Гледишта

Леонид Ивашов
ЕВРОАЗИЈА

 

Крај западноцентричног светског поретка

То да се либерални Запад налази у стању системске кризе очигледно је и лаицима. Покушаји да се изгради једнополарни свјетски поредак по моделу САД и свјетских олигарха доживјели су свој крах. Либерална идеологија се показала недостатном и активно се замјењује идеологијом фашизма, посебно у вањској политици према земљама са стратешким потенцијалом (енергетским, рудним, комуникацијским). Такве земље се просто уништавају, њихов развој се кочи. Економски модел Запада, наметнут читавом човјечанству, не излази из кризе изазивајући ратове, револуције, преврате, пораст наоружања. О духовно-природној страни западне цивилизације нема говора – ту ништа природно није остало: истополни бракови, одузимање дјеце од родитеља, рушење традиционалне породице приказују се нормалним. Настајући архетип западног човјека неспојив је са законима природе и нема будућност. Сам смисао живота је изопачен у бесмисао: лака зарада, похлепа, богатство по сваку цијену, разврат, насиље, расизам. Управо је Запад уништио систем међународне безбједности настао послије Другог свјетског рата замијенивши „силу права“ „правом силе“.

Стога постаје очигледно да западноцентрични свјетски поредак није само бесперспективан него и опасан по читаво човјечанство. А Запад је баш такав још од Римске империје. Ако пажљиво и непристрасно проучимо историју сусрећемо се са бесмисленим свјетским ратом, који је започео „цивилизовани“ Запад. Заузимање туђих земаља војном силом Рима, покушај Александра Македонског да покори читав свијет, крсташки походи, освајање колонија, уништавање не само народа него и читавих цивилизација; врхунац злочина Запада против човјечанства су званично признати Први и Други свјетски рат.

Западна цивилизација је смртно опасна за човјечанство. Нарочито данас. Одговор на питање „зашто“ крије се у основама геополитике, у њеном фундаменталном закону вјечног сукоба цивилизација копна и мора. Море је увијек надирало на копно, тежећи да откине комаде територије; да ослаби и рашчлани континенталне просторе, да их стави под своју контролу. Енглеска, затим и САД гледали су, и сада гледају, на континенталне народе, као што пирати посматрају обалу – као на плијен и никако другачије. Овладавши Европом, они су је претворили у своју колонију-партнера, увлачећи је у своје гусарске операције. Запад је данас амалгам моћи државног апарата власти, свјетског финансијског капитала, надмоћног војног потенцијала, 70 одсто свјетских средстава информисања (СМИ), плус тајне стратегије и мрежа негативних структура и штабова.

Скупа с тим, проводећи ранију политику агресије и насиља, САД, Европа и Израел примјењују нове типове рата, чији су садржај геополитичке операције које у себи не само да садрже војно дјеловање него и читав списак „либерално-демократских“ средстава. Међутим, стари циљеви су остали: свјетско господарење, уништавање непокорних, смањење броја становништва планете, геноцид према свом и другим народима. Не видим посебне разлике између данашњих лидера земаља Запада и њиховог претходника Хитлера. Данашњи чине геноцид над човјечанством не под маском љутог Фирера, већ лажно се приказујући као заштитници демократије и толеранције. Аријевска раса као скуп „надљуди“ замијењена је такозваним „богомданим“ друштвом.

Центар копна је Евроазија, а њено језгро је Русија, без чије контроле је немогуће контролисати Евроазију и, природно, свјетски простор. Управо стога наша земља је вијековима главна мета Запада.

Послије распада СССР, Евроазија као и читав континентални свијет, налази се у стању позиционе одбране. Али почетком 21. вијека копно прелази у противнапад. Улогу Совјетског Савеза и првог ешалона сада игра Кина. Важни процеси се виде у свјетској друштвеној свијести. Елите незападног (континенталног) свијета се ослобађају диктатуре америчког светоназора и почињу да мисле о националном, цивилизацијском, општепланетарном. Рађа се осјећање политичке слободе од диктата САД.

Истопиле су се наде у глобално управљење свим земаљским процесима и поверење у стабилност свјетског финансијско-економског система под вођством „Седморке“, „Осморке“ и „Двадесеторке“. „Двадесеторка“ се претворила у кризни штаб за спас економије засноване на долару, у извршну струкуру транснационалног финансијског капитала. „Осморка“ покушава да ријеши квадратуру круга глобалних проблема, али, као правило, сва рјешења користе искључиво САД. Уз то ниједна од ове двије институције нема међународни легитимитет. Оне су имале задатак да не дозволе „неравнотежу“ у развоју нових (источних) и старих (западних) економија, то јест да зауставе развој Истока. Али тај задатак, такође, није ријешен. Новонастали валутни простори пружају незападним елитама и народима још један степен слободе у избору своје будућности.

То разумије „морски“ Запад, који губи позиције и боји се стварања континента сличног СССР-у, са социјалистичким системом. Зато је, у лику англосаксонске елите и олигархијског јата, спреман да учини било шта – све до започињања новог свјетског рата. Запад све чешће прибјегава оружаном насиљу против суверених земаља, оживљава национал-фашизам, прибјегава ресурсној и финасијској пљачки. То се показало и на примјеру кризе у кипарским банкама. У исто вријеме, Исток бележи не само пораст економије него и снажну динамику стваралачког развоја личности, друштва, државе. Западне земље губе поглед у будућност, недостају им перспективне стратегије. Оне се само сујетно осврћу около. Формира се глобални дисбаланс развоја по осовини Запад-Исток. Неравнотежа у развоју битно је појачала позиције шпекулативног капитала, што још више заоштрава општу свјетску ситуацију у економији и систему међународне безбједности.

 

Тражење новог модела за управљање светским процесима

Одговор на питање „шта чинити“ је очигледан: изаћи из процеса глобализације на амерички начин и градити нови свијет – стабилнији, праведнији и безбједнији, који неће бити заснован на западним „вриједностима“, потпуно самодискредитованим у историјском процесу. Нови свијет се неће ослањати ни на вриједностима номада, који су, према Данилевском, извели свој рушилачки подвиг и – нестали. И, почеци таквог, бољег свијета очитавају се у конструкцијама које се рађају на Истоку – у Евроазијском савезу, ШОС-у (Шангајска организација за сарадњу која окупља низ азијских држава, прим. СЛ), БРИКС-у (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република, прим. СЛ).

Прво о БРИКС-у. Свјетски и руски коментатори, анализирајући самит ове групе земаља у Дурбану 2013. нагласак стављају на финансијско-економска питања и прихваћена рјешења: успостављање развојне банке, резервног (антикризног) фонда, банке, међународних рачуна БРИКС-а за међусобне рачуне у националним валутама. И на том плану либерал-чубајсима опљачкана Русија – разорене економије, науке и образовања – спрам динамичног развоја моћних економија Кине, Индије и Бразила изгледа тегобно. Али БРИКС није ни „Осморка“ ни „Десеторка“, већ алтернатива њима и западноцентричном свијету. Фонд и банка групе БРИКС су алтернатива ММФ и Светској банци. Али то је само материјална основа појаве новог свјетског значаја. Група БРИКС се већ показала као политичка организација. Упозорење лидера пет земаља групе Западу на ситуацију у Сирији јесте скромни геополитички корак према новом моделу глобалне безбједности. Владимир Путин је на самиту БРИКС у Дурбану изјавио да је групи БРИКС неопходно „дати кључну улогу у вишеполарном свијету“.

Значи, преуредити свијет, а то није само економија. Јер главно тек слиједи: враћање свијету смисла живота и духовно-органских вриједности, изопачених од западне цивилизације. Пекинг већ предлаже своје вриједности за човјечанство, и о томе се говорило на октобарском пленуму ЦК КПК 2012.

И заиста, кинеска цивилизација посједује велику културу, будући најстарија континуална цивилизација на Земљи. Човјечанство у великој мјери користи њене вриједности. Али специфичности кинеског језика и кинеске културе чине да их други народи тешко примају – кинескоцентрично виђење свијета (у првој етапи) неће бити схваћено у Индији, исламским земљама и другим цивилизацијама. Природно, и Кина ће тешко схватити вриједносно наслеђе Индије или ислама. Но руску културу, руске духовно-органске вриједности, руско поимање свијета, сви незападни народи, па и кинески, прихватају као нешто блиско, рођено, своје. Арију Ленског из опере П. И. Чајковског Евгеније Оњегин, у извођењу јужноафричких пјевача, сви шефови земаља БРИКС-а у Дурбану поздравили су бурним аплаузом. А у мају ове године, Патријарх московски и цијеле Русије Кирил учинио је прву патријаршијску посјету Кини. Пажња која му је указана од руководства и друштва дозвољава да се изведе закључак о признавању православно-словенских светиња, о њиховој прихватљивости за источне народе. И то је геополитички потенцијал Русије, кога допуњавају војни и просторно-ресурсни потенцијал, и огромни потенцијал читавог православног свијета.

Али данашња Русија никако да изађе накрај са својом улогом у свјетском простору. Она дјелује крајње неодлучно, са сталним освртањем на САД и свјетски олигархат. Ствара се ситуација „цицванг“: Запад више није кадар да управља свјетским процесима, Незапад на то није спреман – немајући признатог цивилизацијског лидера и јасну стратегију остваривања новог свјетског поретка.

 

Геополитички пројект Русије и безбедност Евроазије

Излазак из постојеће ситуације може бити руски пројекат геополитичке „матрјошке“, који у себи садржи четири паралелна субпројекта. У пројекту се поставља теза да Русија може изаћи из баруштине „дивљег капитализма“, мијењајући себе, околину, и преуређујући читав свијет.

Дакле, субпројекти.

Први – обнављање цивилизацијске суштине саме Русије на нивоу напуштања садашњег прозападног курса уз дубоку модернизацију свих видова живота државе и друштва засновану на руско-евроазијској култури и систему духовно-органских вриједности. (Патријарх Кирил: „Свака модернизација мора укључити природно мјерење – иначе неће успјети“);

Други – убрзано формирање Евроазијског савеза – обједињавањем у јединствен културно-цивилизацијски, научно-технолошки (иновацијски), образовни, и економски пројект и простор ЗНД (укључујући, ако је могуће, и Монголију);

Трећи – трансформација ШОС-а у пунокрвни Евроазијски савез (савез континенталних цивилизација ЕАС), чију основу чине: Евроазијски савез на челу са Русијом (евроазијском цивилизацијом базираном на православно-словенској и исламо-татаро-монголској цивилизацијској матрици), те Кином (конфучијанско-будистичком цивилизацијом), Индијом (хиндуском цивилизацијом), па Ираном, Пакистаном, касније и Авганистаном (евентуално и Сиријом и Турском), који би чинили основу исламских чланица Савеза;

Четврти – развој групе БРИКС до формата Савеза независних цивилизација и иницирање стварања међуцивилизацијске заједнице у саставу цивилизација и народа који се не слажу са свјетским поретком „златне милијарде“.

Услови за такав геополитички пројекат Русије одавно су сазрели. Владимир Путин је крајем 2011. предочио идеју формирања Евроазијског савеза, адресирану на земље ЗНД, и то не све. У новинама Известија од 3. октобра 2011. објављен је програмски чланак будућег предсједника Руске федерације Владимира Путина Нови интеграциони пројекат за Евроазију – будућност која се рађа сада. Кључна поставка чланка изражена је речима: „Увјерен сам да су стварање Евроазијског савеза и ефективна интеграција пут који ће дозволити његовим учесницима да заузму достојно мјесто у сложеном свијету 21. вијека. Једино заједно наше земље могу ући међу лидере глобалног раста и прогреса, да би постигле успјех и благостање.“

Шта се да уочити из те изјаве?

Упозорење: „једино заједно наше земље могу ући међу лидере глобалног раста и прогреса“ фактички искључује све остале варијанте. Предсједник Бјелорусије А. Лукашенко одмах се огласио у Извјестијама од 17. октобра 2011. тврдњом да је таква интеграција, „била, јесте и биће природан пут развоја“, без алтернативе. Предсједник Казахстана Н. Назарбајев (први и главни предлагач идеје Евроазијског савеза) објавио је 25. октобра у истим новинама под насловом Евроазијски савез: од идеје до историје будућности, следеће: „Ми смо свједоци рађања нове евроазијске заједнице нација, која има не само богато искуство заједничке прошлости него и недјељиву заједничку историју будућности“. На основу наведеног, да се закључити да лидери Русије, Бјелорусије и Казахстана – мада не наглас – осуђују распад СССР и враћају се историјској потреби заједничког живота и развоја, у јединственом савезу земаља и народа. Искрено интересовање за Евроазијски савез показали су и Киргистан, Таџикистан и Јерменија. Што се тиче пројекта ШОС, он је већ презрео и тражи властити развој. Чини се да је нови предсједник Кине Си Ђинпинг допутовао у Москву баш због тога.

Главне новине у Кини Женмин жибао у чланку од 30. јануара 2012. (аутор Дао Сјуј) константују: „Кина и Русија треба да створе Евро-Азијску алијансу (…) наше земље покрећу јединствени интереси и зато морају заједно зауставити дјеловање САД“.

Русија и Кина су јединствене у настојању да се заједнички супроставе плановима Запада, његовој намјери да претвори Евроазију у своју дједовину, „главну награду за побједника у хладном рату – према З. Бжежинском“.

И у тој ситуацији ШОС и БРИКС иступају као прототип другог пола свијета, и истовремено као почетак његовог новог модела. За Русију је то историјска прилика да се ослободи спољњег управљања, система неприхватљивог за њене вриједности и стандарде, и да тако стекне независност, стане на органски пут развоја, а не да слиједи реформе по туђим рецептима.

 

Евроазијски вектор развоја као водећи фактор глобалне безбедности

У Декларацији о стварању Шангајске организације сарадње, циљем њеног образовања проглашава се „стварање новог демократског, праведног, рационалног, политичког и економског међународног поретка“.

То је озбиљна изјава о враћању начела биполарности по оси Исток–Запад. Њоме се у суштини признаје да је садашњи (западноцентрични) међународни поредак и недемократичан и неправедан. Нужан је нови поредак на принципима баланса цјелокупних снага, то јест уздржавања и противтеже. Метафорично, умјесто истополних бракова, слављење породичне светости и природне љепоте.

Али поставља се питање: ако се ШОС трансформише у савез цивилизација, онда ће за то бити потребно удруживање на бази блискости духовно-вриједносних система и националних интереса. Познати руски стручњака за Кину А. Девјатов тврди да је рјешавање проблема Кине, Русије и земаља централне Азије могуће ако ШОС постане „савез под заклетвом“, земаља и народа незападних цивилизација – насљедника јединствене државе Џингис-кана. Тај савез мора бити саздан на нематеријалној основи етике Велике хорде – на „пет изнад“:

– власт изнад својине,
– служење изнад владавине,
– заједничко изнад појединачног,
– праведност изнад закона,
– духовно изнад материјалног.

Свих тих „пет изнад“ у овој или оној мјери присутни су у културно-вриједносним склоповима и традицијама незападних цивилизација, прије свега у земљама кандидатима за Евроазијски савез. То је, сматрам, њихова начелна разлика од вриједности западних народа. Па ни социјализам није више толико неприхватљив за знатан број земаља свијета: кинеска специфичност социјализма, арапски, афрички, вијетнамски и други социјализми изражавају стремљења већине народа планете.

Социјализам треба и природи.

Најсложеније Русији јесте да се престроји – социјализам као идеологија и пракса одбачен је и осуђен од власти, која се потпуно подала дивљем капитализму. Но, ево размишљања једног од чланова Путиновог тима који је неколико година водио курс о дијалогу цивилизација, В. Јакуљина: „Свијет треба да почне консолидацију у ареалу различитом од западне алијансе (…) да почне да прави макете тог процеса тако да други паралелни пол буду Кина, Индија, арапски свијет, Русија, ЗНД, Латинска Америка.“

У оквиру Евроазијског и Евро-Азијатског савеза, као прва етапа изградње економског и политичког модела, могуће је формирање интегративног система који у себи обједињује социјализам и државни капитализам – али то је већ ствар стручњака.

Русија може предложити Савезу заједничко освајање и заштиту Арктичког плићака и Сјеверног морског пута, развој региона Сибира и Далеког Истока. Пекинг може да развија тему савеза против агресивног понашања Запада и диктатуре финасијске добити. Женмин жибао преко једног научног сарадника Кинеског института савремених међународних односа 15. 01. 2013. начео је питање успоставе „новог интернационализма“ као пута глобалног преуређена свијета. „Дошло је вријеме“, пише тај лист, „ да се заузда трка за добит и направи баланс између материјалних и духовних потреба… Суштина ’новог интернационализма’ је у томе да Кина мора узети на себе велику међународну одговорност… уложити још више напора за очување стабилног свјетског правног поретка, настојати да усмјери развој међународног поретка на праведан и рационалан пут“.

Наиме, постављање новог модела свијета на биполарној основи (Исток–Запад) чини свијет безбједнијим отклањајући супериорност Запада и враћајући начело баланса снага у свјетској политици. То ће дозволити да се поново уведе систем међународне безбједности и да се УН да функција „главног чувара мира свијета“. Савет безбедности УН треба формирати на основу представништава свјетских цивилизација, са искључивим правом вета. Враћа се принцип равноправности држава чланица УН. Принцип немијешања у унутрашње ствари суверених држава прераста у „немијешање у унутрашње ствари цивилизација и савеза“. Кључни рејони свијета, стратешке комуникације и ресурсни рејони престају бити под контролом САД и њених савезника, и добијају међународно-цивилизацијски карактер. На регионалном нивоу (Евроазијски регион) такође се ствара баланс снага – компензујући, на примјер, кинеску надмоћ „мини савезима“: евроазијским, руско-индијским, прикаспијским итд.

Формира се систем корективне безбједности чији приоритет неће бити војне мјере и сила. Војни напори се концентришу на заједничку неутрализацију пријетње како према интересима Савеза тако и према сваком од његових чланова. Заједничкој заштити Савеза подлијежу животно важне комуникације (Малајски тјеснац, Јужно кинеско море, Сјеверни морски пут, цјевовод ТАПИ и друге), а ресурсни рејони свијета добијају заштиту од агресије и инсценираних револуција. На тај начин, ујединивши се прво на начелима постсовјетске државе у оквиру Евроазијског савеза а, потом, практично сву Евроазију, и усмјеривши заједничко стратешко дјеловање на Афрички и Латиноамерички континент, те на АТР – „континентални савез“ ће постати снажна коалиција свјетских цивилизација планетарног обима. Управо у таквом геополитичком образовању (Евро-Азијатском савезу) формираће се заједница постсовјетског простора, достојна назива истинског Евроазијског савеза, у потпуности одговарајући евроазијској концепцији 21. вијека.

Снага тог Савеза ће се сводити не толико на војну и економску моћ колико на евроазијско цивилизацијско јединство. Истовремено, формирањем ЕАС и група БРИКС ће добити додатни потенцијал развоја пошто ће Русија, Кина и Индија иступити са усаглашеним ставовима. На самиту у Дурбану зачета је материјална основа новог финансијско-економског система. Иако не без тешкоћа, процес његовог формирања напредује. Може се очекивати да ће на сљедећем самиту БРИКС-а у Бразилу бити говора о проблемима међународне безбједности, мимо општепознатог проблема тероризма.

Оснивањем ЕАС и развојем БРИКС-а Запад ће, схвативши да није више хегемон и искључиви диктатор, почети да се понаша суздржаније. И тада ће САД и Европа моћи да се увуку у стварање новог свјетског поретка – праведнијег и безбједнијег. Русији 2013. предстоји предсједавање у „Двадесеторки“, а 2014. у „Осморки“ и БРИКС-у. Тако јој се пружа прилика да изнесе мишљење о свом виђењу свијета 21. вијека и да предложи свој геополитички пројекат његове градње.

Но, прије свега, Русија мора сама изаћи из блата либерално-колонијалног пројекта, зауставивши клановско-сировински сепаратизам, и започевши снажан пројекат иновационо-технолошког развоја. Она мора обновити геополитичку мисао елите, инжењерско-космичку свијест народа, духовно-органске коријене државног апарата, те створити нови комплексни систем безбједности.

Али, за то је потребна чврста политичка воља. Стаљинска!

 


Превела и приредила Милана Бабић

 

Генерал Леонид Григоријевич Ивашов, рођен 1943, потпредседник је руске Академије за геополитичка питања. Завршио Војну школу у Ташкенту 1964, од 1976–1984. саветник совјетског министра одбране Дмитрија Устинова, од 1987. на челу одељења општих послова Министарства одбране СССР, 1990-их шеф за војну сарадњу Руске федерације са Заједницом независних држава, пензионисан 2001. Бави се војним и геополитичким питањима, сарађивао са Александром Дугином на књизи Основи геополитике.

 


Напомена: Излагање на научном скупу Евроазијски савез, одржаном у етно-селу Станишићи код Бијељине, 24. и 25. маја 2013. Преузето са сајта Novi Standard од 10. јуна 2013. Наслов дало и додатно приредило Уредништво Српског Листа.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово