Гледишта
Иван Зорин
МАЛЕНО ОСТРВО ЗВАНО ВЕЛИКА БРИТАНИЈА
Ако бисмо упитали неког залуталог ванземаљца одакле потиче језик међународне комуникације на Земљи, мале су шансе да би овај упро прст на ‘‘Магловити Албион’‘. И заиста, са површином од један одсто површине света, његов народ представља хиљадити део човечанства. Као историјско забачено задње двориште Римског царства, Енглеска никад није искусила раскош арапског калифата, ни доживела Каролиншку ренесансу, као учмали рукавац била је поприште сукоба страних трупа, подељена између норвешких и данских Викинга и норманских освајача. Док су Тамерланове хорде и османске војске водиле ратове у Азији, Енглеска је била у стању чудног рата који је трајао 100 година, на концу кога Енглези нису чак успели да покоре ни шаку шкотских горштака.
Успон Енглеске у време владавине Хенрија Осмог и краљице Елизабете поклопио се са епохом великих географских открића. Али чак и тада је Британија била на маргинама – она је морала да отме победу из руку пиринејских морепловаца. Кампања Шпанске армаде против Енглеске била је уствари казнена експедиција, правична освета за британско гусарење. Краљевска повеља (the letter of marquee), потврда британске владе, било је заправо дозвола за пљачку, а сви ти гусари завршили су као адмирали и народни хероји. Можемо само да замишљамо какав ли је то необуздани дух авантуризма гурнуо Енглезе у истраживање света. И колико су се окрутно, агресивно и лукаво они морали понашати да би победили у том рату против свих и стекли упоришта у удаљеним деловима света, растерујући све своје конкуренте!
У ствари, Енглеска вековима делује као терористичка држава доследно спроводећи своју експанзионистичку политику. Успешно се такмичила са Француском мада је имала је само десетину њеног становништва, као и с Немачком, познатом по својој ратоборности. Али за разлику од Немачке оличене Хабсбуршком монархијом и Русије у династији Рјуриковича, Енглеска није ништа пружила Европи. Њени синови нису штитили континент од пустошења Монгола и Турака. Чак се и малена Португалија носила са Маврима, а невелика Мађарска тупила оштрице турских освајача! Енглеска је извлачила максималну предност из свог географског положаја. Без непосредног додира са непријатељским народима, она се непрекидно бавила интригама, бесрамно користећи слабости европских земаља које су ратовале са непријатељима хришћанске Европе. Британска дипломатија успела је да своје драгоцено искуство подели са од европске збрке и сукоба океанима заштићене САД, окрећући га на сопствену корист.
Постоји раширено схватање да националне књижевности одражавају национални дух. Готово све Шекспирове трагедије, а он је живео у доба Краљице Елизабете, су око борбе за превласт. Чини се да нема тајни за врлог аутора, он зна све приче и инсајдера и експерата и аналитичара и делује опијен том анатомијом зла. Што би се рекло – где има потражње ту је и понуде. Наравно, свуда и одувек су се људи борили за власт, од Римске империје до Кинеског царства, али нико није властољубље описивао са таквим сладострашћем.
Иступањем из окриља Римске цркве Енглези су брже од других нација развили свој ‘‘овде и сада’‘ приступ животу. ‘‘Зашто’‘ они замењују са ‘‘како’‘, примитивна филозофија природе заузима место дубоке метафизике. Њихова дела рефлектују другу страну тог поједностављивања – заједно са музиком, најсензуалнијом међу свим уметностима, англикански протестантизам одбацује интуитивно разумевање света, радије се служећи скромним интелектуалним обрасцима. То је Енглеској омогућило техничко преимућство – енглески топови имали су дужи домет.
Како надмоћно би требало да се осећају, како снажно би требало да презиру друге културе, да би на свет гледали као на зверињак у коме је једини Човек онај са корбачем – британски војник са шиљатим шлемом. Џингис-кан или Садам Хусеин? – Не могу ни прићи! ‘‘Сви овде присутни поносе се тиме што припадају енглеској раси’‘, рекао је један британски политичар у Аустралији и том приликом био награђен бурним аплаузом. Но ‘‘Немачка изнад свега’‘, мото Трећег Рајха, осуђен је у Нирнбергу.
Англосаксонци олако указују на туђа злодела, заборављајући да су њихове трупе скршиле Сепојску буну у Индији и побуну Бура у Јужној Африци, те марширале Кином у време Опијумских ратова. Британцима је милији бокс, рагби и фудбал од шаха, а свет су обогатили насиљем скривеним иза мита о енглеском џентлмену. И нису људи из Азије упловили у Енглески канал, него су Британци гурали своје дуге носеве на обале Инда и Јангцекјанга, и у подножје Фуџија. Међутим, супериорност Запада у последња четири века, заснована на неколико техничких изума, постепено долази до краја. Ма шта ко мислио, али док друштвене науке и даље само истражује друге континенте 4/5 светског становништва концентрисано је у Евроазији, колевци цивилизације. Тренутна глобална улога САД је пролазна – свемирска станица не може управљати командним центром мисије. На нагомиланом европском искуству Азија се у овом тренутку спрема да претекне Западни свет.
Лицемерно је оправдавати агресију, што је постала национална карактеристика Англосаксонаца, као да им је дволичност Викторијанске епохе ушла у месо и крв, док заиста искрено верују да чине добро тиме што бомбардују Авганистан, или цепају Југославију, или калеме свој ред и поредак у Ираку. Сваки њихов корак је демонстрација двоструких стандарда. Какав сноб морате бити ако не схватате да вас национални егоизам заслепљује! Енглези су били арогантни и ‘‘прагматични’‘ према целом свету. Добри су у изради дугорочних планова, али им промишљање сопствених поступака није јача страна; напросто, они нису у стању да се загледају дубље у себе.
Наравно, након свих светских битака нема народа на овом свету који не вуче за собом товар греха, али Англосаксонци, по свему судећи, предњаче на овој листи. И заиста, баш као што је то и модерни свет, и пакао ("the Hell") би требало да буде у енглеској говорној зони.
Напомена: Превод Василија Мишковића Уредништво СЛ је редиговало да би се избегли изрази попут ‘‘преферирати’‘ и слични. Оригинал се може прочитати на НСПМ (www.nspm.rs) Изворни чланак: Ivan Zorin, A Тiny Island Called Great Britain, Strategic Culture Foundation, 30.6.2010.
