Гледишта

Славољуб Лекић
КАЉУГА

 

Тешко је не упитати се, загледавши се у данашње просветне и научне установе, шта би о њима казали наши преци од пре стотинак година. Јесмо ли, наиме, данас ближи или даљи себи, јесу ли ваљано наштимоване наше просветитељске оргуље на којима свирају и с којих се оглашавају министри, ректори, директори? Да ли је после читавог једног века наша просвета у најбољим годинама, или већ оронула од своје културолошке мисије? Зашто се корупција разгранала међу научницима више него и међу магнатима, тако да чак и они сав тај свет назови-научника крсте олош-елитом, па и погрднијим именима?

Пре свега, ваља знати да је Министарство просвете, науке и технолошког развоја послодавац свим државним школама, факултетима и институтима. Самим тим оно – преко тела попут матичних научних одбора за сваку област понаособ и комисија за стицање научних звања – одлучује о избору у звања, напредовању запослених и слично, те о платама, финансирању пројеката итд. Овим написом стога позивамо Министра Жарка Обрадовића и Државног секретара Радивоја Митровића да на основу својих овлашћења спрече службенике Министарства да смишљено крше Закон о научноистраживачкој делатности (чл. 70 с. 3 и чл. 88), а нарочито имајући у виду да се таква врста злоупотребе гони и по Кривичном законику Србије (чл. 359 и чл. 361).

Противзакониту праксу у оквиру Министарства можда понајбоље одсликава случај агронома Владимира Филиповића.

 

Штанцовање „научника“

Наиме, крајем прошле године Институт за лековито биље у Београду расписао је конкурс за агронома. На тај конкурс, института чији се производни погон налази подно димњака рафинерије Панчево, јавило се више заинтересованих, а примљен је Владимир Филиповић. Но увидом после конкурса у поднету документацију, остали кандидати су утврдили да Филиповић није задовољио конкурсни услов да поднесе своју званичну диплому са студија, да је 2010. противзаконито (чл. 70 ст. 3 Закона о нучноистраживачкој делатности) изабран у своје звање у Институту за економику пољопривреде, и да је по основу тог незаконитог избора рангиран као истраживач А2 категорије (А1 будући највиша, А6 најнижа), иако није имао објављених радова са СЦИ листе (пројекат Министарства просвете: Одржива пољопривреда и рурални развој у функцији остваривања стратешких циљева Републике Србије у оквиру дунавског региона ЕВБ46006, 2011–2014).

Тако је, по основу свог противправног и избора и исто таквог рангирања на СЦИ пројекту Филиповић дошао у положај да располаже милионима динара из буџета Србије. Својим истраживачким рангом према правилима Министарства тај агроном је надмашио и Светислава Божића и Милана Брдара и Зорана Аврамовића и Макса Вебера, и ко зна колико других заслужних академика, уметника и стваралаца на другим пољима.

Но, главни виновник овог скандала је Институт за економику пољопривреде, на коме је агроном Филиповић незаконито изабран у звање. На челу тог института је Драго Цвијановић (http://www.fpe.edu.rs/biografije/dcvijanovic.php), вечити члан Партије на власти, одувек усто братски подржаван од машинског инжењера Јанка Цвијановића, из Економског института у Београду, члана Матичног научног одбора за друштвене науке. Браћа, агроном и машински инжењер, су такође позната и по томе што су у Београду за неколико деценија изградила читав паралелни свет „науке“, данас покривајући знатан део српског научног универзума.

Али, лако бисмо се ми остали, не тако „своји“, изборили са добро организованом браћом да Министарство просвете – надлежно за исправљање грешака установа које надзире – обавља свој посао.

Пошто је, у овом случају, за одузимање незаконитих звања и надзор пројеката Министарства задужен Матични научни одбор (МНО) за биотехнологију и пољопривреду, поступак за одузимање звања Владимиру Филиповићу и његово искључење са Пројекта у Министарству покренут је новембра 2012. Од отварања Случаја Филиповић, међутим, чланови МНО, којим руководи докторка шљиварства из Чачка Ђурђина Ружић (http://www.institut-cacak.org/index.php?option=com_content&task=view&id=57&Itemid=43, заједно са делом апарата Министарства, целих шест месеци смишљали су како да изиграју закон, скривајући документа уз тврдњу да пошта, од писарнице до Матичног одбора, путује два месеца!

Коначно, чланови МНО су 27. 5. 2013. ипак једногласно одбили захтев, не упуштајући се у разматрање чињеничног стања, тиме кршећи чл. 70 и 88 Закона о научноистраживачком раду.

Њиховој преданости и упорности задивили би се, сигуран сам, и многи наши „пријатељи“ из „Еуропе“, који би себи да приштеде „мере и поступке“ каквима се бавио, рецимо, генерал немачке полиције и СС Аугуст Мајснер, заводећи ред у Србији између 1941. и 1943.

Наиме, што су наши преци столећима градили, Ови сада разграђују, без стида и срама.

 

Клан рушитеља науке, части и поштења

О вођи ове агрономске „научничке“ дружине, докторки Ђурђини Ружић, може се исписати роман, али довољно је навести само део њених најважнијих послова. Она, наиме, истовремено „истражује“ у Институту за воћарство у Чачку, подучава и у Чачку и  Београду, на челу је Управог одбора Института за заштиту биља у Београду, председава Матичним научним одбором у Београду, ведри и облачи разним пројектима и одлучује о привилегијама. Како све то та узгајивачица шљива – верна Брозовим моралним начелима и одговарајуће образована – постиже, у њеном јавном житију не стоји. Јер крајњи домет и њених и Агрономових животних хтења и надања јесте прибављање тварне опскрбе – на „просторима“ на којима се никада није страдало због хране већ због слободе, правде, а и „плавог неба посутог звездама“. Вазда гладни, чланови „екипе“ из Министарства никада не нађоше ни времена ни прилике да успоставе склад духовног и телесног (чему, када у томе нема пара?) већ их, ето, у задиханој хитњи ка стицању моћи, и ауторитета без покрића.

Јер, додељујући права Агроному мимо закона, ови јуришници Новог светског поретка замишљају да ће Светлу будућност и својих даљих потомака обезбедити својим апанажама, јавним и другим грабежом – док Србија копни и стење.

Заиста, докле ћемо трпети разноразне „агрономе“ спремне да сатру воћњак не би ли се иза клима уређаја „ладили“ у дуплексу с погледом на Београђанку? Докле ће по нашој њиви харати рајетинске удруге спремне да поору и похарају плодне долине ове земље на којој све рађа, па чак и Они? По свему судећи, нико од Њих не слути да ће и Њих и нас снаћи још једно, ново, савремено и модерно постраданије – горе, можда, и од осиромашеног урана – с те Њихове, сумануте работе.

Но, ево списка корифеја из Матичног научног одбора за биотехнологију и пољопривреду, именованих решењем Министарства од 31. 8. 2010:

1.   Др Ђурђина Ружић, научни саветник, Институт за воћарство, Чачак, председник
2.   Др Милица Радосављевић, научни саветник, Институт за кукуруз Земун Поље, Београд
3.   Др Аурелија Спирић, научни саветник, Институт за хигијену и технологију меса, Београд
4.   Др Драгана Миладиновић, научни саветник, Институт за ратарство и повртарство, Нови Сад
5.   Др Славко Филиповић, научни саветник, Институт за прехрамбене технологије, Нови Сад
6.   Др Бранка Видић, научни саветник, Институт за ветеринарство Нови Сад, Нови Сад
7.   Др Милан Петровић, научни саветник, Институт за сточарство, Београд
8.   Др Спасенија Милановић, редовни професор, Технолошки факултет, Нови Сад
9.   Др Драган Караџић, редовни професор, Шумарски факултет, Београд
10. Др Ида Лескошек-Чукаловић, редовни професор, Пољопривредни факултет, Београд
11. Др Перо Ерић, редовни професор, Пољопривредни факултет, Нови Сад

Ваља знати и да је у јеку Афере Филиповић са званичног сајта Министарства скинут списак чланова МНО (http://www.mpn.gov.rs/nauka/tela-i-komisije/548-maticni-naucni-odbori). Пошто су тако побегли од људи, ти као да су поверовали да могу и даље мирно да се баве „послом“ коме су вични, а који се никада не обавља по дневном светлу. Усрдно, проглодавају Они свој пут у свој „научнички“ Хад у сред Србије која ће, остану ли Они где су сада, постати пустиња.

 

Станислава у агрономском глибу

Но, пошто је Матични одбор одбранио Агронома од закона ваља да он, овенчан безгрешношћу, добије и награду. Да све протекне безбедно и долично постараће се 15-члана Комисија за стицање научних звања, којом председава Станислава Стошић Грујичић, и њен заменик Зоран Поповић, физичар и академик. Папири којима се магла згушњава у научну биографију већ су пред Комисијом, а двоје агронома у њој: Снежана Младеновић Дринић из Института за кукуруз, и Ибрахим Елезовић, пензионер, стоје, спремни.

Јер, Агрономова Награда биће унапређење у више звање – за виртуозну мужу буџета, и кршење закона.

Зашто је неколико чланова САНУ, и истински угледних научника именованих у ову Комисију, пристало да учествује у кршењу закона и да дубоко загази у житко блато – пружањем легитимитета неколицини агронома, интелектуалних шегрта без обзира на њихове подмакле године (шеста и седма деценија живота), у свом глибу одувек комотних – тешко је докучити. Можда их је завео сналажљиви службеник Никола Лазић, правник Министарства необичног изгледа и понашања, кудикамо лакше замисливог у амбијенту омање железничке станице у Тексасу него у било каквом другом. Како је такав уопште доспео у Министарство и освојио поверење председнице Комисије, Станиславе Стошић Грујичић, те Ђурђине Ружић, јесте питање на које једино господин Министар Обрадовић и господин Државни секретар Митровић могу меродавно одговорити.

Да ли је потребно ново „догађање народа“ да би се решио Лазићев случај?

Јер, прича о Агроному – осећа то све више и учесника и посматрача – јесте очито нешто више од пуке повреде закона.

То је, заправо, приповест о нашој трулежи.

Јер, док Агроном у Институту за лековито биље скупо наплаћује своје „знање и експертизу“ од буџета Србије, дотле је целокупна технологија у профитабилним и успешним пољопривредним предузећима углавном инострана. Но, и том уносном бизнису види се крај, а наговештава га ни мање ни више него Монсанто, не хајући за звучна и испразна звања која додељују Станислава, Зоран и Ђурђина. Монсанто наиме за саговорнике прижељкује управо људе попут Агронома – наравно, док не потисне домаће институте, већ неко време љуштуре без идеје и смисла, извикане за велике узданице и ресурсе наше привреде и пољопривреде!

Зато је прави час да Министар Обрадовић и Државни секретар Митровић, по завршетку интерне истраге, затраже од Директора полиције Вељовића да његови оперативци провере рад и Николе Лазића и чланова МНО и Комисије, а посебно агрономки Ђурђине Ружић, Иде Лескошек-Чукаловић, Милице Радосављевић, Снежане Младеновић Дринић, и пензионисаног агронома Ибрахима Елезовића који, сви, себе из неких незнаних разлога сматрају недодирљивим, и кадрим да мајмунишу закон и Србију која их храни а да то, како мисле, нико од нас и не примети.

Попусти ли Министар Обрадовић, и дозволи агрономској казненој експедицији да и даље хара и провоцира неокаљан свет, биће више него јасно да је Министарство сигурна кућа за прекршиоце закона. Јер, безакоње које је дало повода овом напису јесте опасније од тајкунских махинација, будући да руши и кров и основу државе. Члановима разних државних одбора и комисија мора се одузети могућност да под темеље српске заједнице постављају бризантни експлозив кварежи која уништава правдољубивост, поштење и слободарство. Такве особе, у свом обору ширећи безакоње, уводе међу све нас опште ванредно стање и подлажу ватру у наше установе.

Заиста, с чијим одобрењем?

Зар Премијер није именовао Обрадовића за министра верујући да он свој ресор држи будно надзире?

 

Да ли су безбедни Премијер и Вицепремијер?

За последњих сто година Срби су под тешко сагледним и још теже схватљивим околностима изгубили пет владара, два краља и три председника, а само почетком овог века два. Више него пред иједан други европски народ, пред нас се поставља питање ко то, и како, ванинституцијски и противправно утиче на релативност политичког положаја народа, и судбину наших великаша?

Сваком Србину, наиме, ваља се замислити над погибијом 1934. Краља Александра, међународно и у својој земљи утемељенијег и уваженијег од било ког првака после Броза. Мада родбински повезан са европским дворовима, масон високог степена, један од победника Великог рата, овлашним покретом руке беше он једноставније и лакше послат на небо него ли Анте Павелић или Макс Лубурић.

Уз то, Брисел већ дуже разговара са Премијером у сликама („семафор“, „зелено светло“) уместо дипломатским језиком, унижавајући целу Српску нацију у положај првачића. То чини јер зна да Председник Николић, Премијер Дачић, Вицепремијер Вучић иза себе имају много чланова разноразних комисија који би – и уз државни буџет благородне Србије – лепо да проживе, незаинтересовани хоће ли и људи који се званично баве државном политиком, а камоли народ, да преживе.

Јер, ко се попут наших првака почне бавити за нас неизбежном смешом метафизике и политике – која се данас зове Косово, јуче Масленица, пре тога Јасеновац, сутра ко зна – прави рачун без крчмара, с „научним“ пиљарима и накупцима усто у позадини.

Док је, наиме, српским вођама у више наврата Империја лагано стезала омчу око врата, они беху убеђени да се им преко главе намешта лента са одликовањем. Зато Србија у последње две деценије често засузи док неки „играчи“ превише хвале или куде Милошевића, Ђинђића, Вучића, Николића, Дачића…. Јер, ти наши званичници су тачке у које упиру погледе сви – и народ и странци – те њихова судбина постаје и општесрпска. Зато, Министре Обрадовићу, не оклевајте, почистите квареж у Министарству просвете које водите, и придружите се борби против корупције и криминала, не бисте ли тиме осигурали макар положај владе у којој седите.

Јер, неговањем кварежи сеје се семе незадовољства, а пошто исклија неће тај гнев погодити само свет из каљуге, већ политичке вође и народ.

Уосталом, виновнике неће бити тешко казнити пошто су без озбиљног угледа, будући притворне и кукавне слаботиње, смели само у мраку и иза завесе.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово