књизи Повратак мита (Ниш, 2010), на стр. 17. каже: ‘‘Однос Бога и човека принципијелно искључује било какво посредовање – оно није потребно човеку, још мање Богу.’‘) – ипак је ова вековна подривачка и расрбљујућа делатност донела своје горке плодове. Тиме је стара противуречност постајала све заоштренија: вера је наша, српска, али оно што је прати, или се уместо ње потура очигледно није. Како то да нам Источни Рим ради о злу кад су тамо сви православци, међу њима усто многи српског порекла, неретко и на царском престолу? А што је најважније, зар тамо није ‘‘мајка-црква’‘?

Заиста, преголема мука и невоља, збуњеност и пометња. Отуда је и величину подвига Светог Саве готово немогуће речима исказати.

И док је подвиг великог Вожда Карађорђа најдоличније опевао и овековечио Његош, Савин подвиг прославио је сав српски народ кроз своје предање, спојивши лик конкретног човека са архетипом Мудраца, дарујући потоњим нараштајима митску личност невиђене снаге.

‘‘Плам ће вјечно животворни
блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајниј и чудесниј
у вјекове биват дубље.’‘

– казао је Његош о Ђорђу. Тим пре ово важи за Саву.

Да ђаво не спава, опште је познато, баш као што и природа зла остаје недокучива. Али је Константин Леонтјев несумњиво дубоко у праву кад каже: ‘‘У животу и љубав, и великодушност, чак и погрешно схваћена праведност – могу рађати зло. То треба знати.’‘ (Исток, Русија и Словенство, стр. 80)

‘‘Природа се сваколика пита // сунчанијем чистијем млијеком – // у огањ се и оно претвара. // Данас жеже што јучер њивљаше’‘ – тридесетак година пре њега казао је Његош.

Било због нерасудне љубави, грешне великодушности, погрешно схваћене праведности, или просто због сопствене глупости, вајни следбеници Светог Саве у врху српске цркве изневерили су његову заветну мисао, призвали несрећу и навукли страшну беду народу на врат. Под рушевинама српске државне зграде остала је затрпана и српска црквена самосталност, коју ће нам стотинак година касније (1557) с муком повратити Срби мухамеданске вере на челу са Мехмедом Соколовићем.

Специфични карактер Османске државе црквене поглаваре чинио је уједно и народним поглавицама. Међу разноврсним недостацима који су се испољили услед довођења монаха на владичанска места са толиким и таквим надлежностима и одговорностима, најпогубније је било њихово стратешко опредељивање да народно ослобођење траже кроз ослонац на суседне папске земље – видећи у њима, упркос свеколиком претходном искуству, ‘‘природне хришћанске савезнике’‘. Серија народних устанака отпочета крајем 16. века служила је једино поправљању положаја аустријских и млетачких војски на ратиштима са Турском (понекад врло далеких и без икакве везе са нашим крајевима), изазивајући страшне одмазде над незаштићеним становништвом, принуђујући га да бежи и напушта предачка огњишта. Последице тога трпимо и данас. Јер, не рачунајући огроман број страдалих, од тада исељених Срба који су се нагнани љутом невољом унијатили па католичили, а избегли понемчивање и помађаривање, преданим радом аустријске тајне полиције и Ватикана временом су створени најогорченији Хрвати и њихов усташки ‘‘цвет’‘. Тада су, то јест услед тога су и Арнаути значајније продрли у Метохију и по први пут ступили на Косово, чиме је отпочет језив процес поарнаућивања обесправљених Срба у Старој Србији …

Ово је, наравно, везивало руке нашим сународницима мухамеданске вере на високим положајима у Цариграду, онемогућавајући их да се битније заузимају за нас, а и иначе им отежавало напредовање у хијерархији власти, осим ако своју лојалност не би ‘‘осведочили’‘ над сународницима осталим у старој вери. Још горе, у међусрпске односе на релацији мухамеданци-православци унета је зла крв, што ником паметном није слутило на добро. Стога ће и српски песник из Босне Мухамед Хеваји (рођен почетком 17. века), завапити:

‘‘Отац један, једна мати,
прво би нам ваља знати,
јер ћемо се паски клати…’‘

(Наведено према књизи Православље – вријеме и Босна, Шабац/Добој 2002, стр. 24, из текста Алије Коњхоџића. У књизи пак Василија Ђерића О српском имену по западнијем крајевима нашега народа (друго врло повећано издање, у Биограду, 1914) на стр.163, исти стихови наведени су овако: ‘‘Отац један, једна мати//прво би нам, ваља знати.//Јер (за што) ћемо се паски клати?’‘ У напомени Ђерић упућује на извор Scheich Seifudin ef. Kemura und Dr. Vladimir Ćorović, Serbo-kroatische Dichtungen bosnischer Moslims (1912), стр. X–XII и 1.3.)