КОМЕНТАРИ НА НСПМ
1 субота, 10 јул 2010 17:51
Jasna
Tacno da tacnije ne moze biti! Nista nema dvolicnije od anglosaksonske elite.
2 субота, 10 јул 2010 21:01
Miroslav
Englezi su za NEPUNIH STO godina na severnoamerickom kontinentu poubijali oko 60 miliona bizona, 40 miliona Indijanaca (ljudi!), nekoliko miliona medveda, vukova i puma i potpuno istrebili goluba selca – do tada jednu od najbrojnijih ptica na svetu! Takav masovan pokolj nije zabelezen u istoriji ni jednog drugog naroda na svetu.
3 субота, 10 јул 2010 23:14
ББ један
Највећи цинизам је да су Англосаксонци измислили израз фер-плеј.
4 недеља, 11 јул 2010 10:30
МП
А како наша политичка ‘‘елита’‘ стоји са хинду, кинеским и португалским (руским се неки добро слиже) језиком? Поготово са њиховим филозофијама?
5 недеља, 11 јул 2010 12:23
Dejan P.
Odlican tekst, slazem se sa njim u potpunosti! Ali, postoji opasnost da isti danasnja vlastodrzacka ekipa proglasi za ‘‘politicki nekorektan’‘, ma koliko istinit bio.
6 недеља, 11 јул 2010 13:07
reading list
Занимљив чланак. Требало би да постане обавезна литература на неким нашим факултетима.
7 недеља, 11 јул 2010 14:49
N
Него, како да овде уденемо тврдње оних који пишу о светским владарима, и који сматрају да сами Британци ту и нису толико криви, него су још давно ти езотеријски моћници одабали то острво за своју ‘‘резиденцију’‘? Као што су после одабрали Северну Америку… Или тврдње Дејвида Ајка о томе ко заправо влада овом планетом…
8 недеља, 11 јул 2010 19:30
au mile
Прилично једностран осверт на Британију (Енглеску). Британија је у деветнаестом веку била најмоћнија империја и највећа прекоморска сила. Може ли се наћи пример добре империје у историји? Да то није Османска империја или Римска можда? Или Византија (нама ‘‘најближа’‘ с обзиром на то да смо од њих примили православно Хришћанство, уз њене симболе (четири В) и грб двоглавог орла), с којом смо ратовали како би смо добили своју државу на преласку из дванаестог у тринаести век? Или империја великог Наполеона која је тако кратко трајала и за то време однела милионе живота? Или у новије време Аустроугарска? Или пак Трећи рајх?
Желим рећи да нема добрих и лоших империја. Све империје на чијем смо се удару нашли (Турска, Аустроугарска, Фашистичка Немачка) су биле погубне по наш народ. Па тако и најновија – Америчка квази империја.
Све што је Зорин написао само доказује изузетну способност (назовите то и безобзирношћу, ратоборношћу, лукавошћу) мале Енглеске да буде светски хегемон. Нормално, то не умањује презир који заслужује као што то свака империја заслужује.
Што се тиче самог Шекспира, само је делимично тачно да се сладострасно бавио влашћу у својим делима из историјског циклуса и трагедије, али се слажем да је то радио боље него било ко пре њега. И због тога јесте геније.
Аутор је изоставио да напише да се у Енглеској родио вероватно највећи геније у историји – Исак Њутн, који је открио најважније законе механике (три Њутнова закона) те увео, уз Лајбница, математичку ‘‘азбуку’‘ више математике (диференцијални и интегални рачун). И, уопште, мислим да је беспредметно доказивати колики је допринос Њутна, односно Енглеске и Британије човечанству.
Несретно је умањивати значај Еглеске у цивилизацијском смислу, зарад доказивања погубности политике и деловања Британске империје. Те две ствари се морају раздвојити.
9 недеља, 11 јул 2010 20:02
Вуле
Енглези су одувијек били највећи и најљући српски непријатељи, али нажалост то се не приказује у нашим уџбеницима историје. 1912. Енглези и Аустријанци пријетили су Пашићу да ће напасти Србију ако не повуче војску и жандарме са Косова, послате да се боре са балистима и Шиптарским терористима. Пашић је попустио, али су пријетње остварене 1999, послије 97 година. Енглези су нас, преко купљених генерала и политичара, гурнули у рат 1941. То је најгори потез у историји Срба који нас је коштао више од 1.000.000 пострадалих (а наш другар Черчил након мартовских демонстрација је рекао ‘‘да је Србија пронашла душу’‘ и да ће ‘‘Срби поново гинути за нас’‘…). А онда су нас на Васкрс 1944. бомбардовали и пострадало је више Срба него када нас је Хитлер бомбардовао (он нам је бар понудио поштен споразум). Краљеву војску у Аустрији Енглези су на превару испоручили партизанима на Зиданом Мосту, обећавши им да уђу у вагоне и крену на југ Италије. Издали су Дражу, наивног краља, бомбардовали нас 1994, 1995, 1999, увели санкције… Али и даље у нашим уџбеницима они су савезници.
Ваљда ће и истина једном угледати свјетлост дана…
10 недеља, 11. јул 2010, 22:42
знају они шта је то
Што се Аустралије тиче, тамо је Енглеска над домороцима спровела геноцид пар екселанс.
И није им то једини.
11 понедељак, 12. јул 2010, 06:44
Srboljub Savic
Nijedna imperija, do danas, nije pocinila toliko zlocina (u kolonijama sirom sveta) i genocida – narodi Severne Amerike (Indijanska plemena), Australijski starosedeoci (’‘aboridzini’‘)…
Tesko je naci bezocniji primer ratova od ‘‘opijumskih— u Kini, sirom Afrike, do Jugoslavije. Citajuci istoriju 20. veka, britanskog istoricara, cinilo mi se da se sa svake stranice lije krv nevinih – zrtava britanskog delovanja.
Pored oruzja, Anglosaksonci (kojima je Velika Britanija glava) su ‘‘majstori’‘ u tajnim delovanjima – mesetarenju. Indijom – potkontinetom, administracijom i vestinom ‘‘zavadi pa vladaj’‘, vladali su sa svega 150.000 vојnika. (Srbija, duze od veka, oseca to na svojoj kozi.)
