Гледишта
Вукашин Лутовац
ЧУДА И МИМО МИТА
(Интервју са писцем Борисом Надом, поводом његовог новог дела Повратак мита у издању Нишког културног центра)
– Борисе, прво ми реците нешто о својој новој књизи која је управо изашла из штампе. Мене је та вест најискреније обрадовала.
– У питању је својеврсна рекапитулација, или ретроспектива, под насловом Повратак мита, која обухвата последњих 10 година (1999–2009). Књига је изашла као пета књига библиотеке Алмагест Нишког културног центра. Садржи целовиту Идеју центра, претходно објављену у часопису Unus mundus (током 2008, у два дела, насловљена као Откривање Хипербореје, односно Између Раја и Пакла), али сада нешто измењену и редиговану. Садржи и књигу Нова Итака, која је, по себи, својеврсна рекапитулација и обухвата период 2000–2007 – један (могући) избор веома разноврсних текстова: есеја, прича, кратких проза и песама.
Нова Итака, сада објављена као део Повратка мита, донекле се разликује од првог издања штампаног 2007, као прва књига едиције Посебна издања часописа Unus mundus и Нишког културног центра; у свом другом издању, она је значајно допуњена а поједини текстови су замењени другим. Томе је додат један поетски циклус, под називом Аргонаути, а затвара је кратки прозни циклус Симболи Хипербореје.
Треба рећи и да књига Повратак мита заправо има свог коаутора – веома особеног песника и писца и, уз то, уредника часописа Unus mundus, Стевана Бошњака – на чији је предлог и према чијој замисли је и настала.
– Поглавље Повратак мита је, по мом мишљењу, један од кључних текстова тог новог, допуњеног издања Идеје центра. Можете ли нам укратко изнети његове основне идеје?
– Према веома увреженом мишљењу, тоталитаризам је побеђен 1945, победом над Трећим Рајхом, или 1989, рушењем Берлинског зида – што је, из мог угла, ‘‘претерано оптимистичко виђење историје’‘.
Идеја изнесена у Повратку мита је дијаметрално супротна: тоталитаризам није могао бити побеђен рушењем Совјетског Савеза, јер је озлоглашени источни тоталитаризам само реакција на западни тоталитаризам. У најкраћим цртама: његове дубоке корене треба тражити у црквеном расколу, дакле западној верзији хришћанства, потом у реформацији која је, у крајњем, произвела протестантски фундаментализам. Његов природан и логичан завршетак је ‘‘потрошачка цивилизација’‘, оличена у данашњим САД или ЕУ, која очигледно настаје по америчком обрасцу – а то је управо технократија, у којој је човек само и једино ‘‘потрошач’‘, конзумент, додатак великих технолошких система. У том смислу, заиста је могуће говорити о ‘‘крају историје’‘ (наравно, на начин различит од Маркса или Фукујаме). ‘‘Постисторија’‘ се разликује од историје по томе што човек овде заиста више није суверен ни господар; он постаје играчка у рукама непознатих сила. У зрелом историјском периоду човек је владао собом а историја је била последица његових дела, мисли, страсти или воље. Сада се назире нешто сасвим другачије и различито – технократска утопија, тоталитаризам у свом довршеном облику – а шта је он уствари и како ће се убудуће развијати можемо назрети кроз савремене Сједињене Државе Америке или Европску унију. Треба подвући да ни САД ни ЕУ нису створене на основу неке идеје већ као пука тржишта; не из храбрости и снаге, већ из себичности, кукавичлука и слабости. То је, у последњој инстанци, само последица унутрашње капитулације модерног човека.
Све то имплицира дубоке промене у уметности, у култури уопште, која се постепено претвара у ‘‘поткултуру’‘, неку врсту комерцијалне активности или социјалног инжењеринга, који на своје конзументе има ефекат анестезије, или наркотика који ослобађа утопијске фантазије маса.
– Морамо се осврнути на ваше дело Гозба победника. Чини ми се да Дрводеља и његови следбеници нису измишљени ликови, или је то ипак случајност?
– Случај, наравно, не постоји. Књига је настала као последица размишљања о могућем поразу – историјском, националном, личном. То је, такође, прича о губитку слободе, који већина прихвата добровољно или са олакшањем, док му се мањина непомирљиво и огорчено супротставља.
Тако је трећи део ове књиге, под називом Завршна битка, уствари написан први, негде крајем 1991. у Загребу, дакле на самом почетку последњег рата. Доживљај је био снажан, сам од себе се претакао у речи; из њега је рођен Дрводеља, као један од архетипских ликова диктатора и рушитеља, каквим обилује такозвана антиутопијска књижевност 20. века. Име га доводи у везу са Братством Дрводеља, у коме дрводељски занат симболише умеће стварања неофита из масе ‘‘непросвећених’‘. Он се у роману брутално супротставља Намеснику, чији је тоталитаризам нешто ‘‘старомоднији’‘, помало ‘‘историјски депласиран’‘. Уствари, и један и други су само лице и наличје једне те исте ствари, а њихов сукоб одлучује судбину једне цивилизације.