Половином 18. века Пећка патријаршија биће поново укинута а православни део народа бачен у канџе Грка и погрчењака, док ће Карловачку митрополију готово у потпуности контролисати бечки двор. До обнове јединствене православне црквене организације у Срба доћи ће тек у Краљевини СХС, с тим што ће одмах бити стављена под контролу њене тајне полиције (а тиме и оних закулисних иностраних структура које су створиле ову, по Србе неисказиво погубну државу, и стратешки владале њом), тако да ће на пример, православне владике мирно посматрати како се Светом Сави уз раме ставља ђаковачки бискуп немачког порекла, Штросмајер! Још горе, после Другог светског рата ‘‘бригу’‘ о њој преузеће комунистичка тајна полиција, предавши је попут штафете свом посткомунистичком чеду. У таквим околностима свака прича о очувању Светосавља била би смешна, да није увредљива.

Имајући све претходно на уму, можемо покушати да исправно одговоримо на питање: како нам у будућој Србији ваља уредити верске односе између Срба различитих вера?

Пре свега не губимо из вида конкретне околности, односно укупан контекст у коме ће се то питање решавати. Наиме, Српска Војска оствариће свој главни задатак – заокруживање државних граница Србије, током којег ће бити изведен и обрачун са злочинцима из редова одрођених Срба и онима који су их подстрекавали на злочине – међу којима ће се извесно наћи неке хоџе и римокатолички свештеници, баш као што ће и неке православне владике и попови понети свој део одговорности за противсрпско деловање. На територији целе земље владаће ратно стање које ће по остваривању ратних циљева бити замењено једном посебном војном управом ограниченог временског трајања (о роковима видети наш текст О економском уређењу будуће Србије) (објављен под насловом Ка Правој Србији у СЛ; прим. уред). Током свега овога биће изведено, потпуно или у главним деловима, темељно преуређивање државне управе, правосуђа, привреде, школства и територијалног распореда становништва, уз суштинску промену данас владајућег вредносног система. Ово последње, између осталог, значи да при оцењивању људи неће важити никоговићки критеријум ‘‘он је бољи е више уграби’‘, већ изворно српски по коме вредност човека одређују његова унутрашња својства пројављена кроз чињење. И нико никога неће питати које је вере, већ ‘‘је ли вјера или је невјера?’‘ А то ће, на животном попришту, морати да доказују сви без разлике: православци, мухамеданци, римокатолици, протестанти, новопагани, поклоници неког далекоисточног учења и/или медитативне праксе, атеисти, Срби и несрби.

‘‘Али, они се уопште не осећају Србима!’‘, прекор је који се чује кад год се о овоме поведе реч, којим би да се стави тачка на свако даље промишљање.

Осећати се Србином, међутим, није што и бити Србин. Другим речима, премда је то потребно, није довољно. Велико је питање уопште колико се Срба међу нама ‘‘осећа Србима’‘?

‘‘Нема Срба више од 250.000, нити их је икада више било!’‘, речи су покојног српског сликара, Зорана Миладиновића, које често наводи Момчило Селић. Заиста, речи пуне дубоког смисла, бремените значењима попут веродостојних симбола, речи које отварају многа питања и нагоне на продубљено размишљање. А што се самог броја тиче, посматрајући садашњи нараштај, тешко је не завапити: дај Боже да нас је упола толико!

Јер, гледајући из ма које тачке српске земље видик је једнообразан попут оног у свемиру: бесловесна гомила манкурта са чивутском душицом која би да се врати у ‘‘оно златно Титово време’‘ и ‘‘живи као сав нормалан свет’‘. Кад такви ропћу на људе из власти и око ње, не чине то због гнушања спрам њихове нискости и непочинстава, већ јер им је криво што и они нису део ‘‘екипе која скида кајмак’‘. Код оних бољих, лично честитих, чија мисао достиже до народа као целине, гаји се слепа вера да из ове ситуације можемо изаћи једино вештином којом ћемо, поштујући ‘‘правила игре’‘, ако не надиграти, оно бар заварати спољне непријатеље, не би ли нас оставили на миру па чак и помогли наш економски развој – ‘‘после чега ћемо ми…’‘ Осим, међутим, што воле да се некритички позивају на Милоша Обреновића и његов начин вођења спољне политике, истржући га из контекста претходних и потоњих догађаја (то јест захваљујући чему је Милош уопште био у прилици да дивани и дипломатише с Турцима, те какав је у крајњем исходу био учинак његове владавине), за њих је понајвише карактеристично што никада не кажу шта ћемо ми то ‘‘онда’‘ учинити.

Јер, још пре седамдесетак година, Димитрије Љотић је записао:

‘‘Народ није мртва стварност, преко које се разне комбинације могу тако, без штете ређати, па ће моћи дочекати и ону праву.

Народ је животни и живи организам, који под утицајем свих ових комбинација трпи и мења се, на своју рођену, и вечиту штету.

Једна за другом те ‘практичне и реалне’ комбинације убијале су живу духовну отпорну снагу народну. Убијале му веру, наду и љубав.