Britanci su zagovornici rasnih ideja i strategije ovladavanja svim znacajnim sirovinama sveta. U toj ‘‘kombinaciji’‘, vise od dva veka ne menja se cilj osvajanja Rusije i njenih sirovinskih izvora. (Za ilustraciju, u vreme ekspanzije koriscenja uglja, tada glavne energetske sirovine, Britanci su, bez imalo kriticnosti (i stida) javno pisali – hvalili se, da je Bog dao ugalj odabranim – Englezima (u VB, pa, SAD i Australiji)
Tacno je da je svet od Britanaca dobio brojna tehnicka i naucna resenja ali jos neprevazidjene vestine podzemnog delovanja, za ‘‘krojenje’‘ politike i svetskih finansija (tajno, kao i delovanje MI6). Tako se Cercil, iako je mrzeo komunizam i Ruse, nije libio da ceo SSSR (i SAD) upregne protiv nacisticke Nemacke – u odbranu VB, postigavsi dva cilja – poraz Hitlera i ogromne ruske zrtve, sa dugorocnim posledicama. Danas, Nemacka je ‘‘projektovana’‘ da opet sluzi kao anglosaksonska cizma. VB nije, i verovatno nece uci u evrozonu, a u EZ je od pocetka!
Posle Rusa, mrze Francuze i Francusku, jos od vremena ‘‘Stogodisnjeg’‘ rata, kad nisu uspeli da je osvoje i nametnu svog kralja. ‘‘Fenomen SAD’‘ ne treba da nas zavara. VB jos uvek ‘‘vuce konce’‘.
12 понедељак, 12. јул 2010, 10:40
брм
Иване Зорине одлично, а сад истом методологијом и исто тако ‘‘објективно’‘ опиши добробити и допринос цивилизацији Руске империје или бар Совјетске… ауу миле ти је дао смернице… А ако те мрзи препиши или цитирај професора Екмечића…
‘‘Nijedna imperija, do danas, nije pocinila toliko zlocina (u kolonijama sirom sveta) i genocida’‘. Заиста – немачки Рајх је поубијао и асимиловао све Словене (којим ни дан данас не дозвољава формирање нормалних држава), 7 милиона Јевреја, непознат број Рома, разорио и освојио – и држао вековима у ропству римске територије и тамошње народе – потоње Италијане, Французе и сличне… На унутрашњем плану Европи је подарио тековине као што су Стогодишњи и Тридесетогодишњи рат (читај 30 година узајамног геноцида Немаца протестаната и католика). Русија је пак толико омиљена међу свим народима којима је владала да сви, а поготово ‘‘братски’‘ словенски народи (Чеси, Пољаци, Украјинци, Словаци…) радије бирају црног ђавола (САД), од примисли савеза са њом…
И, шта оно учини Шпанија са Инкама, Мајама и другим културним народима? Или Португал са Африканцима, Арапима и народима Индијског океана? Нешто ‘‘битно’‘ другачије него Енглези?
‘‘Енглези су одувијек били највећи и најљући српски непријатељи’‘. Истина – ево само један цитат да се поткрепи та тврдња: ‘‘Кључне идеје Начертанија објавио је Дејвид Уркварт у часописима Портфолио и British and Forein Quarterly Review још 1844… Циљ је био да (Енглези) код Јужних Словена, а првенствено Срба, развију идеје ‘‘Западног словенства’‘, и тако их одвоје од панславистичког покрета и Русије… Дакле, Енглезе, који данас жаре и пале Хашким трибуналом треба директно оптужити да су историјски, позадински, тајни творци ‘‘великосрпског’‘ Гарашаниновог Начертанија… Да се разумемо, о Енглезима немам битно боље мишљење, али ћемо далеко догурати са овако ‘‘објективним’‘ тумачењима
13 понедељак, 12. јул 2010, 14:56
Византинац
Ипак Енглезе не можемо да посматрамо самостално. Битно је утврдити и истражити њихову везу за Млечанима… Где се дедоше Млечани, познати као људи који су измислили финансије и новац, који су имали невероватну моћ, извршили архипљачку Цариграда, имали суверену морнарицу (владали морима), сплеткароши незамисливи, и још много тога… Сличности у деловању Млечана и садашњих Енглеза су фрапантне…
14 понедељак, 12. јул 2010, 16:06
Жика Милић
за Византинцa
Отишли су у Енглеску, тачније Лондон и створили City of London!
15 понедељак, 12. јул 2010, 17:40
thinking maize, ‘‘гледе’‘ ‘‘ау милета’‘ и осталих
Поштовани Миле, у праву сте – са тим да смо ми Срби, упркос свим англосаксонским увредама и подметачинама, последњи који треба да сеиримо над могућим удесом ‘‘гордог Албиона’‘. Јер, зна се ‘‘два Србина, три партије’‘, а ако ништа друго, можемо се учити ПАТРИОТИЗМУ УПРАВО ОД ЕНГЛЕЗА! Мрзе се они и међусобно, уосталом синоћ приказаше Four Weddings and One Funeral, љупку комедију, која белодано говори и о тој особини енглеског менталитета! СВАКИ ЕНГЛЕЗ ЗНА ШТА МУ ЈЕ ЧИНИТИ, КАД СЕ НАЂЕ У ИНОСТРАНСТВУ! Но, ова, ајде да кажемо ПАШКВИЛА, господина Зорина, УПРАВО ЈЕ ТО, ТРЕТИРАЊЕ ЕНГЛЕЗА ЊИХОВИМ СРЕДСТВИМА! И у том смислу требамо је посматрати, независно, од све њене заснованости!
Но, што се тиче сер Исака Њутна, знате ли ШТА ЈЕ РАДИО ЗАДЊИХ ПАР ДЕЦЕНИЈА СВОГ ЖИВОТА?! Човек је НАЈОЗБИЉНИЈЕ ПРОУЧАВАО Откровење светог Јована Богослова, еда би сазнао за ДАН СТРАШНОГ СУДА! Сличног настројења је био један сјајан француски ум, савременик сер Исака, Француз Блез Паскал, творац рачуна вероватноће, такође епохалног доприноса човечанству, али и великог верника и мистика! Па кад је тако, А ТАКО ЈЕ, ЗАШТО БИ СЕ МИ СРБИ ОДРИЦАЛИ НАШЕГ ЈОВАНОВСКОГ ХРИШЋАНСТВА, кажите Ви мени?! О томе се ради, драги ‘‘Миле’‘, а не о томе да ли је господин Зорин у праву! Као што је у праву мисао приписана Стефану Немањи, светом Симеону Мироточивом: ‘’Мање је зло једном народу, када изгуби тврди град, него једну реч свог језика!‘’ А по том питању, питању КУЛТУРНОГ РАТА, верујте, БРИТАНЦИ и ЊИХОВИ ‘‘другосрбијански’‘ сатрапи уопште нису невини!
Градове ћемо подићи, фабрике вратити и обновити, земљу заорати, чак ће и нове генерације Срба израсти, али ПОТРЕБАН ЈЕ СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКА КУЛТУРА, ДА БИ НАРОД КОЈИ НАСЕЉАВА СРБИЈУ БИО СРПСКИ! Па пошто БАШ ТО СРПСКИ (читајте ‘‘руски’‘), смета ‘‘гордом Албиону’‘, онда БАШ И ТРЕБАЈУ НАЗОРИ ГОСПОДИНА ЗОРИНА!
16 уторак, 13. јул 2010, 01:36
Gedza
U konacnom ishodu ovaj clanak izgleda kao lista ‘‘uspeha’‘ Britanske imperije. Ali, pogledano sa druge strane, zapitajmo se malo…
Moze li se reci da je nacisticka Nemacka imala uspeha u pokusaju istrebljenja Jevreja, a onda zapitajmo 6.000.000 pobijenih sta oni misle o tome? To sto su Britanska i ostale manje evropske imperije radile po svetu mnogostruko prevazilazi SVE sto su nacisti uradili. Uostalom nacisti su, u vecini slucajeva, napali zemlje koje su imale iole mogucnosti da se brane, dok su Britanci uvek napadali iskljucivo one koji im se nisu mogli suprotstaviti.
To je i danas slucaj i, nazalost, to smo MI Srbi koji smo napadnuti i mi u ovom slucaju ne moramo da imamo ikakvo postovanje prema ‘‘Velikoj Britaniji’‘.
17 уторак, 13. јул 2010, 06:47
Isaac Newton tо јест Исак Њутн
Када се дочепао функције главног научника, почео је да малтретира све остале, да им безочно отима научна дјела, да присваја њихова знања, да се са њима тужи тако што подмићује судије…Ишао је толико далеко да је неке отјерао у смрт (посредно) јер је његов ПР радио беспријекорно. Лајбниц, Хајгенс, Ајнштанј и дружина сигурно га не би примили у рај…
Даље, окружио се олошем и незналицама, али зато слијепим послушницима, чак и доказаним лоповима са којим га неки и повезују….Да се не говори о његовим спиритуалним експериментима итд. итд… За његових двадесетак година вођства у Краљевском друштву, енглеска наука није напредовала, већ назадовала. Сер Исак је сматрао да само он може да буде велики, и Сер, а сви остали под њим… Наука је због тога застала педесетак година…
18 уторак, 13. јул 2010, 09:33
брм
@ thinking m
коментар ти је одличан до последње реченице: ‘‘Па пошто БАШ ТО СРПСКИ (читајте ‘руски’), смета ‘гордом Албиону’, онда БАШ И ТРЕБАЈУ НАЗОРИ ГОСПОДИНА ЗОРИНА!’‘
Шта ти би? Српски читај ‘‘руски’‘????
Професор Екмечић: ‘‘У оквиру њене (руске) балканске политике она (Русија) је желела да оствари ослобођење Велике Бугарске и Велике Црне Горе. Неспоразуми са српском културом, због њеног упадљивог прихватања политичких норми западноеврпске демократије, имали су за последицу да је цели српски национални покрет потискиван у страну…’‘
19 уторак, 13. јул 2010, 11:42
thinking maize, ‘‘гледе’‘ ‘‘брм’‘-а
Драги господине, МНОГИ САДАШЊИ КРОАТИЗМИ су у СУШТИНИ САМО СРПСКИ АРХАИЗМИ. ТО ЈЕ ЧИЊЕНИЦА! Као например замена српске и словенске речи ТИСУЋА за грчку реч ХИЉАДА! Нешто смо ипак морали да дамо као обол православљу! Но то није РАЗЛОГ да ЗАБОРАВИМО НАШЕ АРХАИЗМЕ! ПОЧЕВ ОД ПРАВОГ ЗНАЧЕЊА речи СЛОВО! Да подсетим истоветно (чак и шире!) значење као и грчка реч ЛОГОС! СЛОВО Светог Саве, није само ЗНАК, већ и СУШТИНА! БОЖЈА! Па кад ми, Срби забацујемо наше ТОЛИКЕ РЕЧИ, зашто их Хрвати не би присвојили, кажите Ви мени?! Тако присвојише Пагане, то јест Неретљане, присвојише јужнојадранска острва, Пељешац, присвојише и град Дубраву, босанске Фрањевце и много тога још! А кренули су од ТИСУЋЕ! Уосталом, ако не верујете, погледајте НОВИ ЗАВЈЕТ, ГОСПОДА БОГА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, посрбљен од Вука Стефановића Караџића! Тамо све врви од ТИСУЋА, ТИСУЋНИКА и сличних ‘‘кроатизама’‘! Толико.
20 среда, 14. јул 2010, 08:18
thinking maize, ‘‘гледе’‘ ‘‘брм’‘-а, други пут
Поштовани господине ‘‘брм’‘, тек сада разумедох шта сте хтели својом примедбом на моје ‘‘српски (читај ‘руски’)’‘! Има доста тога што оптерећује, како историју српско-руских односа, тако и њихову садашњост. И то не само са српске стране (на пример Шутановац). Но, није ствар толико у Србима и Русима, који су такви какви јесу, то јест Срби МАЛИ, а Руси ВЕЛИКИ! Што је, признаћете, ВРЛО БИТНО! Ствар је у томе како нас ДОЖИВЉАВА ЗАПАД! А то се може свести у синтагму веселог Шешеља изречену у Хашком трибуналу: ‘’СРБИ СУ МАЛИ РУСИ!‘’ Да ли ми ЈЕСМО или НИСМО ‘‘МАЛИ РУСИ’‘, сасвим је друго питање! Важно је да нас Немци од времена Марије Терезије, Французи од времена Наполеона и Енглези од времена Гледстона и Дизраелија ДОЖИВЉАВАЈУ КАО ‘‘МАЛЕ РУСЕ’‘! Признаћете да је то ПОЛИТИЧКО-ПСИХОЛОШКА ЧИЊЕНИЦА ОД ПРВОРАЗРЕДНОГ ЗНАЧАЈА ЗА НАШ НАРОД! Па кад је тако, А ТАКО ЈЕ, ред би био да ПОШТУЈЕМО ЧИЊЕНИЦЕ, а не да се понашамо се КАО ДА ИХ НЕМА (’‘утолико горе по чињенице’‘)!
Опет, НЕ СМЕМО ДА БУДЕМО ПАРАЛИСАНИ ТОМ ЧИЊЕНИЦОМ, па да ОВОЛИКО МЕТАНИШЕМО! Као што је познато, МЕТАНИШЕ СЕ САМО ПРЕД ВИШЊИМ БОГОМ, а не пред људима, ма колико они моћни били! Или што би рекли стари Грци: ‘’Pan metron, ariston‘’, што би се превело отприлике са: ‘’мера је основ свему‘’!
‘‘Ко има очи, видеће! Ко има уши чуће!’‘ Свако Вам добро!
21 среда, 14. јул 2010, 10:07
брм
thinking maize
потпуно се слажем: и Душанов законик врви од ‘‘кроатизама’‘ – попут обитељи, тисућа, тисућника, сатника, ројника итд… Све чинове у војсци и сва имена територијалних јединица (жупанија) данашња Хрватска је преузела из Рашке средњовековне државе… А у Србији су окрузи и покрајине…
И, ко је ту глуп и црн? Ми или Хрвати?
А какве све то везе има са Русима – не разумем.
22 среда, 14. јул 2010, 11:23
брм
@ thinking maize, други пут
Savršeno vas razumem i opet se slažem.. Ups, latinica
Само проблем је ШТО НАС РУСИ НИКАДА НИСУ, И НЕ ДОЖИВЉАВАЈУ, КАО МАЛЕ РУСЕ… И с том чињеницом треба да се ‘‘суочимо’‘ и да не ‘‘метанишемо’‘…
Гледе Марије Терезијре и осталих немачких владара – па Руси и Немци увек на крају склопе неки дил и поделе интересне сфере – које по правилу иду средином српских земаља, па смо пола у немачкој и зовемо се (зову се) Хрвати, а пола ‘‘реметилачки фактор’‘ у руској сфери, јер смо идеолошки одувек баштиници медитеранске грађанске културе настале у Атини и Риму… Па Руси УВЕК форсирају Бугаре и Црногорце, то јест надувавају црногорски идентитет као експонент северњачке трибалистичке културе на Медитерану, контра нас…
Тако ће УВЕК И БИТИ јер су Руси и Немци из друкчије цивилизације од нас, Италијана, Грка, Шпанаца, Француза и осталих приморских народа… Па и Енглеза и Турака, који ће увек форсирати неке приморске интеграције – па макар то била и Османска империја а данас Босфорске интеграције, него оне чија граница иде линијом север југ – например, не дај Боже Дрином… Или чак Моравом…
Чим НЕМАЧКА ОЈАЧА СРПСКА ДРЖАВА СЕ РАСПАДА НА ДЕЛОВЕ, а Руси асистирају у томе… Кажите један историјски изузетак.
23 среда, 14. јул 2010, 12:03
thinking maize, ‘‘гледе’‘ ‘‘брм’‘-а, крај
Поштовани господине, а шта би за време царинског рата између Србије и Аустроугарске почетком 20-тог века?! Преко чије територије је Србија извозила своју шљиву и своје свиње? Колико се сећам, пругом до јужно од Врања, па одатле, ИСТО ПРУГОМ, до Солуна, преко, тада, ТУРСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ! А одатле, прво у Египат, па диљем Медитерана, па у бели свет! Сада, јес оно блаженопочивши Император Николај Други Романов зарад нас Срба ушао у Велики Рат, где је пропало и царство и његова династија, али оружје су нам (уз сва подметања!) испоручили ФРАНЦУЗИ! ЈЕСТЕ ДА СУ ЛАТИНИ (читај: Талијани) СТАРЕ ВАРАЛИЦЕ, али су зато СУСЕДИ! Знате оно: ПРВО КОМШИЈА, ПА БОГ! Па, какав год био комшија! Јес да је Рус брат, али је МНОООГО ДАЛЕКО, а зна се ‘‘ДАЛЕКО ОД ОЧИЈУ, ДАЛЕКО ОД СРЦА’‘! Уосталом, ГЕОПОЛИТИКА РУСЕ УПУЋУЈЕ НА БОСФОР И ДАРДАНЕЛЕ, а не на моравско-вардарску долину и јужни Јадран, тако је било још од Рјурика (полулегендарног оснивача прве руске династије), тако је и сада! Зато, увек код Руса приоритет имају Бугари, па и Грци, а не Срби! То је тако, не због Срба, не због Руса, већ због ГЕОГРАФИЈЕ!
А због географије и због ‘‘жеље за топлим морима’‘, још једног великог европског народа, НЕМАЦА, моравско-вардарска долина ДОБИЈА НА ЗНАЧАЈУ! Значи и Срби! А где су немачки интереси у питању, ту је и француско неповерење, па не треба човек да буде српски ‘‘прешједник’‘, па да сабере ДВА И ДВА!
