Гледишта
Витомир Пушоњић Историја празнословља
(Предговор збирци сатиричне поезије "Из-рађање Србије")
(3. 9. 2007.)
У почетку беше Реч. И Реч беше Дело. Јер, што Господ рече да буде то и би. Тада и никад више реч и дело не беху једно, јер иза те прве стајаше Творац, а иза ових касније изговорених – човек. Од када је Ева, подстакнута змијом, посегнула за сазнањем и направила први хуманистички корак, човек користи тековине сазнања не би ли какогод изврдао Божије датости и оно пролазно и приземно прогласио за узвишено и вечно, а себе начинио божански моћним. Ослањајући се на чулни и земаљски део сопственог бића, почео је да ''ствара'' своје идеале, упорно настојећи да их једном за свагда успостави и овлада светом уместо Бога. Притом за меру узима себе а не Божија правила, те му ''идеали'' изгледају као нешто оствариво, али у конкретној реализацији се испостави да су више жеље него праве могућности, због чега и речи које их означавају постану увек нешто непрецизно и растегљиво, као и саме жеље. Стално у процепу између ''идеала'' које проповеда и онога што у том прегнућу твори, исцрпљује се на трошном и пролазном, те што више напредује у "хуманизму" живот му се испоставља као још бесмисленије постојање. Што више прича о правди, слободи, поштењу, истини, једнакости, у неком "хуманом друштвеном поретку", све је даље од њих, па му се и језик претвара у најобичније неделотворно празнословље. Зато је током историје језик, од средства за споразумевање и исказивање мисли и осећања, добио сасвим супротна својства и постао одлично средство за неспоразуме, за исказивање непостојећих осећања, за скривање истинских мисли, за пропагирање вредности које се делом не могу доказати. Реч се показала као врло подесно средство за песничка, идеолошка и слична маштанија, за просипање научне, философске и остале памети. Метафорама и логичким везама, песници и научници повезују ствари које у реалном животу нису ни у каквој вези, те свако на свој начин публици приказује свет онаквим какав није нити може бити. Од ружног праве лепо, од лепог ружно, од могућег немогуће, од немогућег могуће. Користећи ове способности језика хуманисти су својим ''идејама'' толико "препородили" свет да данас мало шта личи на Божију творевину, почев од појединца до светског поретка.
Реч која није Дело окренула је живот ''идејама'', а наместо потиснуте религије јавља се ''идеологија''. Уместо испуњавања Божијих заповести човек тежи ''остварењу идеја'', заборављајући да свет не припада њему, него Богу који га је и створио према неким својим, слабом људском разуму непојмљивим, идејама. Уместо у Бога, људски род почиње да верује у ''паметне и образоване људе'', у ''генијалне научнике и философе'', у разноразне ''идеологе'' који смишљају савршене друштвене системе, наравно хумане, где ће саме собом ишчезнути све човекове слабости и тегобе, јер ће се толико узвисити нараслим знањем и хуманом свешћу да ће овладати и собом, и природом, и целокупним живим и неживим светом, па чак и васионом.
Умна сила, технолошки напредак (''машине раде уместо човека''), капитал, профит, добра зарада, слобода, правда, једнакост постају хумана достигнућа и "светли идеали" који су током двадесетог столећа давали моралну снагу разноврсним "хуманистима" и правни легитимитет да масовно убијају све оне ''заостале и примитивне'' појединце и народе који се противе усрећењу човечанства у виду капитализма, фашизма, комунизма, социјализма, глобализма и сличних јединоспасавајућих уређења људског друштва. Да би "повели народне масе", ти врли хуманисти свих епоха позивали су се на идеале о усрећењу припадника њихове нације, класе, идеологије, вероисповести, партије, чак би се и на Бога позивали у ту сврху, али само ако се уклапао у њихове замисли. Међутим, идеологизација "широких народних маса" направила је такав хаос у свету на свим пољима живота у коме су се најбоље ''сналазили'' зулумћари и свашточиње, без ичега или са мало чега Божијег у себи.
У тој свеопштој хуманистичкој помами, језик је заузео место испред дела, те су се и људи престали ценити по ономе што су заиста урадили за себе или другог, већ по ономе што о неком ''идеалу'' као ''хуманисти'' брбљају. Фразеологија којом се почела китити свака ''идеја'', звучала је врло заводљиво и чинила масе слепим док су безумно хрлиле за "вођама", не примећујући на коликој су странпутици док се не нађу на самом дну. Катастрофалне последице раскорака између речи и дела показале су све идеологије двадесетог века. Немци су схватили праву вредност нацизма тек пошто су згажени и понижени, а источноевропски народи на челу са Русијом спознали су наличје комунизма пошто их је тотално онемоћале предао на милост и немилост "капиталистичком" Западу. Од сваке идеологизације једину корист имали су властољупци и насилници. Ни најкрволочнији диктатори Старог и Средњег века нису тако урнисали сопствене народе као хуманисти ''напредног двадесетог века'' попут Лењина, Стаљина, Хитлера, Мао Це Тунга, Тита, Енвера Хоџе и других.
Из ''препорода'' у ''препород'' хуманизам је, у свим својим идеолошким варијантама, допринео општем изрођавању људи, па и самих ''идеала'' због којих је све и чинио. И најсветије речи као што су љубав, правда, слобода, братство постале су некако испражњене, отрцане и неуверљиве, јер су се излизале од прекомерне хуманистичке употребе иза које није стајало ништа истинито и живо. Чак су се и освајачи толико изродили да више ни ликом ни делом не личе на своје претходнике, што наше време најочигледније потврђује. Уместо стаситих и срчаних, крупних, плећатих и брадатих харамбаша, виђених војсковођа и јуришника, данашњи освајачи су неки ситнуљиви, зализани и веретизни "председници држава'' или ''међународних хуманитарних организација''.
Није срамота бити поражен од некога попут Александра Македонског, Јулија Цезара, Душана Силног или Бајазита, али више је него срамота морати се покорити Хавијеру Солани, Тонију Блеру, Ричарду Холбруку, Волфгангу Петричу, Мартију Ахтисарију и другим кукавељима без личне снаге, способних само да се размећу силом финансијске олигархије која стоји иза њих, а која се не види иза мирнодопских и хуманих идеала човечанства, употребљених за сакривање шићарџијских и освајачких порива.
Што се хуманизам више развија и напредује, то су реч и дело све мање у сродству. У најновија времена дошло се чак дотле да се једном речју обележава дело сасвим супротно њеном значењу. Тако на пример, Немачку, САД и остале планетарне силеџије у рат не покреће мржња, жеља за покоравањем, уништавањем, отимањем туђег и слични нељудски разлози који су одувек покретали освајаче кроз историју, већ "тежња да се успостави мир у региону'', па чак и ''љубав према непријатељу". Руководећи се хуманизмом у војној стратегији, у Другом светском рату ''савезници'' нису поразили Немачку као силу, него, наводно, идеју "нацизма", на чијем су згаришту САД и СССР поделили свет на блокове, али наравно, не да би владали, него да би свет усрећили на ''капиталистички'' односно ''комунистички'' начин. Сакривени идеологијом, блокови су наставили општи освајачки рат за "изградњу светског мира", али не убојним оружјем, него хладним мирнодопским методама: шпијунажом, дипломатијом, "средствима комуникације" и другим ''хуманим" начинима. У овој рунди Западни блок је "перестројком" победио Источни, али светски рат тиме није завршен јер су на пораженом Истоку остали још увек моћни Руси, Кинези, Индуси, муслимани. У текућој историји, коју ''победници већ увелико пишу", хладни рат се из стратешких потреба прећуткује, јер на постигнутом ''цивилизацијском нивоу'' хуманије звучи када се каже да је "западна демократија" победила "комунистички тоталитаризам", него да се отворено призна како су Америка, Енглеска, Немачка и Француска, на челу са ''сионским мудрацима'', растурили Русију и њене савезнике. Против тоталитаризма су и сами Руси, па рећи "поражени су Руси и њихови мали социјалистички савезници" осим што звучи нехумано, код побеђених Руса би васкрсло понос и одбрамбени дух, чиме би се угрозили постигнути ратни успеси. Далеко је делотворније убедити их да су се перестројком ''ослободили'' од тоталитаризма и постали ''демократско друштво'' а не евроамеричка и ''сионска'' колонија.