Свака претходна комбинација нашла је боље стање него што га је оставила својој наследници.

Најгори и најтежи грех, раван ономе који се опростити неће, греху против Духа Светога, починила је свака од тих ‘практичних и реалних’ комбинација: умањивала је народни морални капитал. Правила народ горим него што је (…) Зато има све мање времена, све мање снаге, све мање средстава …’‘ (Сабрана дела, књига 4, стр.112)

Нажалост, ‘‘практичне и реалне комбинације’‘ које смо од тада до данас претурили преко главе учиниле су да народног моралног капитала готово ни нема, предавши нам у аманет народ нагрђен до непрепознавања, уз то са душом у носу. Наредну, ‘‘евро-атлантску’‘, сигурно нећемо преживети, бар као народ. Јер, уместо духовно-моралног метафизичког организма који зовемо Народ, вегетираће гомила манкурта сабијених у неколико великих градова са Београдом као ‘‘регионалним центром југоисточне Европе’‘ (или бар ‘‘западног Балкана’‘). Хоће ли их ‘‘господари’‘ добро хранити, то јест ‘‘развити им економију’‘, или неће, не мења ништа у суштини, будући да је роб – роб, био гладан или сит, но није слободан човек (како је то лепо запазио Владика Николај). Уз то не обичан, већ савршени роб – манкурт, за чију се ‘‘серијску производњу’‘ увелико брину ‘‘савремена средства информисања’‘, школски системи и сав ‘‘савремени начин живота’‘ у градовима (што већим то боље, то јест горе).

Зато времена за чекање нимало нема (’‘последњи је минут дванаестога часа и остало је свега још неколико секунди’‘, упозоравао је у своје време, неуслишен, Димитрије Љотић), јер је све мање снаге, све мање људи, све мање Срба…

Јер су ‘‘мушка прса охладњела, // а у њима умрла слобода’‘, можда као никада пре. Србина треба ‘‘из мртвијех дозвати’‘ и дати му ‘‘сталне груди’‘, и у њему ‘‘од витештва одвикнута’‘ ‘‘лафско срце’‘ пробудити. Речју, ваља чинити оно ‘‘што ће народ к витештву зажећи’‘, не ‘‘ка’ гуске све нешто ћукати’‘, још мање се непријатељу улагивати попут ‘‘безобразних обрљаних курви, // повукуша те нам образ газе, // а јуначког не знају поштења’‘, претварајући успут сав народ у гомилу ‘‘чанколиза и лижисахана’‘.

Но, кажете ли онима који се ‘‘осећају Србима’‘ (и то оним све ређим – часним и честитим) да је спас не у вештини да се непријатељ надигра (што, узгред буди речено, није ни могуће), већ у непоколебљивој одлуци да се изађе из његове ђаволске ‘‘матрикс-игре’‘, те у промени начина живота, у буђењу из манкуртског сна самозаборава, у јунаштву, прегалаштву, стваралаштву, одрицању и пожртвовању, уз поклич: Слобода или смрт! – окренуће главу, баш зато што и сами увиђају да је тако али не желе да прихвате тегобе онога што то повлачи. Зато ће радо ‘‘наседати’‘, и то изнова понављати, на тупаве приче подлаца који обећавају ‘‘куле и градове’‘ (као плод ‘‘политике мира’‘, дакако) – не зато што су глупи или наивни, већ што то налази одзив у њиховим раслабљеним, нејуначким душама. Нејуначки пак значи несрпски. Јер, Срби су народ јунака и мученика, не кукавица и шићарџија. (Због злонамерне псеудохришћанске интерпретације идеје мучеништва која се устаљује, желимо да нагласимо да под мучеништвом разумемо не пасивно и покорно страдалништво, већ одлучно истрајавање на јуначком путу, уз подношење свих невоља које га прате.)

Колико Срба има, те да ли их уопште има (дакако, реч је државотворном делу народа, који Милан Парошки у својим новијим текстовима назива Рашанима), показаће време. Ако Срба-Рашана има, биће и Српске Револуције. Не буде ли је, значиће да нас нема, а и не треба да нас има – ‘‘и да Бог да, траг нам се утро // кад под овом живјели марамом.’‘

Нама, који упркос свему волимо свој народ, остају вера и нада: да нас има и да ће нас бити, те да ће се Српство пробудити. За сада, по речима сликара Драгана Боснића, других Срба осим нас нема – нас који тек незнатно наликујемо правим Србима, а највише тиме што се, наводно, ‘‘осећамо Србима’‘.

Међутим, поарнаућени Срби – Арнауташи, не осећају се Србима али до данас чувају, премда делимично и искварено, много од нашег некадашњег породичног реда без кога нема реда ни у друштву, па ни осећаја части. И мада их светска чивутарија преко домаћег олоша сада убрзано слама, код њих још важи реч, чак и у трговачким пословима!