‘‘Ко има уши чуће! Ко има очи, видеће!’‘
Свако Вам добро од thinking maize-a
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Да бисмо утврдили ко је Иван Зорин, отишли смо на руски сајт Strategic Culture Foundation, и на њему осим његовог имена, нисмо нашли ништа. На интернету се помиње неки Иван Зорин као аутор две књиге на украјинском, али нам ништа не казује да је то исти Зорин са ‘‘Фонда стратешке културе’‘ (ваљда, ‘‘Задужбине за стратешку културу’‘?). Но, листа аутора тог сајта показала се занимљивом: Michael AVERKO (USA), Valerian ADVADZE (Georgia), Armen AYVAZYAN (Armenia), M. J. AKBAR (India), Vladimir ALEKSEEV (Ukraine), Anatoly ALIFEROV, Yana AMELINA, Leonid ANDREYEV, Andrei ARESHEV, Dmitriy BAKLIN, Yuri BARANCHIK (Belarus), Yuri BARBASHOV (Ukraine), Alexander BARENTSEV, Vladimir BATYUK, Alexander BERDNIKOV, Andrei BOVANENKO (Ukraine), Elena BOYKOVA, William BOWLES (United Kingdom), Sergei BREZKUN (KREMLEV), Ljiljana BULATOVIC (Serbia), M. K. BHADRAKUMAR (India), Vladimir VASYUK, Andrei VNUKOV (Ukraine), Andrei VOLODIN, Anna VORONOVA, Alexander VORONTSOV, Georgi VOSKRESENSKY, Nebojsha VUKOVIC (Serbia), Sergei GAVRILOV, Tsotne GAMSAKHURDIA (Georgia), Andrei GANZHA (Ukraine), Makhmut GAREEV, Pyotr GETSKO, Viktor GOLUBEV, Tiberio GRAZIANI (Italy), Yuri GRACHEV, Tamara GUZENKOVA, Vladislav GULEVICH (Ukraine), Elena GUSKOVA, Rafet DAVLETOV, Igor DAVYDOV (Ukraine), Nikolai DIMLEVICH, Igor DOBAEV, Igor DOLMATOV, Mikhail DRONOV, Natalia ZAMARAEVA, Svetlana ZAMLELOVA, Koen van ZON (Netherlands), Ivan ZORIN, Eugene IVANOV (USA), Leonid IVASHOV, F. William ENGDAHL (USA), Pyotr ISKENDEROV, Avtandil KAVTORADZE (Georgia), Vladimir KAZARIN, Comte CARPENTIER DE GOURDON, Eldar KASAYEV, Yuli KVITZINSKY, David KERANS (USA), Viktor KOVALEV, Viktor KORGUN, Viktor KOSTENKO (UKRAINE), Aleksander B. KRYLOV, Shamus COOKE, Ajdar KURTOV. Bogdan LAKATOS (Ukraine), Irina LEBEDEVA (USA), Alexander LEVCHENKO, Sergei LUNEV (Ukraine), Vladimir MAKSIMENKO, Marat MANKIEV, Sergei MARKEDONOV, Samvel MARLTIROSYAN (Armenia), Talat MASOOD (Pakistan), Aurobinda MAHAPATRA (India), Natalia MEDEN, Alexander MEZYAEV, Dejan MIROVIC (Serbia), Atai MOLDOBAEV (Kyrgyzstan), Vassily MOLODIAKOV, Nodar MOSAKI, Arun MOHANTY (India), Igor MURADIAN (Armenia), Guriya MURKLINSKAYA, Rafe MAIR (Canada), Mikhail MYAGKOV, Joanne NAIMAN (Canada), M. D. NALAPAT (India), Igor NECHAEV (Ukraine), Nil NIKANDROV, Andrei NOKOLSKI (Ukraine), Andrei NOVATSKI (Ukraine), David HOVHANNISSYAN (Armenia), SOO-HEON PARK (Republic of Korea), Jacques R. PAUWELS (Canada), Yuri PAKHOMOV (Ukraine), Viktor PIROZHENKO (Ukraine), Elena PONOMAREVA, Eduard POPOV, Yuri PROKOFIEV, Elena PUSTOVOITOVA, Oleg REVENKO, Oleg RZESHEVSKI, Rick ROZOFF (USA), Yuriy RUBTSOV, Irina RUDNEVA, Alexander RUSYN, Aleksandr SALITZKY, Priest Dmitry SIDOR (Ukraine), Daniele SCALEA (Italy), Jack A. SMITH (USA), Vladimir SOTNIKOV, Viktor SUMSKY, Vladimir TATSIY, Sergei TOLSTOV, Igor TOMBERG, Roman TOMBERG, Andre FOMINE, Alexander FROLOV, Hannes HOFBAUER (Austria), Ivan KHERUVIMOV, Michel CHOSSUDOVSKY (Canada), Anatoly TSYGANOK, Matthias CHANG (Malasia), Olga CHETVERIKOVA, Li CHUANTUN (China), Mohamed SHAKER (Egypt), Israel SHAMIR, Aleksei SHAHMATOV, Najmuddin A. SHAIKH (Pakistan), Wanda SCHINDLEY (USA), Nikolai SHULGA (Ukraine), Aleksandr SHUSTOV, Mikhail STCHEDROV (Ukraine), Ignati YUROV, Vladimir YURTAYEV, Fedor YAKOVLEV (Ukraine), Mikhail YAMBAEV
Кад се, међутим, кликне на српску варијанту сајта јављају се и Борис Алексић, Драгомир Анђелковић, Владан Глишић, Миша Ђурковић, ‘‘Сверуски покрет Косовски фронт‘’, Јуриј Лошчиц, Предраг Николић, Александар Павић, Бранко Радун, Руслан Першић – мимо и на енглеском поменутих Љиљане Булатовић, Дејана Мировића, и Небојше Вуковића. Од странаца, познати су нам Елена Гускова, генерал Леонид Ивашов, док Шејмус Кук, Вилијам Енгдал, Рик Розов и Мишел Хосудовски пишу и уређују сајт Глобална истраживања (Global Research), који често помињемо.
Зашто смо направили овај штури увод у посредну биографију Ивана Зорина, будући да ниједне друге нема ни на сајту ни на интернету? Као што се да видети, наиме, ‘‘Задужбина за стратешку културу’‘ (стратегије у оквиру чега?) очито жели да се прикаже интернационалистичком те стога, посредно, и глобалистичком. Исто би се дало рећи за канадски сајт Мишела Хосудовског, Глобална истраживања. То нам помало личи на стање у данашњој Србији где се сви отимају о звање исправних еврохрлитеља, за разлику од оних неисправних, то јест лажних.
Срећом, ту су и коментари са Нове српске политичке мисли Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића, изненађујуће зрели и перцептивни, кореспондената солидно обавештених. Мимо повремених пропуста типа ‘‘српске војске и жандармерије’‘ који су 1912. морали на Космет да сузбију побуну ‘‘Шиптара и балиста’‘ (побуне наиме није било, већ ратовања са турским шиптарским башибозуком, док су балисти били чланови шиптарске шовинистичке организације Бали Кумбетар, из Другог светског рата), већина аутора реакција на чланак Ивана Зорина сасвим добро знају шта нам се дешавало па често и зашто, мада им се тумачења пожељности или непожељности тих догађања повремено разликују.