Ни бесомучно и крваво растурање СФРЈ, у хуманистичком речнику не слови као освајачки насртај на једну "слободну, независну и самосталну земљу чији је суверенитет загарантован Међународним правом", већ као "мирнодопске добре услуге Запада oстваривању демократског права свих народа на самобитност". Убијање Срба од стране НАТО-силе "није" ратни злочин, него "сламање отпора демократским процесима на Балкану". Пошто нас је војном и дипломатскошпијунском силом урнисао и одвојио од ''браће'' Хрвата, Словенаца, „Бошњака'', ''Црногораца'' и Шиптара, у даљи освајачки процес Запад је упрегао домаће ''демократске снаге'' помоћу којих ће нас "ради наше лепше будућности" клати, тамничити, залуђивати, расрбљивати и остваривати своје ратне циљеве на "мирнодопски начин". "Слободним медијима'' и ''невладиним организацијама" паралисао је одбрамбени порив у нама, проглашавајући сваку реч у одбрану Срба и Српства ''говором мржње'', што је и поред ''демократских слобода'' и ''људских права'' ''цивилизацијски недопустиво”. А сваки покушај да у овом ратном пожару одбранимо голи живот, чак и на ''административној српској територији'' назвао је ''српском империјалистичком тежњом за великом Србијом'', или краће – великосрпством, што ће рећи злочином по себи. Хрвати, Словенци, ''Македонци'', ''Бошњаци'' и Шиптари ''нису'' србомрзитељи, сепаратисти и злочинци него ''жртве великосрпског национализма" који речју, делом, камом и другим одбрамбеним средствима ''поштују право и обичаје рата'', зарађујући ''шаргарепу'' тј. дипломатску, пропагандну и војну помоћ за стварање својих етнички чистих државица. Мирољубиви и хумани НАТО – пакт уранијумским бомбама помаже Хрватима и ''Бошњацима'' да етнички очисте "хрватске и бошњачке територије'' од Срба, као што је то Хитлер омогућио Павелићевим усташама током Другог светског рата. Све у длаку исто, а било каква одбрана Срба, по "међународном праву" није одбрана живота, него агресија "великосрпског хегемонизма" или "подржавање тоталитарног комунистичког режима СФРЈ" којим Срби доказују да су ''ратни злочинци'' чиме се кандидују за ''Међународни суд'' у Хагу. Као и онај фашистички окупациони, тако и овај "цивилизован и демократски" процес одиграва се уз велике погибељи, додуше, само домаћег становништва, док друга страна, западна дипломатија, осим образа, другог губитка није ни имала. Али губитак образа Запад никада није ни сматрао губитком због кога би се патило или терало на суд.
Стратегија "штап и шаргарепа" најпотпуније сведочи о изрођеном лику савременог освајача. Он је "миротворац", коме је стало да злочин над собом жртва доживи као хуман гест, а ропски положај као природни пут у "лепшу будућност", те да се не брани и не пружа никакав отпор. Пре него опали прва пушка и дуго још иза последњег метка, жртва је изложена дејству језичких бојевих средстава. Са правног, моралног, културног, па чак и верског становишта, бива засипана обиљем хуманистичких парола, израза и кованица чиме се разграђују њене мисли и осећања зарад духовне окупације, која се не може остварити ни најватренијим оружјем. Уз стално присуство силе, језичким бојевим средствима у жртви се убијају преживели остаци духовног интегритета и самопоштовања, како би се морално оспособила да сама доврши своје поробљавање. Насиљем над језиком творац ''лепше будућности'' ствара хуманистичку маглу у којој се само он сналази. На домаћи терен убацује страну реч (транзиција, демократизација, интеграција, просперитет), домаћу реч одваја од стварног значења и у њу гура жељено значење, а онда те језичке наказе укуцава у свест поробљених преко средстава информисања, школства и осталих "државних" институција као нови "хуманистички идеал". Без те језичке агресије на психу и здрав разум тешко да би тако очигледно насиље попут бомбардовања Срба, Ирачана и Авганистанаца, код зрелих, разборитих и духовно изграђених личности могло проћи као ''спречавање хуманитарне катастрофе'' од стране ''милосрдног анђела'' или ''спашавање света од тајног оружја и тероризма''. Тешко да би се домаћи издајници, како се та сорта одувек и свуда називала, третирали као ''напредне демократске снаге'' међу људима неиспраних мозгова. А колико је језичка агресија ефикаснија од оружане, говори и чињеница да су чак и сами Срби, највеће жртве највећих злочинаца, правдајући се истим тим злочинцима, почели говорити о себи као ''злочинцима'' који ''морају да прихвате одговорност'' због исконструисане Сребренице или Маркала, олако заборављајући на Први и Други светски рат, Јасеновац, Хитлерово а затим ''савезничко'' бомбардовање, Сремски фронт, Титов удбашки погром, ''Бљесак'', ''Олују'', НАТО-бомбардовање 1999-те и друге видове стогодишњег геноцида над Српством. Хуманистичким заменама теза које су лансирали ''миротворци'' и ''пријатељи'' са Запада остварени су освајачки циљеви за које не би било довољно ни десет бомбардовања.
Кад се Реч одвоји од Дела, а људска Памет од Божије истине, све постаје могуће.
Било како било, овај војни, медијски, економски и духовни зулум ''културних и развијених земаља'' над Србима учинио је многе закулисне радње из прошлости врло "транспарентним". Догађаји од 1991. на домаћем терену, коначно су разголитили истину о свеколиком ''савезничком пријатељству” кроз историју, не само према Србима и Србији, већ и другим народима на Балкану. "Добре намере савезника'' увек су се поклапале са "светлим идеалима наших народа и народности". Много тога је ''у ходу'' уклапано у дробљење, односно ''интеграционе процесе'' који се данас приљежно спроводе уз помоћ "Међународне заједнице'' и ''Уједињених нација". Са истим жаром Запад је подржавао "напредне" и "назадне" снаге, у зависности кад му шта затреба. Павелића и усташе осудио је као злочинце јер су се борили за "неовисну и самобитну Хрватску" коју је током деведесетих све до данас здушно помагао. Садашњим милитантним односом према Србима, открио је разлоге зашто је онда као ''савезник у рату против заједничког фашистичког непријатеља'', уместо ''Југословенску војску у отаџбини'', материјално и пропагандом помогао "црвену опасност са Истока" коју је неколико деценија касније прогонио као велико зло. Не значи, наравно, да на Западу нема честитих људи, али такви тамо одавно не могу доспети у власт нити на места где се одлучује.
Но без обзира на толику своју надмоћ у оружју и лукавствима, ништа Запад не би постигао без наше помоћи, те више не би смели заташкавати сопствене заслуге у ратним успесима непријатеља. Први потез у корист свих наших душмана повукли су, како тачно рече Његош, разноразне ''проклете душе'', када својим властољубљем српско царство ''раздробише на комаде''. То комадање није добродошло само "поганој турској вјери" са Истока, већ и "браћи у Христу" са Запада, јер осим оног што паде у турско ропство, ништа мањи комад уграбише "лукави Латини". Уследила је идеологизација религије тј. површно хуманистичко поистовећивање привидно сродних појава које су по духу потпуно различите, чак супротне. Иако нам католицизам није био ништа мањи душман од ислама, у нашим историјским представама католици немају третман "мрских окупатора" попут Турака, већ се третирају као безазлене варалице, просто као ''наши домаћи'', на чему је временом настала "историјска чињеница" да су Срби робовали само под Турском, и да су само од њих пострадали материјално, територијално и људством, и то на неком врло уском простору, а не да су робовали и под Аустроугарском од ''Дунава до мора сињега''. Претњама, уценама и привилегијама, религијом, идеологијом и културом, Аустроугари, као и Турци, код угњетеног српског живља уништавају осећај сигурности унутар српске заједнице, слабећи веру, понос и родољубље. У томе имају велике успехе и једни и други, па је временом немали број Срба ''заробио себе у туђина'' тј. ради одржања голог живота или привилегија, одрицао се себе и свог корена, прелазећи на ислам или католичанство и поистовећујући се са окупатором. Тиме велики део Српства бива не само територијално, већ и духовно поробљен, те потомци исламизираних и покатоличених Срба, не да не мисле да су каснијим победама Србије над Турцима и Аустроугарима напокон ослобођени, него осећају да су тек сада поробљени од ''туђе вере и народа''. Иако већи део територије и људства остаје у ропству под Турцима, Швабама и Млецима, Срби што су остали "у вјери прађедовској" оно ослобођено парче територије, после српских устанака и балканских ратова, временом славе као коначно ослобођење васцелог Српства. Што смо више слабили у историјским процесима и губили везе са својим духовним коренима, то нам је више расло "ослободилачко" славољубље, па смо сав гнев на окупатора упућивали искључиво ''Турцима зулумћарима и њиној поганој вјери", док су ''Швабе и други Латини'' остајали некако изван тога. Штавише, многи умни Срби или научници на пољу језика и историје су, на радост Шваба и Латина, "научно" подупрли ову заблуду која је резултирала слабљењем осећања националне, језичке и територијалне целовитости, што се неприметно интегрисало у званичне школске уџбенике по српским школама, те и данас безбројне српске избеглице са подручја Лике, Кордуна, Баније, Далмације, Славоније не кажу да су протерани из Републике Српске Крајине, него "из Хрватске".
Најновије селективно рушење свих ''социјалистичких вредности'' кроз растурање Југославије, показало се као завршна етапа старог плана Запада о "Продору на Исток" који се у оно време остваривао здушним помагањем "зближавања и уједињавања" Срба и Хрвата. Ватикан је зближавање помагао гурајући католичку ''хрватску'' вјеру међу православне Србе, а Аустроугарска здушно подржавајући Бечки и сличне језичке договоре, којим се изворним Хрватима поништава њихов рођени чакавски говор, а место њега намеће штокавски српски као њин матерњи ''хрватски'' језик. Пошто су са православља прешли на католицизам, односно на "хрватску вероисповест", а говоре ''хрватским'' језиком, било је сасвим логично да се Срби-католици и национално определе као Хрвати. Све ово подупирано је привилегијама бечког Двора и Ватикана. Процес поништавања Срба и изворних Хрвата (чакаваца) ишао је преко ''словенства'', ''јужнословенства'', чак илирства, у правцу стварања Новохрвата прихватљивих за ''цивилизовани'' Запад. Ти Новохрвати, највећим делом Срби-католици, постали су Србима-православцима већи крвници од најжешћих душмана из света.