А шта рећи пред узвишеним и дубоко трагичним чином Ферхада Куча из Подгорице, који уби кћер због понашања, по вековечном српском мерилу сматраног срамним, на које пак ми који се ‘‘осећамо Србима’‘ увелико обвикосмо, примајући га за долично, па богами и напредно?! Тако, рецимо, српске мајке данас озбиљно брину ако им кћери средњошколског узраста немају ‘‘момка’‘, чак ‘‘момке’‘, док оне чије су кћери нешто старије, при помену да девојке треба удавати, љутито одмахују да ‘‘дете тек треба да се проведе а не да се младо зароби!’‘ (Узгред, ваља запазити да у српском уопште нема речи за такву врсту предбрачних односа, тако да кованице типа ‘‘момак’‘ или ‘‘дечко’‘, и ‘‘девојка’‘ или ‘‘цура“’‘, који се ‘‘забављају’‘, ‘‘иду’‘, ‘‘ходају’‘ итд. звуче шупље, те се рецимо у селима у околини Лесковца употребљава садржајнији израз за њих – ‘‘лагаше се’‘)

(У песми Прилог сексуалној контрареволуцији, написаној пре 40-так година, Витомир Пушоњић каже: ‘‘Еј ти девојко // Што ти се косе злате // И што имаш панталоне вруће // Да ли те млате код куће // Што имаш униформу // Последњи  сексипилни крој // И маску од увозних // Козметичких препарата // Шта каже тата // Кад с првим мраком // Залупиш за собом врата // И кренеш у сексуални бој // Да можда није напрасно // Свиснула бака // Када је видела // Да млада тако // Излазиш из сексуалног мрака // Ил можда мама пролије // За тобом воду // Кад кренеш у борбу // Тоталну // Да паднеш за слободу // Сексуалну.’‘)

Стога, иако се мој саплеменик, Ферхад Куч, вероватно не осећа Србином, већег Србина од њега нема и не може бити.

Зли људи покренуше точак злог времена које Ферхада Куча принуди да спас образу нађе у најтрагичнијем чину – убиству сопственог детета. Најсветији задатак и најдубљи смисао Српске Револуције је да тај временски ход од зла ка горему устави, преокренувши га, уз Божју помоћ, од добра к бољему, не и лакшему. Јер овај свет и није до велико мегданиште на коме се показује ‘‘ко је вјера, а ко је невјера’‘. На јунацима је да у борбу одважно, али и мудро ступе и у њој по потреби сагоре, не да труле и гњиле у заветрини. А да ни једног истинског Србина не задеси што и Ферхада Куча, треба нам држава која ће спречити даље кварење и упропашћивање народа, и помоћи да оживимо оно најбоље у нама, враћајући смисао свему обесмишљеном а вредном, и светост обесвећеном а достојном. Народна држава као спољашњи одраз нашег унутрашњег бића, у којој се зна ред те ‘‘ко коси а ко воду носи’‘, у којој млађи поштују старије (који, опет, заслужују поштовање), где је муж достојна глава породице, а жена дама јер је у дому домаћица (као што и говори наш језик кроз, како би то казао Радован Дамјановић, саречје које отвара сугласничка група ‘’дм‘’) и стуб куће. Држава у којој се суди по Правди, не праву, у којој се постојано врши одабир најбољих, а смрт за Отаџбину сматра највећом чашћу. У којој живи радан и штедљив народ који, међутим, ради и штеди не да би стицао за себе, већ зарад интереса целине и добробити свих које пре свега захтевају јаку и добро наоружану Војску. Где они који уче не чине то да би ‘‘живели као господа’‘, своје услуге дебело наплаћајући земљацима, но да боље и у складу са својим даровима послуже народу у његовој историјској борби и послању. Где су тајне службе, у искључивој надлежности Војске, састављене од најбољих и најборбенијих Срба, а њихове активности управљене не ка контроли народа и разним манипулацијама са њим зарад очувања поретка, већ ка вођењу специјалног рата против српских иностраних непријатеља – и то активном вођењу, које се не ограничава само да парира, већ и задаје ударце… (Подцртавање Уредништва СЛ.)

Стварањем такве државе најбоље ћемо допринети буђењу загаслог српског осећања међу сународницима других вера.

Но, осим ових, условно речено општих мера, које су најважније, ваља предузети и неке посебне којима ће се уредити односи са црквеним организацијама. Ту се као најделикатније јавља питање уређивања односа са Ватиканом као централом овдашње римокатоличке верске заједнице. А да ни оно није нерешиво показао је професор Петар Милосављевић (видети његову књигу Идеје југословенства и српска мисао, стр.133-135) скренувши пажњу на дело Љубомира Дурковића-Јакшића Србија и Ватикан 1804–1918 (Краљево-Крагујевац 1990) у коме је на страни 383-403. описана успешна политичка акција Књаза Николе вођена у времену 1901–1902.

Наиме, после одлуке донете на римокатоличком конгресу одржаном у Загребу 1900. да су ‘‘сви римокатолици на Балкану – Хрвати’‘ (на иницијативу сарајевског надбискупа Штадлера иза кога је у сенци стајао Штросмајер), у Ватикану је извршено преименовање Светојеронимског илирског завода, тако што је придев ‘‘илирски’‘ замењен са ‘‘хрватски’‘, о чему је донета и одговарајућа папска була. Књаз Никола тада упућује у Ватикан барског надбискупа и примаса Србије, Шиму Милиновића, заједно са својим министром, Србином католиком, Лујом Војновићем, да објасне да римокатолици који живе у приморском делу црногорске кнежевине нипошто нису Хрвати, већ Срби, баш као и они на које се још од раног средњег века протезала власт барског надбискупа као примаса Србије. Ова аргументација је у Ватикану прихваћена, текст буле промењен на одговарајући начин, заводу Светог Јеронима враћен ранији назив, а за питомце које упућује барска надбискупија одређено је ‘‘васпитање на српском језику и ћириловским писменима’‘ (стр.396).

(О пометњи и огорчењу аустријских клерикалних кругова и ‘‘хрватских’‘ правашких фракција изазваних овом великом српском дипломатско-црквено-правном победом, доста детаља даје професор Душан Берић у књизи Хрватско праваштво и Срби, други том, Нови Сад 2005, стр. 159-221)

Битно је, наглашава професор Милосављевић, питање односа са Ватиканом поставити начелно. Ако у Ватикану кажу да су католичанска, то јест васељенска црква која обухвата или је отворена за све народе, где су Срби римокатолици? Несумњиво је да их је било, но где су нестали? Зашто су проглашени за Хрвате? И, коначно, шта би било кад би ми, православни Срби, сада пожелели да пређемо на римокатоличанство? Да ли би тим чином постали и ‘‘Хрвати’‘?

Речју, за замешатељство око ‘‘хрватства’‘ најодговорнији је Ватикан. Природно је да од њих затражимо да помогну у расплитању тог чвора.

На питање: зашто би то учинили? – одговор је једноставан: јер неће имати бољи избор. Војничка победа над њиховим садашњим пуленима и учвршћивање српске државне зграде представљаће непорециво чињенично стање. А они, као искусни у политици, воде рачуна о чињеницама.

У том контексту, природно је да испоље разумевање и према захтеву да бискупи и свештеници римокатоличке цркве у Срба буду искључиво Срби, те да се при избору владика барем у наредних 50 година уважава глас одговарајућег надлештва државе Србије. Да ће наставни програми римокатоличких богословских школа на територији Србије укључивати предмете Српски језик и књижевност и Српска историја, чији ће садржаји бити исти као у осталим нашим школама одговарајућег нивоа, такође се разуме по себи.

Уопштено говорећи, у односима са другима може се много полагати на ‘‘разум и добру вољу’‘ – али само под условом да смо јаки, и док смо јаки. Управо то је имао у виду Константин Леонтјев казавши: ‘‘Треба оснажити себе, треба мање мислити на добро, а више на снагу (пишчево подвлачење – наша примедба). Ако буде снаге, биће могуће и некакво добро.’‘ (Византизам и Словенство, Београд 2005, стр. 128)

‘‘Јунаштво је цар зла свакојега’‘, вели Његош и додаје: ‘‘Небо нема без грома цијену’‘.

Јер, ‘‘тирјанству стати ногом за врат, // привести га познанију права’‘, јесте људска, а надасве српска ‘‘дужност најсветија’‘. А за то су потребни снага и јунаштво.

Јунаштво је пак основа за чојство, а чојство надградња јунаштва. Јер, без јунаштва нема чојства, већ кукавне слаботиње и лицемерства, у изопаченом хришћанству названих ‘‘врлинама трпљења и смирености’‘, у грађанској пак терминологији ‘‘способношћу прилагођавања’‘ или, просто, ‘‘гледањем свога посла’‘.

Отуда оно ‘‘да будемо људи’‘, има смисла једино ако подразумева да смо и јунаци.

(Додуше, у аутобиографској књизи Биљешке једног писца (СКЗ, Београд, 1939), Симо Матавуљ на стр. 198. помиње ‘‘њеке особине црногорског говора, које Вук није забиљежио’‘, па између осталог каже да ‘‘ријеч добар значи само јунак, а што је у нас добар човјек, то је у њих лијеп, а лијеп је згодан.’‘

Тек уз овај значењски слој речи, који иначе омогућава битно другачија тумачења неких народних изрека, и ми велимо: дајте Срби да будемо људи, вазда и у свему. Прво доброта, па онда лепота – јер без доброте, нема ни лепоте.)

Створимо ли, уз Божју помоћ, снажну Србију, многи сада наизглед нерешиви проблеми показаће се као ситнице, а неки ће сасвим ишчилети. Верски ће дакако бити међу онима који ће остати, али не као нерешив.

Наравно, појавиће се нови проблеми са којима ће се будући српски нараштаји морати хватати у коштац. Ослаби ли српска држава, њима ће се прибројати и многи од старих. То треба знати, баш као што ваља разумети да тако и треба да буде. Јер, опуштања нема и не сме бити, нити је то оно због чега нас је Бог послао у овај и овакав свет.

 

КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

 

Мада изузетно ценим прегалаштво Дејана Стевановића, заправо подвиг да усред Лесковца (забринутог понајвише за ‘‘леба и с леба’‘), као отац троје малолетне деце, откидајући од сна прочита значајне књиге и напише Утемељивање растемељеног (трећа књига наше едиције Сој), не могу а да не поновим неслагање са неким његовим ставовима око којих се споримо већ петнаестак година.

Чини ми се, наиме, да је Дејан побркао речи неких људи са њиховим делима. Јер, мада сам против тога да се ‘‘непоћудни’‘ бришу из историје, не слажем се ни с тиме да се помињу као узор без помена њихових грехова. По ко зна који пут, тако, Дејан наводи речи Димитрија Љотића изречене или написане пре Другог светског рата, као да њихов аутор није готово пуних пет година потом водио политику сарадње са мањим злом ради борбе противу већега.

Та ‘‘политика’‘, без обзира што је под свој стег прикупила део најбоље српске омладине (видети, рецимо, књигу деведесетогодишњег збораша Саве Јанковића На прелому, Копно, Нови Сад 2007) није дала плода, осим лошег. Мимо учешћа у немачким борбама противу и четника и партизана, и одмаздама противу обичног народа (логор на Бањици пунили су збораши а не Немци, мада су сама стрељања у Јајинцима обављали ови други), ‘‘љотићевци’‘ су држали и логор за ‘‘заблуделу’‘ омладину у Смедеревској Паланци одакле су изашли најперфиднији комунистички агитпроповци и егзекутори – јер шта је друго и могла да произведе та ‘‘радионица за правилно обликовање свести’‘?

Испирање мозга, и то условима оружане борбе свуда око самог ‘‘Завода за преваспитање’‘ је и људе попут Пурише Ђорђевића, познатог по ‘‘лиричним’‘ партизанским филмовима, преиначило у мимикричаре испод чијег се шарма крила челична песница револуције која није српска, и која још траје. Јер, попут партизана и збораши су имали своје комесаре зване ‘‘просветари’‘ – ‘‘рибаре људских душа’‘ задужене да образложе и оно што се оправдати није могло. Што је Љотић успео да од Немаца обезбеди поштеду збораша од слања на Источни фронт, и што је један од његових команданата, Марисав Петровић, успео да замени стотине Срба Ромима током масовног стрељања Крагујевчана октобра 1941, не мења суштину – ниједна друга оружана и униформисана српска формација није тако тесно сарађивала са нацистима као Српски добровољци, војни огранак Љотићевог политичког покрета Збор. Њих су стога и неки западни аутори као Дидије Бримант (Didier Brument, Le croissant et la croix gammee, стр. 100, Internationale SS, Hors serie 32 месечника Historia, Париз 1973) и званично убрајали у СС легионаре.

Но, питање Збора и Српских добровољаца је далеко дубље и значајније и од оцене страних историчара и публициста, и несугласица или неразумевања између Дејана Стевановића и мене. Из недавно на нашем сајту објављеног приказа књиге Милана Брдара Српска транзициона Илијада, из писања листа Печат, из целокупне политике Слободана Милошевића и ‘‘његовог’‘ брижљиво дозираног ‘‘отпора’‘ ‘‘Међународној заједници’‘ и ‘‘Новом светском поретку’‘, из недавних покушаја да се вишедеценијско слављење ‘‘реалполитике’‘ Књаза Милоша Обреновића надогради и позивањем на пример једног другог нашег квислинга, спасиоца Османског царства на Никопољу 1396, Деспота Стефана Лазаревића, и на основу многих других показатеља, очит је покушај мењања српског духовног обрасца под изговором бриге за физички опстанак овога народа.

Зашто је међутим и Дејан Стевановић, тако бескомпромисан при позивању на Његоша или Марка Миљанова, изабрао да буде ‘‘разуман’‘ попут безбедносних ‘‘служби’‘ па и војске и Југославије и Србије, зна он. ‘‘Чињенице света’‘ како их назива професор Милан Брдар, спрам којих се толико дуго понаша и професор Петар Милосављевић, поборник србистике, и у оквиру којих ради и ‘‘приватна’‘ ‘‘Академија за дипломатију и безбедност’‘ чије непотписане књиге Дејан цитира – изостављајући при том да и у претходном свом огледу Ка Правој Србији наведе изворе термина и појмова попут Српска револуција, сопство, крајишничка одбрана наших граница, сталешко али ‘‘класнопроходно’‘ уређење будуће државе (Праве Србије), соја и несоја (’‘ништака’‘) и још тога – ипак нису довољне да објасне отклон који се очитовао и његовим одступањем од рада на Покрету Срби, покренутог на његову иницијативу лета 2008.

Јер да је тешко, можда и немогуће, у постојећој клими безнађа, очаја и разочарења Србе окупити у неформалне организације спремне да, у погоднијим приликама, започну наново ослобођење српских земља и препород нације јасно је готово сваком, мени можда пре и боље него Дејану или неким другим националистима који сами нису могли да организују ништа али су мислили да то могу ја. Но, када су покушај оснивања Покрета Срби минирали чланови једног ‘‘националистичког’‘ сајта и неки на речима жестоки Срби (видети архиву рубрике Покрет Срби), Дејан Стевановић је пришао радикалима, неколико недеља пре него су њих растурили Николић и Вучић. (’‘Када желим да идем на Славију’‘, казао је 1980-их Србима у Чикагу један наш академик, ‘‘хватам први превоз који наиђе, не гледајући му број’‘, нашта ми је један од присутних тихо, али љутито, рекао: ‘‘Шта смо ми њима, трамваји?’‘)

И та ‘‘трамвајска’‘ психологија која је, не заборавимо, на власт довела и Милошевића, и Ђинђића и најновије евроатлантисте, успела је и овог лета да спречи рад Српске школе – летњег кампа за предвојничку обуку, укинуту у средњим школама и на универзитету. Иницијатива ни овог пута није била моја, али је потреба за акцијом код неких млађих људи око нашег сајта била пресудна да покушамо и с тиме. Све се међутим завршило отказом нашег домаћина, коме су женска чељад прохистерисалa да ће нас због кретања по азимуту, гађања из ваздушних пушака са пластичним зрнима (за које не треба дозвола СУП-а) и стројеве обуке специјалци похапсити а судови осудити као терористе. 

Тумачити све то и слично некаквом Кали Југом, ‘‘гвозденим’‘ или којим већ ‘‘металуршким’‘ добима, можда погодује заобљености идеологије или реторике, али не и српском сопству, чега смо не само Дејан и ја итекако свесни. И ту долазимо до љотићевске ‘‘везе’‘ – званично одбацивши комунизам, номенклатура овога народа наставила је да се према ‘‘чињеницама света’‘ односи као збораши, који су с марксистима делили језуитско убеђење да ‘‘циљ оправдава средства’‘, да ‘‘злодела покаткад доносе и добробит’‘, да ‘‘и добра дела могу поспешити пропаст’‘ (позивање Дејана Стевановића на Леонтјева), те ‘‘да се за кајгану прво морају разбити јаја’‘ и слично.

Закономерно, и демократски Запад их је стога прихватио као измећаре – али не као што су љотићевце Немци, или партизане Енглези, с њихове чврстине и борбености. Код најновије српске Нове класе, жреци и бирократе Новог светског поретка могу рачунати једино на њихово апсолутно поуздање у Зло, и у статистичку дефиницију Добра. (Добро је наиме оно што користи већини или је усрећује те би ‘‘добро’‘ било да, рецимо, десетак бродоломника поједе једнога између себе, да сви не би помрли од глади. ‘’The greatest good for the greatest number‘’, као често неизречено начело свих левичара се нажалост своди на ‘‘усрећивање’‘ већине материјалиста, међу становништвом и ‘‘елитом’‘.)

Али да ни спознаја да ‘‘што се грбо роди време не исправи’‘ не значи одвише многим родољубивим Србима на које се Дејан позива – мада у њој лежи један од темеља његове и њихове наводно органске и конзервативне философије – повод је и овом коментару. Правде наиме не може бити ако је зачета непочинством – ‘‘Јав’‘ цитиран по апокрифу (’‘Влес књизи‘’), или ‘‘Нав’‘ за којим сви трче не би ли спасли макар себе (попут монаха Калиста, после покушаја да као четник исправља ‘‘Јав’‘), све то не мења истину да српске револуционарне опозиције још нема, и да се све силе ‘‘Овога света’‘ (па можда и ‘‘Нава’‘) труде да је не буде.

И, у томе лежи срж наше невоље – од реметилачког фактора (коме и чему?) постајемо саучесници у надзлочину уништења Божије Творбе. Од доскорашњих хајдука, преиначују нас у мафиозе (на арапском ‘‘мафи’‘ значи ништа), социологе или, у најбољем случају, лингвисте. Уз интелектуалну надутост ‘‘хуманистичке’‘ ‘‘интелигенције’‘ која ништа не признаје уколико га сама не примети, одобри или не пусти у промет (зар нам толики сведоци од самог почетка Бољшевичке револуције нису подробно наводили њене злочине и лудости?) ишла је и природна безочност насилника. ‘‘Последња памет шарову под реп!’‘ кажу Срби а тога се држе – и томе се смеју – управо они којима се и Брдаров позни усклик ‘‘Да ли је то заиста ико могао да верује!?’‘ чини сарказмом, пошто се ту никад и није радило о ‘‘веровању’‘, колико о страху од логора или стрељања.

Не може се наиме цитатима, и накнадним изјавама, пеглати што су дела осликала. Књиге попут И дуже од века траје дан Чингиза Ајтматова читали су непоћудници, и о манкуртима писали, и пре ‘‘транзиције’‘ (Просвета је Ајтматова објавила још 1981, али ни тада за њега у ‘‘мејнстриму’‘ није било места). Стога ни писац Милан Парошки (написао је, кажу, недавно и прозну тетралогију), извођач националне политике по замислима Александра Васиљевића, Марка Неговановића, Франка Симатовића, Јовице Станишића и сличних не би требало да буде меродаван ни Дејану Стевановићу, будући да нам многима, ако не и већини, ‘‘камиље капице’‘ званичне политикологије, социологије, психологије, историографије, књижевне критике, телевизије и штампаних таблоида још нису спљоштиле сећање.

Јер сврставање уз ‘‘велике’‘ нас је као народ, колико год да нам је донело и понеку ‘‘победу’‘ попут Југославије, крајње последично коштало и свих досадашњих пораза – ни ‘‘кума донела, кума и однела’‘ не будећи опрез наших ‘‘промућурних’‘ предака па и савременика, заслепљених моћима масонске закулисе или силом западне – па и руске – војске, културе и привреде.

Но, искуствено сазнање да је Брозова политика балансирања између Зала – и Запада, и Истока – породила што и Љотићево тучење ђавола врагом, да сва Удбина и Косова вера у Русију није Србима донела ништа више него да је и та, такође окупирана земља учествовала у војном нападу на нас, никако да се одрази на стратегију, а још мање тактику, оних који лажу да нас воде. (Заборавне би ваљало подсетити на ‘‘руску’‘ сарадњу са Западом у српском, ирачком, авганистанском и текућем иранском случају). Утолико су нужнији покушаји, попут Стевановићевих, тражења пута између сциле Запада и харибде Истока, између ислама, глобализма, економизма, ‘‘научизма’‘, те кроатизма, великобугарштине, великоалбанштине, великомађаризма, словеначког аутизма, новоосманизма, итд. ad infinitum…

Јер, југословенска револуција није била ‘‘малигна алтерација’‘ (можда је Брдар мислио на аберацију?) ништа више од француске, совјетске или било које сличне подигнуте да ‘‘побољша’‘ свет, те Стевановићев напор да подробније сагледа оно што сам својевремено назвао Српском револуцијом јесте један од начина ношења са неманима која стално мењају лице и име, али не и ћуд. У те начине, међутим, не спадају похвале и Ферхаду Кучу коме кћер није расла само у родитељском дому већ и ‘‘средини’‘ којој курвање није до обична именица. Наша деца нажалост нису само наша, Срби никад нису могли попут Амиша да окружени помамом живе искључиво унутар својих заједница. Будући својеврсни свељуди (у значењу појма свечовека код Владике Николаја Велимировића) ми смо отворени и на добро и на зло око нас – житељи ‘‘Јава’‘ а у име ‘‘Права’‘, ‘‘Нав’‘ препуштајући онима који су у потрази за њиме створени свет и људе препустили аждајама. (Гурђијев, на пример, није прстом мрднуо у руској револуцији, већ гледао једино како да своје поклонике и себе пребаци у безбедност – како се испоставило, ‘‘Института за хармоничан  развој (?) човека’‘.)

Српска револуција, стога, мора бити повратак ‘‘Јаву’‘ сагледаваном кроз ‘‘Прав’‘ а не потрага за ‘‘Навом’‘ душмана, Бога колико људи.

На крају, по ко зна који пут, све бих читаоце бар Српског листа замолио да иза мисли и речи увек траже лица. Њихов животопис, карактер и дела казаће им вреди ли их као предводнике, свештенике или саветодавце послушати, или не.

За оне који иначе уважавају Божији глас у себи – савест, срце или душу – и ово упозорење је сувишно. Они знају шта да чине, колико то кошта и – надасве – колико вреди.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

• Немачки савети Србима
• Завет
• Срби сахрањивани у Поточарима
• “Жагор“ на Божићном сајму књига
• Јесен магната
• Упозорење
• Срби вехабије?
• О геноциду
• "Право" на отпадништво
• Рок и револуција

• Заборав и говор бића
• Живот са тајном
• Обреновићи после 1903. године
• Прасрпски појмовник
• Значај штива и градива
• Зашто револуција
• О непријатељу
• Историја празнословља
• Српска ћирилица и српска латиница - стања и перспективе
• Писмо пријатељу Јеврејину

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

1. О злу (мај 2007.)
2. О досезању добра
   (мај 2004.)
3. Оклеветани рат
   (март 2004.)
4. Право или правда?
   (децембар 2003.)
5. О сопству (јун 2003.)
6. О соју (мај 2003.)
7. О слободи
   (април 2003.)

Излог

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово

Почетна | О нама | Архива | Књижевни излог | Контакт

Српски лист - Гласник Српског клуба из Београда ©2005-2008

Текстове Српског листа можете преузимати путем RSS фида.

Марком Дизајн