Но, вратимо се Енглезима. Зоринов приказ њихове историјске генезе је углавном чињенично тачан, мада је изоставио улогу самих Англа и Саса (Саксонаца) у превирањима које описује при помену данских и норвешких викинга. (Викинзи, иначе, нису били етнос већ институција: свакога лета скандинавски сељаци би, по купљењу летине, кретали у ‘‘печалбу’‘ по свету – заправо пљачку, а поједини и у славу. Такав је био дански кнез Рјурик кога су Новгорођани позвали да их ослободи крвавих међусобица. Ваља знати и да су и Данци спој Нордика и Словена (Срба), једно од њихових племена зовући се ‘‘Нордљуди’‘ (германско норд (север) и српско људи). Можда то објашњава словенске (српске) трагове попут женског имена Wendy (Венди, словеначко Ванда), те имена Велса и Велшана (Влаха), којима се Милош Црњански чудио у Британији. Енглези су заправо мешавина слична балканским, да не кажемо српским.
Али да пођемо од почетка: по доласку на Британска острва, Келти (Гали) су на њима затекли Ибере – мале, црномањасте Медитеранце, налик Јужносрбијанцима, Македонцима, неким Херцеговцима и Црногорцима, те јужним Италијанима, Шпанцима и Грцима. Међутим такав је био и стари Балкан: најстарији Ибери (Пелазги и разни Романи), па Арје: Хелени, ‘‘Илири’‘, Дачани и Трачани, Келти и вероватно неки Срби. Као код нас, и у Британији су се придошлице с домороцима после ратовања ородиле, да би помешани дочекали Римљане који су их културно али не и етнички латинизовали. По паду Рима, у Енглеској – домаћима Албиону а Римљанима Британији – се затекло и нешто Сармата (Алана), ветерана легија, по свему судећи зачетника епа о Краљу Артуру. Јер, Алани су Европи подарили и готово све друге значајке средњевековног витештва – коњаништво, верижни оклоп (погледати Таписерију из Бајоа), дуги коњички мач (у Сармата прехришћански, божански знак крста пободеног у земљу), бојно коњичко копљe (за бодење а не и бацање) и, изнад свега, витешки вредносни оквир части, поштења, оданости и пожртвовања.
При том, ваља имати на уму да су Сармати, уз Ските, један од чинилаца и српске етногенезе, а сигурно трачке те посредно и хеленске, па и мађарске (средњевековни Јазиги и Јаси (Аси).
Затим су на Острва навалили Англи и Саси, попут Данаца већ прошарани полапским Словенима (Србима), те норвешки и дански викинзи које Зорин помиње, такође се ородивши са домаћима. Последњи викиншки талас био је најезда пофранцужених Нормана који су у енглески језик – амалгам германског, галског, романског и иберског – унели француску варијанту романике.
Слично се десило и на Балкану: затечене ‘‘Илире’‘, Трачане, Дачане, остатке Келта, и аутохтоне Романе Римљани су латинизовали у готово истом обиму као и разне Британце, да би им последњи талас ‘‘дођоша’‘ – ‘‘Словена’‘ и најновијих Срба кавкаско-сарматског порекла – а у британском случају Германа – утиснуо садашњи, нама познати облик.
Из свега тога су у Британији настали Енглези а на Балкану Срби. Енглези су до Чосера (14. век) говорили фонолошки безмало чистим немачким, да би се већ у елизабетанско доба вокализација изменила (The Great Vowel Shift), а умногоме и речник. Наиме, уместо неких кратких немачких самогласника почели су се током 16. и 17. века пројављивати и дуги келтски дифтонзи (двогласници), те сугласници th (у два изговора) и w у својој првотној вредности, код Саса одавно напуштеној, уз све већу употребу латинизама из црквеног латинског, и нешто француштине унете преко Нормана. Исто се десило и у нас: ‘‘словенштина’‘ – заправо, прилагођивање српског говору несрба који су нам пришли – почела је да уступа пред истинским српским – ијекавским и екавским – на срџбу професионалних скриба и књижевно учених људи (наспрам исконских српских преносилаца традиције и знања, махом неписмених ‘‘паметара’‘ или ‘‘памтиша’‘ који, попут Вука Караџића, у томе нису видели никакав проблем).
Но, мимо антрополошких и етногенетских паралела, карактеролошке и геостратешке разлике одсудно су утицале на стварање непремостиве разлике између нас и Енглеза. Енглези су наиме огњем и мачем подјармили целокупну Британију и кренули у освајање континента – заустављени накратко Стогодишњим ратом којим су са Французима успоставили modus vivendi до Француске револуције и наполеонских ратова. Упоредо с њима, Срби су се наново васпоставили отпором противу хеленизације, латинизације, мађаризације и немчења, и за Немањићке револуције понајвише ‘‘чојством и јунаштвом’‘ окупили око себе несрбе с којима су измешани живели на истој територији.
Где су Енглези геноцидом у Корнволу, Велсу, Ирској и Шкотској постали хегемон, Срби су то постигли жељом многих Балканаца да се идентификују с њима, а не са Латинима, Немцима, Мађарима, Бугарима и Грцима – јер је, рецимо, Милутиново слање војске у Тракију пропало пошто српски сељаци нису хтели да ратују на туђој земљи. Душаново ширење по Грчкој се поклапа са последицама куге у тој земљи, будући да немамо података о његовим освајачким биткама. Српска невољност да у Грчкој поступе као Енглези коштала нас је распада Царства на југу – а последично и другде, губитак престижа и у Средњем веку будући пресудан колико у Словенији и Хрватској, 1990-их.
Енглески патриотизам јесте чињеница, али би се могао назвати и злочиначком гордошћу, чак расизмом. Без уверења да су бољи од других, тешко да би Енглези опстали и на свом острву – за разлику од нас који своје непријатеље па ни душмане нисмо презирали иако смо их, војнички, углавном побеђивали. Наш пад под Турке био је заправо пораз од здружене Анадолије и Блиског Истока, којима је требало шездесетак година да Србију заузму, али никад и да је умире. Јер слобода Црне Горе била је и српска, макар у њене четири нахије око Ловћена.
Енглези нечим сличним немају да се похвале, будући плод неосвећеног мешања потлачених и тлачитеља. У њиховој повести нема победе, осим над онима који им нису учинили нажао. Ибере су сатрли Келти, њих Римљани, Англосасе Нормани, остатке Келта Енглези. Нико се ту није определио за модификацију идентитета из дивљења према освајачима. После Кулодена 1746, ратујући за Енглезе по Индији, Шкоти су поступили како ми обично нисмо – пошто су Крајишници ратовали и за себе а не само за Млетке или Немце – што се не може рећи за њих, Ирце или Велшане.
Енглеска перфидија (српски: поквареност) заиста јесте ‘‘млетачка’‘, и потпуно мимо налога европског витештва. Таква је била и на Кресију и Аженкуру у Француској, када су енглески стрелци клали оборене француске витезове, тако се и данас боре противу Авганаца у њиховој земљи, или током Крваве недеље 1972. са Ирцима у Лондондерију. Шекспирова крилатица ‘’All is fair in love and war‘’ (’‘у љубави и рату све је дозвољено’‘) заправо је одступање од било каквих моралних начела, те две делатности у себи садржећи готово све чиме се људи баве. Њихов ‘’fair play‘’ је свођење врлине на поштовање уговора међу једнацима, а не завета Богу. Коначно, од ‘‘фер плеја’‘ се очито може одступити када је улог довољно велик – победник пишући историју или, ако је довољно моћан и богат, и судске пресуде.
Сумрак Запада, који је Шпенглер уочио већ крајем Првог светског рата, умногоме је започет успоном Енглеске. Њена ништачка мудрост – добро је оно што обавља посао и мање кошта – није случајно поникла међу пораженима. Што су Британци прво прогнали Јевреје због њиховог шовинизма и лихварства па дочекали средину деветнаестог столећа са Дизраелијем као премијером, и крај двадесетог са Тонијем Блером као једним од убица Југославије, не би требало никога да чуди. ‘‘Сличан се сличном радује’‘ стара је изрека, и спој разних осрамоћеника морао је породити и ‘‘Велику’‘ Британију од последњих двестотинак година. Њима се прикучити за нас би значило коначно напуштање свега што смо досада љубили и прихватање, као ‘‘Светле будућности’‘, свега што смо починили у тренуцима поклекнућа,.
Закономерна је и појава идеје о Прогресу међу народом који је до почетка 19. века јавно вешао децу због крађе хлеба – шта је друго остајало малограђанима Енглеске до да верују да ће, временом, постати бољи? ‘‘Свакога дана, на сваки начин, све сам паметнији, бољи и јачи!’‘ мантра је оних који осведочено не ваљају, а не признајући Бога не могу да сачекају своје евентуално искупљење на Другом свету. Све наказне идеје модернитета и либерализма поникле су стога у Енглеској – неке од њих се запативши и у предреволуционарној Француској, међу Енциклопедистима.
Листа енглеских злочина је дуга, и значајна. Њихово прихватање палог човека, потпуније можда и од католичког, и спремност да истинску врлину замене играњем улоге (отуд позориште као њихова народна уметност), њихова оданост бонтону, похвала лепом гесту (beau geste П. К. Рена) као сурогату лепог бића, спремност да се удруже и са црним ђаволом зарад и тренутне пробити (вишестолетна подршка исламу), безобзирност према туђим жртвама, части, болу и штети, егоцентризам и егоизам, у Америци обоготворени ‘‘етиком’‘ телесног опстанка по сваку цену (без нарочитог жала због могуће пропасти заједнице, па и човечанства), обожавање моћи и материјалности, уздизање пљачке – преодевене у економију као ‘‘науку’‘ или, горе, у ‘‘политичку економију’‘ – као исправног живљења, довољни су да становнике ‘‘маленог острва названог Велика Британија’‘ неминовно одведу у ‘’Hell‘’, што им и Рус или Украјинац Зорин свесрдно жели.
Но, како усвојити неке од енглеских врлина – стаменост, истрајност, поштовање и оданост себи и својим вредностима, циљевима, позиву и предању, предострожност наспрам опасности света – без пада у њихове пороке и мане, питање је која ваља да решимо сви ми који бисмо да престанемо бити жртве и марионете бездушне Моћи. Да ли су те врлине нераскидиво повезане са енглеским недостацима питање је над питањима. Можда је, заправо, битан разлог енглеског успеха – њихова остварења у последњих пола миленија будући ипак то – управо у прихватању земаљске датости са неговањем, институцијским, идеализма не само код најбољих чланова владајуће класе? Можда је при свом најдостојнијем испољавању енглештина баш достизање мере којом се Острваљани веома прсе. Јер, енглеска је и тридесетотомна Историја света за историчаре у издању Енциклопедије Британике, у којој се на прелому 19. у 20. век и њихова повест разматра критичније, и то са становишта праведности и доличности, него иједна друга коју сам имао прилике да читам.
Укратко, сводити Енглезе на кроки, карикатуру, објекат мржње, или неумољиве покуде њима неће сметати, али хоће нама. Слепоћа догматског погледа није добра при ратовању, нарочито при употреби прецизних нишанских справа, камуфлаже и стрпљења. Непријатеља ваља познавати, али не као Зорин. Његов је приказ можда добар за предавање неког ‘‘моралисте’‘ (политичког официра) трупама на фронту – но, ако оне после тога крену у безглави јуриш Англи ће их хладнокрвно покосити, као што је у 19. веку стопедесетак Енглеза, на Роркс Дрифту у Јужној Африци, поубијало на хиљаде тамошњих најбољих ратника, Зулуа.
Са Енглезима треба бити Србин. То они разумеју па и цене, иако их то неће навести да буду ишта бољи него што јесу, или могу бити. Њихово је за малена царство, ма колико дуго трајало. Није потребно бити Данилевски, Шпенглер или Гумиљов, па установити да је свако смртно а да су срамота, и базд, који иза себе остављају неуклоњиви, колико год Англи, Швабе, Турци, Хуни и Монголи целога света славили своје мегазлочине као подвиг.
Смртоделници немају шта да славе: ‘‘Јао мени до Бога милога, ђе погубих од себе бољега!’‘ нити ‘‘Нека буде што бити не може!’‘ и: ‘‘Шта је чоек а мора бит чоек!’‘ никад неће прећи преко енглеских усана, и то је њихова највећа, надисторијска осуда, и то њихови шекспири знају – стога будући тако блиски сваком ко тражи ‘‘још један доказ’‘ да људи нису низашта до за воденицу смрти, срам, и заборав.