Српско ослободилачко самозадовољство је ''пријатељима'' и непријатељима са Запада добродошло као наше домаће признање да је Србија и српско само оно парченце територије које су Карађорђе и Милош ослободили од Турака. Све остало је ''несрпско'', па сваком српском покушају да се коначно и у целости ослободи, на сав глас дају неморално, застрашујуће значење ''великосрпства'', док сваки војсковођа типа Карађорђа и политичара Милоша који се није "уклапао у савремене услове и напредне цивилизацијске токове" или је завршавао у затвору или пред пушчаним цевима као "народни издајник и назадни елемент". Све је то допринело да бројне жртве у устанцима, бунама и ратовима не доведу ослобођење Србије и Срба до краја, те у "савременим'' и ''цивилизованим'' историјским условима ''Међународна заједница" Србе проглашава окупаторима Крајине, Лике, Далмације Славоније, Босне, Херцеговине, Косова, Македоније и осталих српских земаља, због чега их са ''пуним међународним правом'' сатерује у санстефанску, берлинску, авнојевску "административну Србију".
Како секуларизованим хришћанством, Запад нас "великодушно" помаже и "југословенством", те учествује у прављењу најпре капиталистичке, а потом и социјалистичке Југославије, што Србе кошта материјално, територијално и на стотине хиљада живота у неколико генерација. Док Срби-православци искрено верују да је југословенство "остварење вековног словенског сна", за све Србе "заробљене у туђина" и остале "братске народе" оно је увек представљало само "лађу којом ће стићи до своје самобитне дежеле", како поштено рече "друг'' Кардељ још далеке 1950. године. После великих људских и материјалних губитака у четворогодишњем рату, уместо да на коначно ослобођеном простору напокон створе ''етничку Србију'' која би обухватила све крајеве са већинским српским становништвом, Срби и своју ужу, раније ослобођену територију и на томе засновану државу, 1918. године улажу у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, звану Југославија. Иако је то за Хрвате, Словенце и велики део Срба, значило коначно ослобођење из вишевековног турског и ''швапског'' ропства, 1941. године "братски народи" издају тај "хиљадугодишњи сан Јужних Словена" и помажу немачким окупационим снагама да га раскомадају. У складу са својим истинским сном, Србе из 1918. године, уместо браћом ослободиоцима, проглашавају окупаторима, a Југославију "тамницом народа" у којој су тамничари "великосрпска буржоазија на челу са краљем Александром", односно Срби у целости. Ту "окупацију и робовање" од двадесетак година, први пут створена и то највећим делом на српским територијама, ''Независна Држава Хрватска'' не може да опрости "јужнословенској браћи'' Србима, те уз помоћ савезника Немаца, из освете, на најсвирепије начине тамани око милион Срба који су се у ''вјери прађедовској'' затекли у НДХ. Толико осветољубље Новохрвата према Србима за двадесет година "робовања" наспрам толике широкогрудости према Немцима за вишевековно робовање, врло је речито о правој природи ''југословенства''.
Да хуманизам и идеологизација, као што је већ речено, једино користе силеџијама, а да су за све остале најпоузданији пут у свеукупну пропаст друштва, потврдила је и судбина Русије, која се, по речима руских боготражитеља, почела духовно срозавати са првим дубоким деколтеом тј. западњачењем руског живота што га је силом спроводио Петар Велики, духовни претеча Лењиновог и Стаљиновог комунизма, завршеног Горбачовљевом перестројком. Сви ти ''напредни цивилизацијски процеси'' анулирали су територијалну и економску величину Русије, а саме Русе толико духовно уназадили да су некада моћну нацију претворили у беспомоћно стадо принуђено да се удвара ''развијеном Западу". А шта се онда могло очекивати од Бугара, Мађара и других малих народа потопљених у комунизам, осим да, уместо руског социјалистичког, добију америчког капиталистичког господара.
Идући за западним хуманизмом преко рационалистичких, просветитељских и сличних "напредних" идеја, после Другог светског рата завршили смо у социјализму којим је растурено исконско српско биће. Турчење и католичење јесу одвалили велике делове српства, али комунистичка пролетеризација га је разорила у корену. Када су мондијалисти, који су себе тада називали комунистима, после четворогодишњих националних и идеолошких ратних јурњава и крвопролића, уз помоћ „капиталистичког Запада“ и "социјалистичког Истока" 1945. године "ослободили" Југославију, за Србе је то био пут у физичко страдање и најцрње духовно ропство. Да би свој "усрећитељски" сан спровели у "затуцаној и заосталој" Србији, "црвени'' под руководством ''вољеног друга Тита'', примењујући онај дахијски принцип "само луду ђецу оставити", ликвидирају све што стоји на "путу напретка". Државни органи реда и безбедности метком, батином и затвором "чисте терен од банди и остатака мрачне прошлости". На путу "социјалистичког напретка" физички и ментално страда на стотине хиљада Срба, најпре четника а касније ибеоваца и других реакционара. Само су усташе направиле већи покољ над Србима од Титових комуниста. За остварење "лепше будућности на идејама марксизма и лењинизма" осим физичких ликвидација "црвени" немилосрдно делују и на "идејном плану" како би почистили доста тога у самом српском бићу. Вера у Бога, националне светиње и српски обичаји бивају изложени бруталној духовној ликвидацији, тако што се исмевају, етикетирају као ''тековине мрачне прошлости'' или буквално забрањују. Са "пута напретка" је требало уклонити ту "конзервативну свест" српског сељака којом је везан за српство, земљу, људе и Бога и створити "новог човека са пролетерском интернационалистичком свешћу". Предуслов "идеолошког преображаја" су ефикасне "привредне реформе'' којима ће се "приватна својина претворити у друштвену'', а "ситни поседи у индустријске гиганте", те од "заостале сељачке'' створити ''напредна индустријска земља", где ће се "идеолошким деловањем'' уместо ''ситносопственичке'', изграђивати ''пролетерска свест". За остварење тих ''високих пролетерских циљева" црвени немилосрдно делују на економском плану, тако што српским "кулацима и велепоседницима" одузимају имовину, а њих шаљу у казнено-поправне домове ради "преваспитавања". Преко школских програма, идеолошки исправних средстава информисања, партијских састанака и конгреса, наместо "старих вредности'' гурају се "нове социјалистичке''. Истрајним идеолошким инсистирањем на начелу да ''није важно ко си већ какав си" подсвесно се сугерише да је бити Србин у "савременим социјалистичким условима", не само непотребно, већ и неморално. У околностима друштвене својине, где су све човекове потребе "друштвена брига", дужност "високосвесног појединца" јесте да слуша и спроводи директиве одозго и да све чини за друштвено добро. На његов урођени и домаћинским породичним васпитањем развијени осећај срамоте и грехоте, који су велика сметња у револуционарном преображају личности, утиче се "другарском критиком'' и осталим методама ''идејног деловања" тако што се збуњеном појединцу доказује да их мора одбацити као нешто "заостало, примитивно, несавремено". Брак и породица тумаче се као интересна заједница условљена апсолутном једнакошћу свих јединки у њој, а не крвна, духовна или богомдана творевина. Уместо припадности Српству, идејним деловањем развија се осећај припадности "радничкој класи'' и ''пролетерском интернационализму". Урођени бунт против власти усмерава се на њене противнике, те се појединац идејно оспособљава да с поносом може "оцинкарити" комшију, кума и пријатеља за сваку реч или гест којим "подривају самоуправни социјализам". На религиозне вредности калеме се идеолошке, где год је то могуће, те уместо црквеног ''празноверја'' развија се "научно утемељена" вера у "социјалистичко друштво" где се човек остварује као моћна личност. Култ Бога замењује се култом "учитеља и твораца социјализма". Српски сељак се одваја од "попова'' и везује за "радничке вође'', крст се замењује српом и чекићем. Уместо Царству небеском тежи се ''праведном друштвеном систему'' где ће "сви радити колико могу, а узимаће колико им треба''. "Луда ђеца" у виду лаковерних, лупежа и сличних, који су после "ликвидација и чишћења", постали "моћна друштвена снага", као да су чекали ово обећање, те са усхитом попуњавају "прве борбене редове", немилосрдно спроводећи сваку директиву одозго. Они који не верују у "лепшу будућност" склањају се са "пута напретка другарском критиком и другим партијским казнама", а они упорнији судом, затвором и сличним демократским методама. Насупрот томе, за показану ''високу свест'' систем богато награђује, и морално и материјално.
Но, од самог почетка беше очигледно да разваљивање социјалних граница не иде баш у правцу који вође обећавају. Чак и за време највећег успона комунистичке "слободе и равноправности народа" у свакодневном животу се по свему осећало да ту нешто "дебело смрди". Ма колико затрпавали марксистичким фразама, није се могло сакрити да су радници и сељаци материјално и политички далеко сиромашнији и немоћнији од ''својих представника'' у државним и партијским органима. Разлике у ''јединственој радничкој класи'' која је ''на власти'', иако очигледне, третиране су као "пролазне тешкоће у револуцији која траје", док је свака друга прича на ту тему откривала "непријатеља самоуправног социјализма" према коме не сме бити милости. На развалинама свих божанских вредности, уместо богомданог човека, хуманизам је створио "новог човека", произвођача-потрошача, умногоме сведеног испод нивоа живуљке која и не примећује да му се живот одиграва као у затворском кругу.
Јављале су се и друге недоумице о којима се није смело јавно говорити како се не би завршило на Голом отоку, у Митровици или под земљом. Иако су се, осим за социјалну, борили и за националну слободу ''свих наших народа и народности", Србија ни 1945. године не постаде држава коју насељавају Срби, већ једна од шест "авнојевских административних република" социјалистичке Југославије. Разлози за то лежали су, осим у "повијесним чињеницама" и у "лепшој пролетерској будућности" која ће почивати на "пролетерском интернационализму'' при чему ће нестати, не само социјалне и националне границе, него ни полне, ни старосне, ни било какве друге неће постојати. Цело друштво ће израсти у једну хомогену пролетеризовану масу на власти, нешто много лепше и од оног ''лепог'', али ''великосрпством'' упрљаног ''јужнословенског сна'', тако да више никада на “овим просторима” неће бити међусобног клања и крвопролића. Комбинујући ''повијесну'' са ''дијалектичкоматеријалистичком'' истином, исцртане су "административне границе'', али не међу народима, већ ''братским социјалистичким републикама". Према тој "истини", осим Срба, Хрвата и Словенаца, Карпате су прешли и Македонци (без Александра Македонског), Црногорци и Неопредељени Југословени мухамеданске или комунистичке вероисповести. Другим речима, ''испоставило се'' да ФНРЈ чине пет народа који живе у шест "република". Занемарујући језик, а уважавајући "опијум за народ", односно религију коју су иначе искорењивали, утврдили су да су православци Срби а католици Хрвати, тј. иако говоре истим језиком, ипак два различита народа који имају и "своје различите територије". Уважавајући тековине повијести, али не оне исконске, него оне наслеђене од ''мрских окупатора и експлоататора'', авнојевска Србија није обухватила чак ни територије на којима живе Срби – православци, него је остала и даље само источно од Дрине, што ће рећи ''авнојевска једнако санстефанска'', па је већи део и православних Срба остао и даље заробљен у ''братским републикама''. Исто тако, ни ''авнојевска Хрватска'' није обухватала територије на којима живе Хрвати и Новохрвати (Срби-католици), него је удвостручена територијама на којима живе Срби-православци (Лика, Кордун, Банија, Далмација, Славонија, Барања и део Срема). Али и ''авнојевска Србија'' изгледала је сувише великом комунистичким остваритељима ''јужнословенског сна'', па су, Уставом из 1974. године, унутар ње исцртали и покрајинске границе, чиме су Војводина и Косово проглашене засебним целинама. Остатак територије, мало већи од Београдског пашалука, озакоњен је као ''Ужа Србија''. Без обзира што је у авнојевској Хрватској било сасвим довољно Срба-православаца да се направи, не покрајина, него Република Српска Крајина, већа и од ''Уже Хрватске'', нико није ни помишљао да би аршин примењен у Србији требало применити и у другим ''братским'' републикама.
И на пољу језика ствар је удешена врло ''дијалектички''. "Бечки договор" из 1850. године, којим су у она времена српски и хрватски језикословаци ''ударали темељ заједништву Срба и Хрвата'', комунистички језички знанственици зацементирали су ''Новосадским договором'', потврђујући да се ради о једном ''српскохрватском језику'' са двема ''варијантама''. Иако су екавица и ијекавица два српска изговора, екавица је прописана као званични језик ''административне Србије'', док је ијекавица, осим за Хрвате, прописана и за Црногорце и Неопредељене. Међутим, Хрватима је постала тесна и ''хрватска језичка варијанта'', иако ''научно утемељена од језичких знаственика са обију страна'', јер је била превише српска, па су се убијали правећи "новоговоре", не би ли показали самобитност у односу на Србе упорне у прађедовском верском и националном опредељењу. До беса их је доводило што силовањем језика не могу да докажу толико жуђену, али суштински непостојећу самобитност, јер ма шта направили ископавањем српских архаизама или павелићевском творбом, све је опет испадало у духу српског језика, па су ту "новину" прихватали и Срби, не само у Крајини, него и у Србији. Исто тако, ни ситна крадуцкања из тзв. кајкавског наречја (заправо словеначког дијалекта) нису им помогла да направе хрватски ''новоговор''.
Буђење из комунистичког југословенског сна одвијало се на сличан начин као из оног предратног. ''Браћа'' Хрвати су седамдесетих година почели да раде исто што и тридесетих. Иако је ''Маспок'' сасвим отворено показивао да се циљеви најистакнутијих хрватских комуниста не разликују од Павелићевих, руководство СФРЈ не само што не осуђује тако очигледно ''великохрватство'', него му уставним амандманима излази у сусрет, одричући се државности у толикој мери да ће границе међу републикама све више постајати границе међу државама, док ће саме републике (а не народи унутар њих) стећи ''право на самоопредељење до отцепљења''. Тиме Србија губи власт над покрајинама, а Шиптари добијају законски основ да крену у борбу за ''Косово репубљик''. И док су Срби, успавани и ошамућени идеолошким празнословљем о ''братству и јединству'' остајали једини искрени ''Југословени'' у Југославији, чак и после Титове смрти, ''браћа'' су увелико радила за ''своју ствар'' стављајући се у службу сила Запада, пошто се њихов ''сан о самобитности'' поклапао са западним сном о ''Продору на Исток''.
Ова размена снова поново се одиграла на штету Срба. Као што су комунисти испоштовали повесно наслеђе ''мрских експлоататора'' где год је то уништавало Србе, тако и ''демократска Међународна заједница'' чува као светињу све ове одредбе Устава СФРЈ из 1974. године, иако их је донео ''омражени комунистички режим'' против чијег се ''тоталитаризма'' наводно подигла. Зарад ''европских интеграционих процеса'' Запад политички и дипломатски, а затим и војно, помаже Словенце, Хрвате, Македонце, ''Црногорце'' и ''Бошњаке'' да међусобно раскомадају ''социјалистичку самоуправну несврстану и међународно признату СФРЈ''. Иако су им ''демократска права етничких заједница'' изнад свега другог, ипак не помажу комадање земље по етничким границама, јер би ''етничка Србија'' обухватила бар две трећине СФРЈ, него по оним "административним републичким" па чак и покрајинским, које су исцртали комунисти. Поновно уздизање Немачке у ранг силе није остварило павелићевски сан о "неовисној до Земуна", али Хрвати, опијени ''домољубљем'', певају захвалницу "Данке Дојчланд" својим вековним господарима.
И Срби који су исламизацијом постајали Турци, а по нестанку Турске национално се изјашњавали као ''Муслимани'', затим неопредељени Југословени, изненада су се досетили да су у ствари ''Бошњаци'', макар да Босну никада нису ни видели. Пошто су језик, порекло, презимена на ''ић'' и друге повијесне чињенице јасно откривале њихов српски идентитет, свој национални осећај су базирали на ''опијуму за народ'', пошто би радије били све друго осим оно што заиста јесу. Ретки су били попут Меше Селимовића који је од својих протеран из Сарајева у Београд, јер је храбро пронашао и обелоданио своје српске корене у породици Вујовић из Херцеговине и отворено се изјаснио као Србин мухамеданске вероисповести. И "браниоцима међународног права" важнија се показала вероисповест којом се Срби разликују од Срба, од чињенице да неке друге Босне нигде у свету нити је било нити је има осим у Босни, коју су у она времена населила, не неидентификована ''словенска'' племена, него чисти Срби. Дајући предност ''праву на самоопредељење'' и границама које су исцртали ''омражени" комунисти над повијесним чињеницама које одређују порекло и име народа, ''миротворци'' из Света су установили да су западно од Дрине на својој територији само Срби који су "заробили себе у туђина", док су Срби који су остали у "вјери прађедовској" окупатори ''хрватских'' или ''бошњачких'' територија.
Ови "демократски процеси" показали су зашто су сви "народи и народности" имали право да се жале на националне, верске, језичке, економске и друге ''самоуправне'' тескобе, осим Срба. Другим речима, зашто је антисрпска атмосфера од 1945. године па до данас била толика да је често испадало већа срамота бити Србин него лопов или тако нека поган. Чак су и осведочени српски комунисти, проглашавани "вампирима великосрпства" ако само употребе придев српски, док су хрватски захтеви за већом "неовисношћу" или шиптарски захтев за "Косово репубљик" означавани као "пролазне потешкоће на путу напретка", које би се отклањале "уставним амандманима" на рачун српског бића и територије. Једино је Србин, који се без размишљања одушевљавао сваком речју и сваким делом ''вољеног друга Тита'', био сматран за ''доброг Србина''.
Но, и поред толиких очигледности, већини Срба ни тада, као ни данас, није било лако схватити да су нападнути, не као било који људи, него баш као Срби православне вероисповести и то од ''историјских пријатеља са цивилизованог Запада'', и ''братских народа и народности'' са којима су толике деценије живели везани нераскидивим ''братством и јединством''. Изгледало је невероватно да им "савезници у оба рата" после онолике "мирољубиве коегзистенције", чине исте ствари као некад "фашистички непријатељи" против којих су се заједно борили. Или да им "интернационализована браћа" раде оно што и њини капиталистички преци. Изгледало је невероватним да "цео мирољубиви свет" руши "несврстану Титову Југославију'' која је важила за пример ''коегзистенције разних народа и народности", Југославију која је и као "комунистичка демократија" била ближа Западу него Истоку. Толико непријатељство према већ "интегрисаној браћи" у тренутку кад је "нестало блоковске поделе света" и кад се "мирољубиви свет и цела Европа интегришу"! Кооперација ''братских народа" и Срба "заробљених туђом вјером" са "Међународном заједницом" суочила је Србе православце са чињеницом да је бити Србин опет питање "бити или не бити", те су се крајем осамдесетих и почетком деведесетих најзад пробудила сва она сећања на времена усташтва и фашизма. Схвативши да и по трећи пут у двадесетом веку морају бранити голи живот од истих душмана, овај пут не чекају "братски" маљ у главу или ''братски'' нож под грло мирно као овце, већ одлучно крећу у одбрану. Ту одбрану "Међународна заједница" проглашава за ''агресију'', што јој је добродошло да православне Србе приведе к "познанију међународног права" у коме не пише једнако за њих и за Србе што су током историје остављали "вјеру прађедовску" те примали вјеру актуелних окупатора. Да исламизираним Србима и Србима католичанством преображеним у Хрвате, припада право на верску и територијалну самобитност, ''миротворци'' из Света доказују тако што тајним дотурањем оружја, бомбардовањем Републике Српске, "бљеском'', ''олујом" и осталим "демократским" средствима помажу да Срби који су ''себе заробили у туђина'' етнички очисте ''своју територију'' од Срба православаца. Шиптари и сличне националне мањине које су користиле сваку окупациону прилику да ратују против Србије и вазда били нож у њеним леђима, добијају правну подршку за своју територију, док Срби губе право да бране, не само Југославију која их је толико коштала, него и своје рођене куће у Крајини, Босни и Србији, стицане знојем, крвљу и жртвама претходних генерација. Чињеница да су опет само православни Срби, дакле нешто недопустиво и опасно по "развој демократије и интеграционих процеса", исто као и приликом стварања "социјалистичких и самоуправних вредности", речито говори о истинском односу западних, и религија и идеологија, према православљу и Србима, као и о стварним циљевима "добрих услуга Међународне заједнице". После оног комунистичког заташкавања свих "самобитности" што су вриле испод наметнутог ''братства и јединства'', садашњим распиривањем "права" на вероисповест, националну и територијалну самобитност ''наших народа и народности'' ''Међународна заједница'' је довела до врхунца међусобну мржњу припадника православне, католичке и мухамеданске вероисоповести какву није остварио ниједан дотадашњи искрени непријатељ. Али баш је та мржња била потребна као "правни основ" да НАТО-пакт стационира "мировни", а нипошто окупациони војни контигент на нашим теренима и да балканским народима постави своје старатеље, пошто су се показали малоумни и неспособни да сами собом управљају. Разбијене делове СФРЈ требало је заувек покорити, па се са убојних прелази на "економска и правна средства". "Донацијама" се ствара осећај пријатељске помоћи, а ''Међународни суд правде'' у Хагу испоставља се као омча чијим ће се стезањем према потреби стављати до знања, нарочито Србима, ''ко је газда'' и чија се слуша. Све ово показује да се иза "Међународне заједнице", УН, међународног права, резолуција и осталих правнохуманистичких завеса и празнословља крију САД, Немачка, Енглеска и Француска, историјом осведочени освајачи и отимачи, па чак и иза њих да се крије нека тајна ђавоља сила која жуди да овлада целим светом.
"Догађањима демократије", крајем осамдесетих и почетком деведесетих, испливало је на површину у свој својој огољености све што је у време комунизма скривано законским, идеолошким и разноразним "вишим пролетерским идеалима и циљевима''. Урушавање "братства и јединства" и других социјалистичких благодети и његово поклапање са рушењем Берлинског зида само собом је говорило да иза свега стоји "тата" у чије се далекосежне циљеве ''деца'' не разумеју. Југословенски индустријски гиганти, до јуче технолошки "на светском нивоу", преко ноћи се распадају "због застареле технологије", а стотине хиљада радника остаје на улицама. Деценијама убеђиван да припада ''класи која је на власти'', дојучерашњи радник нашао се у врло јадном положају. ''Самоуправне социјалистичке вредности'' на којима је градио своју веру у будућност распршиле су се у ветар, а у Србији је завладало такво стање да се није разликовало шта је стварна државна власт, шта диктатура и превара, а шта прави криминал. После комунистичког једноумља ничу безбројне партије чији лидери изговорају обиље крупних, мудрих, хуманих, напредних, родољубивих и сличних речи. Већином бивши комунисти, од којих се за време Јосипа Броза Тита није смело поменути ни Српство, ни православље, али ни величати ''тековине капиталистичког Запада'' распоредили су се по партијама ''националног'' и ''проевропског'' блока. ''Националисти'' су се ''борили'' за ''спас, обнову и просперитет Српства'' док су се ''европејци'' залагали са сарадњу са ''развијеним светом'' и ''улазак у Европу''. И поред горког искуства са комунистичким празнословљем, "бирачко тело" слепо верује ''новом'' празнословљу ''националиста'' и ''европејаца'' у коме се поново кличе правди, слободи, просперитету, будућности. Свако је у неком од понуђених "партијских програма" видео оживотворење ових идеала, а стварни учинак је био да су се ''десни'' и ''леви'' потпуно побркали, па је постало немогуће разликовати ко је од њих "напредан'' а ко ''назадан", ко пријатељ а ко издајник народа. Замешатељство је било толико драстично и збуњујуће да се ионако изгубљен народ још више погубио у новим политичким поделама. Једни су обожавали националисте као пријатеље, а други европејце (демократе), а испоставило се да је народ на обе стране обожавао домаће издајнике. Лажни национализам, а поготову демократија која је сама собом таква, били су "врло кооперативни" са непријатељским хуманизмом Запада, те су обе политичке варијанте Србији осигуравале пропадање и пут у вазално чланство "демократске Европе".
Крајем осамдесетих година прошлог века, крај свег хаоса и обезглављености насталог урушавањем ''братства и јединства'', у самом народу ипак почиње да се одвија један исцељујући и дуго очекиван духовни процес, који је, на жалост, добио погрешно усмерење и завршио у ћорсокаку. Деценијама гушен, потискиван и уништаван, најзад почиње да се буди осећај Српства. Појављују се до тада забрањиване књиге, отварају се прећуткиване историјске теме, обелодањују се безбројне закулисне радње Јосипа Броза Тита и његових најближих сарадника, открива се пуна истина о Јасеновцу, као и о вишедеценијским погромима над Србима на Косову и другим крајевима, почиње масовно враћање до тада изругиваној Цркви, обнављају се националне светиње и знамења, уздижу и прослављају национални хероји из далеких и блиских историјских епоха. Све је то личило на национално отрежњење и обнову, на повратак коренима и усправљање пониженог Српства. Тек пробуђени српски осећај најпре се везао за Слободана Милошевића чија је појава дочекана као спасење. На ''спаситеља Српства'' почео је личити у још јакој комунистичкој атмосфери, храбро цитирајући ништа мање него Кнеза Лазара, што је морало изазвати силно дивљење код народа с обзиром да су све личности из српских ослободилачких ратова, осим оног партизанског, комунисти означили као мрачне и назадне ''великосрбе'' који су се смели спомињати само у спрдњи. Још већи утисак храброг, искреног и одважног родољуба Милошевић је стекао јавном заклетвом да ће ''Србија бити јединствена или је неће бити'', да ће укинути аутономије, а Србима вратити част, достојанство и све остало што им по Божијим и природним законима следује. Одушевљен што се и међу српским комунистима коначно нашао и један храбар и родољубив, а верујући у његов преображај од комунисте у истинског српског родољуба, у његову искреност и намеру да испуни све што обећава, народ је са своје стране одмах спевао песму "Ој Србијо из три дела, ускоро ћеш бити цела", као и низ песама о новом националном хероју. Шта се од њега очекивало најбоље показују стихови у којима је лично ''Карађорђе послао Слобу да помогне свом народу''. Осим тога, и Срби ван републике Србије, које је искуство са "браћом" Хрватима и муслиманима стечено од 1941. до 1945. године самоорганизовало, понадали су се да ће их Слоба заштитити и одбранити од Туђмановог и Изетбеговићевог освајачког похода који се сваког момента очекивао.
Али на крају се испоставило да су Слободан Милошевић и његови ''социјалнационалисти'' само преименовани бивши комунисти који су и даље остали оно што су и раније били. Уместо да крене у одлучан устанак за коначно ослобођење свих српских територија и напокон уједини све Србе у једну државу која би се звала Србија, Милошевић се упиње да докаже ''међународној заједници'' како је ''фактор мира на Балкану'' тврдећи да ''Србија није у рату''. Нови ''српски'' вођа, очигледно, није био раскрстио са интернационалистичким утопијским опсенама, доказујући да испод његовог наводног ''национализма'' егзистира дух најчистијег комунисте. Следујући његовом пацифизму, ЈНА не само што не пружа никакав озбиљнији отпор Туђмановим и Алијиним освајачким хордама, него се сво време повлачи препуштајући душманима касарне и складишта муниције и остављајући Србе-Крајишнике и Србе-Босанце на цедилу. ''Мудром'' тактиком ''крени-стани'' Милошевић је непријатељу враћао одбрањене територије плаћене десетинама и стотинама српских живота, па је чак, кад затреба њему или Западу, уводио санкције Србима преко Дрине. Потписивањем Дејтонског споразума којим се одрекао српских територија и пристао на испоруку ''ратних злочинаца'', он је у потпуности доказао да његов ''национализам'' никада није ни постојао. Да се изрека ''ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају'' увек потврђује као истина, открио је седам година касније. ''Међународна заједница'' која га је 1994. године прогласила ''фактором мира на Балкану'', 2001. године га је стрпала као ''ратног злочинца'' у Хаг, по основу истих одредби из Дејтонског споразума испод којих се потписао.
"Мудар и родољубив" показао се и у унутрашњој политици. Не само што ЈНА (Југословенску народну армију ) није преименовао у Српску војску, него се чак није ни оно српских земаља што му је остало, укључујући и Црну Гору, усудио да назове Србијом, већ поново ствара Југославију, трећу по реду у истом веку. Чим се докопао власти направио је Устав по мери свога интернационализма, кога се уистину никада није ни одрекао. Да ли због "кооперативности" са "Међународном заједницом" или због његовог истинског комунистичкопролетерског поимања нације, али он у том закону над законима Србима одузима државу коју су они, а не било који безимени људи стварали, и у првој тачки каже да је "Србија држава грађана", а не Срба. Иако су га Срби славили као ''националисту'', он их је оставио без државе, ваљда да би ''Mеђународној заједници'' доказао своје ''човекољубље'', пошто Срби и нису људи. У складу са новом идеологијом, бивши комунисти започели су претварање друштвене у приватну својину како би се "новим капитализмом" уклопили у "нови светски поредак". Осим што су показали колико су спремни "да гину за своје идеале" бацајући их на историјско сметлиште, своје поштење нису скривали ни у остваривању новопримљених капиталистичких идеала. "Приватизација", односно криминална пљачка и развлачење "друштвене и државне" имовине од њихових сарадника и симпатизера, имала је за последицу незапосленост и гладовање "радног човека". Њима уз бок јачали су криминалци, убице, рекеташи и сваковрсни несој, који су се толико осилили да су могли чинити шта год им падне на памет. Убиства у којима је починилац трајно неоткривен постају нормална ствар, а криминал редовно стање привреде и духа, тако да више нико није био сигуран ни у шта. Док је народ гладовао и пропадао, Милошевић, његови сарадници и подрепаши, гомилају баснословне суме новца; његов двадесетогодишњи син стиче богатство до кога се у нормалним условима долази бар кроз три генерације. ''Тати'' то ипак не смета да на телевизији бестидно изјави како је његов син све то стекао "истоварајући гајбе". Што је он више радио на "одбрани и просперитету" и Србија и свеколико Српство све су више пропадали, страдали, грцали и трпели у свим областима постојања. Срби у "братским републикама" који су се ослањали на "мајку Србију", преживљавали су покоље и прогоне уз његово прећутно одобрење. Поводом ''Бљеска'' и ''Олује'', војним акцијама којима су ''браћа'' Хрвати, уз тајну помоћ ''Mеђународне заједнице'' 1995. године довршили Павелићеву антисрпску историјску мисију, Слободан Милошевић није ни прстом мрднуо. Док су пристизале тракторске колоне у Србију, његова РТС је емитовала забавно-спортске садржаје, правећи се да егзодуса и нема. Његова активност на спољном и унутрашњем плану, из године у годину, и поред митингашких родољубивих тирада, све јасније показује да га "баш боли" и за Српство и за било кога, осим за опстанак на власти, којом је толико био заслепљен да није могао видети како се и против њега спрема "догађање народа", слично "антибирократској јогурт револуцији" којом се својевремено супротставио бирократизованим СФРЈ комунистима.
Резултат обарања комунизма нису били слобода и слободијада, него Слободанијада, односно апсулутна диктаторска слобода Слободана Милошевића, његове жене и његових полтрона, којима је било до српског родољубља или "национализма" колико до "лањског снега". Какве је емоције у народу изазвао таквим понашањем "Карађорђев изасланик" најбоље казују пароле "Слобо Садаме" и "Слобо пиздо Србију си издо" које је народ на сав глас скандирао током уличних протеста, окрећући се новим ''националистима" попут Вука Драшковића, борца за ''српску обнову" и ''наследника'' ђенерала Драже, и Војислава Шешеља, ''радикалног'' Србина. Али и они су своју "љубав према српском народу" доказивали не одметањем у планине и отвореним и срчаним отпором, него флертовањем са социјалистичким властима као и ''националним'' кич-парадама са шубарама, брадама, кокардама и другим орнаментима које су комунисти у сарадњи са бившим и садашњим непријатељима Српства наметнули јавном мњењу као главно и једино – не само Дражино, него општесрпско обележје – на задовољство свих непријатеља, страних и домаћих. Свој ''радикализам'' Војислав Шешељ показује према свима осим према Слободану Милошевићу и ''социјалистима''. Не само што му не пада на памет да ''социјалисте'' као осведочене антисрбе смакне са власти, милом или силом, него им више пута прискаче у помоћ стварајући са њима коалиције и ''владе националног јединства''. Штавише, иако је на једним председничким изборима, по свему судећи, победио Зорана Лилића, Милошевићеву марионету, није ни помислио да се буни против кривотворених резултата, већ је дозволио да све остане како јесте. Тако се и Шешељев ''радикализам'' испоставио као још један лажни национализам, што је и вођу српске емиграције Момчила Ђујића натерало да се јавно извини Србима што је икада Шешељу поклонио поверење. О Вуку Драшковићу да се и не говори. Осим са социјалистима, Вук флертује и са ''сорошевским'' центрима моћи, и у Србији и ван ње. Од некадашњег младог комунисте еволуирао је у ''равногорског националисту'' који се на митинзима заклињао ''да ће лично поставити путоказе који ће муслиманима показивати пут за Турску'', затим у Слобиног најжешћег опозиционог противника, па коалиционог партнера, да би у петооктобарској Србији постао министар иностраних послова који се здушно залагао за ''изручење ратних злочинаца Хашком трибуналу'', заборављајући да би и он као некадашњи ''националиста'' и оснивач ''Српске гарде'' по истим критеријумима могао завршити у тој ђавољој кући.
Велики револт и незадовољство створени "патриотском политиком" социјалиста, радикала, драшковићеваца и других ''истинских'' родољуба, били су добар основ да се народ окрене "правим борцима за просперитет Србије" организованим у виду политичких партија демократског, проевропског и умерено националног опредељења. Заједничко у свим програмима било је пљување по Милошевићу и социјалистима. Називајући га комунистом и осталим погрдним именима, изводили су народ на улице да шета и лупа у шерпе не би ли га поплашили и засели на власт како би "Србију интегрисали у Европу". До туче је долазило тек кад Слободанова полиција навали да показује да слободанијада није шала. Очајан, народ се и у такве "борце" уздао, али све би било узаман, да "Mеђународној заједници" Милошевић није затребао као "ратни злочинац'', те је помогла "демократске промене" у Србији, строго водећи рачуна да се у опозицији не појаве неки истински националисти, већ да остану они ранији. Још једном се "догодио народ'' али сада под вођством ''демократа'', и још једном је узалуд одахнуо, јер су се демократске снаге на власти показале већим интернационалистима и од Слобиних социјалиста и од Титових комуниста. Тај интернационализам који се током читавог двадесетог века остваривао као најчистији антисрбизам, сада је надмашивао све претходно, јер су нови ''напредни Срби'' врло брзо показали да су једино способни за сарадњу са "Mеђународном заједницом", Хагом и ''жртвама српских злочина'' тј. Хрватима, ''Бошњацима'' и Шиптарима. Перјаница ''европске Србије'' Зоран Ђинђић, започиње ''реформе'' на свим пољима, док се ''умерени националиста'' Војислав Коштуница прави да њихов погубан утицај на Србе и Српство не види, јер је, иако први човек државе, ''необавештен''.
На политичком плану ђинђијада је почела испоручивањем Слободана Милошевића Хашком трибуналу због ''национализма'' кога у њега, нажалост, никада није ни било. Датум испоруке није случајан. Догодило се то 28. јуна 2001. године тј. на Видовдан. Тим очигледним изругивањем најсветијег српског празника вероватно се желео употпунити пораз Српства што је Ђинђић и потврдио изјавом да се ''европска Србија'' опредељује за ''царство земаљско'' тј. за ''европски стандард'' макар се морао платити душом и образом. Истрошени ''фактор мира'' претворен је у ''ратног злочинца'' и употребљен у корисније, привредне сврхе, о чему су "демократске снаге'' кокодакале као о "мудром државничком потезу" који ће имати судбоносне последице за нашу "европску будућност''. Иако ''умерени националиста'' Коштуница чврсто обећава да се Срби неће слати у Хаг, Ђинђић за то много не мари, шаљући тамо и остале истакнуте личности претходног режима, за шта добија новац ради покрића дела дефицита у државном буџету, уз обећања о донацијама.
На привредном плану, спроводе се "европске реформе" које је започео још Милошевић, растурањем предузећа и отпуштањем радника, само што ''европејци'' то чине отвореније, дрскије и бездушније. Последице које се огледају у материјалном, моралном и духовном пропадању и земље и људи, проглашавају "неминовним процесом транзиције који Србију води у Европу и свет", где нас, разуме се, чекају "мед и млеко". У сарадњи са ''нашим'' властима које им намештају “тендере” (својевремено познате као надметања, лицитације или конкурси) и штимају багателне цене, ''бизнисмени'' из света надиру као пошаст купујући фирме, дистрибуције, аеродроме, луке, велике површине најплоднијег земљишта. Ничу безбројне банке, представништва, пословни центри, “мега-маркети”. Тихо и неприметно Србија, као и остале европске земље, постаје колонија мега-капиталиста и њихових јавних и тајних “лобија” (својевремено познатих као мафије, или завереничка удружења). Комунизмом пролетеризовано становништво постаје колонијално робље, а да тога није ни свесно.
''Реформама'' на војном плану затварају се многе касарне, отпуштају официри, смањује број војника, уводи чак и ''цивилно служење војног рока''. Све се то, наравно, не чини да би се ослабила одбрамбена моћ Србије, а оно што остане од војске претвори у сервис НАТО-пакта за дејства по Ираку, Ирану, Авганистану и другим ''терористичким'' земљама, већ зарад ''безбедности региона'' и ''општих интеграционих процеса''. Приступање ''Партнерству за мир'' које је пре само неколико година сручило на хиљаде тона уранијумских бомби по Србији и Србима, медији прослављају као ''још један значајан корак на путу ка Европи''.
Чак се и на духовном и културном плану спроводе ''европске реформе''. ''Дечијим'' и осталим ''правима'' неутралише се ауторитет просветног радника чиме се онемогућава да васпитно утиче на ђаке. ''Креативним радионицама'' на тзв. ''семинарима'' кроз будаласте ''школигрице'', финансиране и подржане од западних земаља, разграђује се и унижава личност наставника и професора чиме се претварају у бесловесне креатуре, без памети и достојанства који ће у учионицама правити то исто од деце. Из школских програма лагано се потискују национални и духовни садржаји попут епике и светосавља, а постепено ''убацују'' текстови окултног и црномагијског карактера, јер су, наводно, ''забавнији и подеснији'' за образовање деце. Са ''европеизованим'' школством надопуњују се ''европеизовани'' медији. Тешко је рећи да ли су огавније информативне емисије уживо у којима се велича демо(но)кратија, забавни и уметнички прилози сачињени од голих и полуголих жена или филмови и серије препуни злочина, крви и разврата. Осим што се наслушало брбљарија о ''демократији'', ''људским правима'', ''европским интеграцијама'', "бирачко тело" се нагледало голих стражњица и бутина, не само глумица и певачица, него и водитељки у врло "озбиљним'' емисијама, из чега следи демократска порука да је разголићена или гола жена она права, а прави мушкарац само онај који се уклапа у тај духовни и телесни разврат. Обезглављеност и слуђеност народа изражена у Милошевићево време, а демо(но)кратским слободама доведена до краја, открила је праву суштину онога што је започело, а није се видело у комунизму. Хуманистичким једначењем смо се нашли по сред друштвеног хаоса у коме се више не разликује паметно и лудо, поштено и безобразно, па су чак и старосне, полне, биолошке разлике избрисане. Као последњи и највећи чувар свега ''светог, честитог и миломе Богу приступачног'' и Српска Православна Црква се нашла под највећим ударом ''реформатора''. Оно што су комунисти чинили пре пола века метком у потиљак, уценама и свеопштом атеизацијом друштва, ''европејци'' чине медијском хајком, етикетирањем и обрушавањем на свештенство, владике, патријарха због ''национализма'', ''говора мржње'', ''средњевековне заосталости'', ''антисемитизма'' и чега све не. Црква се, уз Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, проглашава за главног виновника свих несрећа на Балкану јер је подстицала мржњу међу ''братским'' народима и према другим верама. Оваквим ''хуманистичким'' тирадама, препуним беса и фанатичне мржње која надилази чак и комунистичку, ''европејци'' маргинализују утицај Цркве на српско друштво, без кога је истинска духовна обнова немогућа. На жалост, уместо да се одлучно супротставе тако очигледном антихришћанству и антисрпству ''европејаца'' и позову верујуће Српство на бојкот и самоодбрану, водеће владике и свештенство подлежу овим агресивним медијским, сорошевским и интелектуалним притисцима и почињу се правдати да они нису никакви ''националисти'', него већи ''хуманисти'' од највећих европских ''хуманиста''. Да би то и доказали, одлазе у Ватикан ради ''братског дијалога'' са католичком и другим верама, не марећи за непремостиве канонске разлике, злочиначки историјски легат Ватикана, Јасеновац, Унију, Папин прозелитизам. Истовремено доводе бискупе и кардинале у Србију да држе предавања на Богословском факултету и присуствују православним литургијама. У тежњи да се прилагоди ''савременим токовима'' Српска Православна Црква постаје све мање Српска, све мање Православна, све мање Христова, а све више ''европска''.
Док се збуњени Срби, по ко зна који пут од 1918. године, немо згледавају не знајући шта их је снашло, нови ''реформатори'' не губе ни тренутка, уводећи на мала и велика врата ''Европу у Србију'' и ''Србију у Европу''. Ретке противнике бестидног подаништва Западу на рачун свега српског, проглашавају „митоманима'' и ''глупим заробљеницима прошлости'', дејствујући по њима свакодневно "средствима информисања". Подршку за "мудре државничке потезе" имају у пратећим ''хуманистичким'' интелектуалним дивизионима у виду разних "невладиних организација" финансираних од Запада и сачињених од фанатичних антисрба, разуларених женетина, женствених мушкараца, настрањака, сваковрсних ексцентрика који преко "средстава информисања" хуманитарноинтелектуалним пљувањем по свему српском на сав глас доказују превазиђеност Српства. Данима и ноћима са сорошевских и ''националних'' телевизија одзвања хистерична дрека тих изрода и њихово блаћење не само бивших ''националних'' вођа, него свих који су и оружјем и ''говором мржње'' бранили Србе и Србију, док истовремено лију крокодилске сузе над Шиптарима, Хрватима, Муслиманима и другим ''жртвама српских злочина'' помоћу којих је Запад и замутио воду на Балкану, започињући покоље и прогоне Срба. И поред све демократске бриге за ''људска права" нигде ниједног Србина на тим телевизијама који би сведочио о страдању Срба на Косову и Метохији, у Босни и Крајини, или "независног интелектуалца" коме би се наметнуло питање: Како Америка, Немачка или Енглеска имају право да бране своје интересе у Србији, а Србија нема право да брани свој интерес у својој кући? Приступ телевизији имали су и борци за права животиња и кућних љубимаца, али не и љубитељи Срба који су у хиљадама протерани из својих домова те постали потукачи и скитнице. Вишегодишње материјално убијање, понижавање, упорна осуда и изругивање свега што је српско стварају безнађе, гасећи морал и веру. Пада се у мртвило и чамотињу на свим пољима, народ одумире и телом и духом па су све ређи људи који макар речју могу показати да су живи. Док у ваздуху лебди слутња да је са ''демократама'' стигло неко ново проклетство, ''наша'' телевизија их слави као ''једину шансу за улазак у Европу''.
Све демо(но)крате, чак и оне са ''умереним национализмом'', толико су "кооперативни" са силама Запада да је то постало бљутавије од икакве колаборације познате у историји, па је поред њих и млитави Милошевић почео личити на ''патриоту'' и човека који "има петље" пред непријатељима. Осим тога, своје издајничко понашање на власти Милошевић је донекле искупио храбрим и разборитим држањем пред лицемерним и пристрасним судијама Хашког трибунала све док га ''пријатељи са Запада'' нису измрцварили до смрти, јер им више није био од користи, ни као ''фактор мира'' ни као ''ратни злочинац''. Пре тога су атентатом уклонили и Зорана Ђинђића, пошто је успешно положио темеље ''европским реформама'' у Србији, па им је сада кориснији био мртав него жив. Живог Ђинђића је народ почињао да мрзи као издајника, а мртвог да прославља као ''демократског хероја''. Тако су и ''националиста'' Слободан Милошевић и ''демократа'' Зоран Ђинђић пали као жртве сопствене ''мудрости'' тј. шуровања са Западом, који их је обојицу употребио и бацио.
Владавина демо(но)кратије, осим што је обелоданила под коликом смо окупацијом војних, политичких и културних сила Запада, показала је и наказност саме идеје и лажност система који се на њој гради. На основу свега што се испољило у животу, демократски политички систем се разоткрио као нешто неприродно, глупо и штетно, чега се треба што пре ослободити. Демократија "обичног човека'' због чијих ''права'' је и наводно настала, заправо удаљава од државе и власти. Убедивши га ''да се он пита о свему'' она му ствара лажан утисак да "тајним гласањем" истински учествује у управи, иако је између ''обичног човека'' и управе хиљаду непремостивих баријера. Са друге стране, ''демократским променама'' држава се онеспособљава за самоодбрану од будала, аветиња и никоговића, јер ''права обичног човека'', којих у оном најљудскијем смислу и нема, висе над њом као затегнута гиљотина, те, да се не би показала као ''тоталитарна'' и ''диктаторска'', она мора трпети свачије ''слободарске'' хирове, иживљавања, безобразлуке и настраности. Политичке партије су целим својим постојањем и деловањем доказале да су најобичније интересне групе, а и најбољи начин да се народ раздроби и подели, трошећи снагу у јаловим међусобицама уз илузију да на тај начин заиста и влада. Не зна се кад је та борба штетнија: да ли кад је озбиљна и са жртвама, или кад је бескрвна и млохава. Једину истинску корист од тих борби имају они који стоје иза свега и из све снаге и свим средствима силе подржавају "развој демократије". А тек гласање, засновано на упознавању представника које треба изабрати да владају у име народа на основу њихових празнословних говора преко телевизије и принципу једнаког права гласа свих пунолетних грађана, показује сву своју бесмисленост, глупост и тешку неправду коју тај систем у себи носи. Прво, показало се да иза лепо срочених говора не стоји исто тако лепа личност, тако да чак и зрео и поштен гласач који је на тај начин стекао поверење, испада празноверник и будала. Са друге стране, глас неке излапеле бабе која више не зна ни где се налази и глас некога ко је стварно у могућности да просуђује имају исту важност. А слушао сам, не једном, изјаве припадница женског пола да су гласале за Слобу, Ивана Ђурића, Вука, Ђинђића или неког другог кандидата зато што је "леп" или ''зато што се види да је прави господин'', тако да данашње "цивилизоване скупштине" по својим изабраницима нису ни налик оним некадашњим већима стараца и племенских главара, где о народним питањима могу размишљати и одлучивати само зрели, здрави и одговорни људи. Али су и такви часни скупови из прошлости, крај све своје узвишене моралности, у савременом хуманистичком празнословљу означени као "примитивни, недемократски и превазиђени".
Ако су се разноврсни "националисти", који су оштрим изјавама у корист Српства престравили "добронамерни демократски Запад" што је било сасвим довољно да покрену све снаге против "опасног великосрпског национализма", показали као лажни патриоти, онда су се разноврсне демократе, кроз безусловну сарадњу са Западом, показали као искрени издајници и изроди.
Било како било, оно што пада у очи је да све ове "усрећитељске" приче, звале се оне пролетеризација, глобализација, екуменизација јесу лудачке жеље обезбожених властољубаца да се потре свака разлика међу људима. У ту сврху потежу чак и чињеницу "да је Бог створио све људе истима", те налазе да су верске, класне, а поготово националне разлике узрок свих несрећа у људском роду, због чега их као "непотребни терет прошлости", а и ради "коначног усрећења човечанства'', треба ''уклонити". Старе системе вредности, на којима су народи вековима почивали, замењује потрошачки систем вредности, чиме ће се хуманистички сан о ''рају на земљи'' напокон остварити. Јер шта ће човеку осећај припадности било којој вери или било којој нацији, шта ће му осећај за лепо, узвишено, свето, ако има да једе, пије и путује. Крај толиког избора забава и задовољстава који му то други смисао постојања треба и зашто би њиме компликовао ионако пролазан и кратак живот. Зато треба уклонити све те ''назадне елементе'' у виду родољуба и верујућих који кваре забаву, беспотребно мучећи и своју и туђу савест ''празноверицама'' и ''назадним'' идеалима. Ето у том правцу се хуманизмом формира свест савремених људи.
Једино слово са којим су се подударали сви „усрећитељски'', ''цивилизацијски'' и ''хуманистички“ догађаји и код нас и у свету током двадесетог столећа, не може се наћи ни у једној философскосоциолошкој или било којој другој књизи, осим у Протоколима сионских мудраца. Слаже се све до у запету, као да је према њима све рађено. То није књига за људе, већ најодвратнији производ нељудског ума, сведочанство о губи која постоји у људском роду претећи да разгуба цео свет. Сва ова хуманистичкоинтелектуалистичка лупетања око стварања јединствене Европе, интеграционих процеса у циљу глобализације света ради слободног протока робе, људи и новца, у пракси се своди на стварање јединственог центра моћи из кога ће се буквално диктирати живот сваког појединца. Пред том диктатуром нестаће државе и нације, а појединац ће бити сведен на живинче, или како се у Протоколима каже ''гоја''. Према неким тврдњама Протоколи су злонамерни фалсификат, јер ''мудраци'' и не постоје. Нека је и тако, али ово очигледно прављење ''гоја'' говори да је "фалсификатор" однекуд био врло далековид и прозорљив кад је видео шта мисле Они који и не постоје. Намеће се питање да ли би мудраци који ''не постоје'', постигли овако фантастичне успехе да постоје и раде јавно. Можда је тајна њиховог успеха баш у непостојању, као што и ђаво обавља своју делатност успешно људским рукама, не појављујући се нигде лично, јер зна да би га људи убрзо прозрели да га сретну уживо. Једини лек од ове болести је да се, упркос свим ''демократским'' и ''хуманистичким'' забранама, Протоколи штампају и масовно деле бесплатно, јер је то једини начин да се ''гоји'' освесте и побуне.
Из свега овога се, што би рекао песник, ''нешто и научит даде", а то је да "хуље добро зборе ал нитковски раде". Другим речима, језик хуљама не служи ономе чему би требало, већ као средство за испирање људских мозгова у сврху владања и манипулације. Ово по народ и не мора бити страшно ако хуље не заузимају водећа места. За почетак, српски род би морао напокон схватити да је једнакост свих и свакога сигуран пут у хаос. А уз то се још и оспособити да верује делу а не речима, како би на време разликовао хуље од честитих људи и тако благовремено спречио долазак хуља на места одлучивања, сачувавши их за оне којима припадају тј. за људе који су своје јунаштво, памет и поштење доказали животом. Такви људи ће се правилно поставити и према туђем свету који је, такође, сачињен од хуља и честитих људи. У супротном, и даље ће се ићи за "усрећитељским причама" интернационалиста и европејаца, за саветима страних "критичара'' и домаћих ''самокритичара", као и за опсенама разних "генијалних'', ''хуманистичких'', ''цивилизованих" и не знам све каквих белосветских и домаћих хуља. Не сме се испуштати из вида да су домаће хуље опасне по народ колико и стране. Да би коначно нашли излаз из ове луднице у којој су се нашли, идући баш за њима и њиховим војним, трговачким, философским и другим вођама и узорима са Истока и Запада, Срби морају окренути леђа ''напретку'' и поћи на супротну страну, ка себи и својим коренима, односно вредностима којима су се одржали у свим поганим временима, ма колико оне ''философима'' и ''хуманистима'' изгледале "сељачке, гусларске и примитивне". Не смемо дозволити да нас застиди и поколеба њихова ''савременост'' и ''образованост'' иза којих се крије надувеност, плиткост и покондиреност. Јер, шта је сачувало српски народ од турчења и католичења ако не утврђеност у светосавском православљу и гусле које су биле школа, академија и црква?
Кроз историју до наших дана показало се да су разни "пријатељи" са Истока и Запада, по ратном, идеолошком или било ком основу, трајни колико и интерес на коме је ''пријатељство'' почивало; да је непријатељ непријатељ и кад "дарове носи" те и однос према њему мора бити одговарајући, ма шта непријатељски "хуманисти" о томе говорили. Ако се нечега из прошлости морамо одрећи, то сигурно нису ратнички, верски и домаћински узори, како нам Они "саветују", већ тековине комунистичке пролетеризације коју су нам Они наметнули и која није била ништа друго до обично западно потрошачко-профитерско схватање живота без достојанства, схватање које нема ничега заједничког ни са Божијим заповестима ни са српским бићем.
Из неког разлога, Бог је човека уздигао над осталим створеним бићима. Зато човеку доликује да буде нешто више од "потрошачке" животиње, односно ''гоја''. Морамо се окренути себи и ослонити само на себе и своје коренске вредности, а од света узимати само оно што не разваљује наш корен и наше биће, и не прави од нас празноглавце којима свака белосветска "научнохуманистичка" луцпрда може потурити ''рог за свећу''. Само се у својој кући може бити свој и слободан, зато се мора бранити и по цену живота, што наравно непријатељи никада неће одобрити. А да би кућа била оно што треба, мора имати и домаћина, а не да њом управљају жене, деца и недозрела чељад, или да се под изговором демократије и опште слободе препусти уљезима. А Србија је одавно без домаћина, још од 1918. године, па и раније, због чега се народ, из генерације у генерацију, трошио и још увек троши у узалудностима, идући за својим и страним преварантима и хуљама. Зато је неопходно створити сопствену, витешку и домаћинску елиту, и то не на неким "савременим", шареним и папиролошким, него на исконским православним вредностима које неће моћи поништити и променити сваки празноглавић или паметњаковић када га "демократија" или неки "хуманизам" доведе на власт. Не треба се заносити мишљу да се хуље могу искоренити неким савременим хуманизмом једном заувек, већ онемогућити свевременим системом вредности који ће их држати тамо где им је место, не дозвољавајући им да постану вође. Као што се хуље препознају по делу, тако се препознају и истински пријатељи из других земаља, те не морамо стрепети од приговора да ћемо остати мимо ''мирољубивог'' и ''напредног'' света. Претње и уцене саме собом казују ко стоји иза њих. Тим пре их се не треба плашити као што се и иначе не треба бојати ''никога до Бога''. Не само због чињенице да се без жртве и бола не може ништа остварити, него и стога што је страх средство којим непријатељ нашом снагом остварује своје намере са мање сопственог трошка.
Витомир Пушоњић је дугогодишњи професор српског језика, писац, један од оснивача Српског клуба и члан Уредништва Српског листа. Живи и ради у Београду.