Нешто касније, у руке ми је допао кратки роман Немца Ернста Јингера На мермерним литицама, у коме је описан веома сличан лик: Велики Дрвосеча, који корак по корак, али веома промишљено и сурово уништава један средоземни град-државу и једну високо развијену и рафиновану културу. Књига је завршена оног тренутка када сам схватио да оригиналност заправо не постоји а да се грађа за дело налази свуда око нас. ‘‘Црвени капути’‘ имају снажну политичку конотацију, а подсећају и на ‘‘црвене мундире’‘ (енглеску колонијалну војску) из некад веома популарног стрипа. Дрводеља описан у књизи носи црте југословенског диктатора Тита или хрватских Фрање Туђмана и Анте Павелића, или америчког председника Била Клинтона – а може изгледати и као персонификација Ујака Сема, онако као што тај, безмало митски лик подлог и бескрупулозног разбојника с маском добричине, доживљавају потлачени широм планете.
Уствари, ти ‘‘црвени капути’‘ су позајмица од једног баварског, сеоског пророка, који је у касном 16. или првој половини 17. века предвиђао појаву ‘‘гвоздених коња’‘ и најезду ‘‘људи у црвеним капутима’‘. ‘‘Када се једног јутра будете пробудили’‘, рекао је једном својим сељанима, ‘‘људи у црвеним капутима већ ће бити ту, у вашим двориштима, и гледаће у вас кроз прозоре ваших кућа…’‘ Многе су његове речи увесељавале, а неко се потрудио и да их запише.
Ваше питање можда потврђује да лик Дрводеље није ‘‘измишљен лик’‘, те да он показује вољу да живи самостално и независно од свог аутора.
— Да ли је могуће изградити Замак сличан ономе који је описан у Гозби победника?
– То је, у првом реду, питање елите. Несумњиво је да елите и данас постоје – а доказ за то је и чињеница да, рецимо, велики системи (попут здравства, образовања, саобраћаја, итд) још увек функционишу, упркос ‘‘идиотизму плебса’‘ или, још горе, ‘‘идиотизму власти’‘.
Када кажем ‘‘елита’‘ не мислим, наравно, само на духовну или ратничку касту: елити несумњиво припада и учитељ или средњошколски наставник који, упркос ‘‘образовним програмима’‘, учи ђаке да исправно и јасно мисле и пишу; на архитекту који нас каткад, сред ‘‘урбаних џунгли’‘, изненади понеким лепим детаљем; на ветеринара који упорно одржава неку фарму у забити, мимо воље менаџмента компаније; или на сељака који, упркос свакој економској логици, из године у годину обрађује своју њиву…
Замак чини било која група људи преданих и посвећених истом циљу и окупљених око заједничког идеала, сада нужно ‘‘без капетанија и капетана’‘. Замку, коначно, припада и сваки осамљеник, који је сам за себе, не знајући за постојање себи сличних, ‘‘попут пламена једне свеће, кадар да обасја ноћ’‘.
Такав Замак се, дакле, гради и изграђује свакодневно, и он постоји на сасвим конкретан, реалан начин – као ‘‘заједница племенитих’‘. Засада, наравно, не на начин описан у Гозби, али ми живимо у времену у коме се све веома брзо мења.
То је, по свему судећи, такође знак да живимо у условима катастрофе. А услови катастрофе, као што је познато, уопште не погодују псеудоелити (премда их она сама ствара), али истинску елиту, каткад и мимо њене воље, враћају на право место.
– Где сте све путовали у мислима док сте писали Неме богове? Где вас је лепота највише привлачила па сте се ту највише и задржали?
– У просторно-временским замкама. У оним тачкама где се укрштају временске и просторне перспективе – прошлост, садашњост и будућност, и где се, по природи ствари, осећам много пријатније него у реалном времену и простору. То су, дакле, превасходно духовни простори. Тај простор је могуће назвати ‘‘укронијом’‘ (за разлику од ‘‘утопије’‘, која је непостојеће место); реч је о оној тачки у којој се стичу сва времена и различити простори, што је у основи поступак сличан оном примењеном у Гозби.
Читава књига, уосталом, почива на том осећању, или интуицији: да мит и легенда нису измишљене и неистините приче, већ оно што је једино истинито и стварно, и што једино заслужује да буде упамћено и испричано, без обзира што се, како каже Новалис, ‘‘није догодило никад и нигде’‘.
По природи ствари, ја сам у првом реду показивао занимање за нашу, дакле индоевропску традицију и предања.
– Сећате ли се када се у вама први пут јавила жеља да нешто напишете?
– Не. Што можда значи да је постојала одувек. Дечја авантуристичка књижевност, (романи попут Верновог Царевог гласника или Острва с благом Стивенсона, које данас, изгледа, више нико не чита), представљали су вероватно посебно снажан подстрек.
– Одакле толика љубав према писаној речи?
– Језик је најсавршенија форма људског изражавања, савршенија од музике јер садржи и музику а, по потреби, и све остале уметности.
Обичај записивања испеваног или изговореног је, међутим, релативно позан. Пре тога, песма се преносила усменим путем, с колена на колено. Еп и мит припадају херојском добу поезије. Песник је најпре друг и пратилац хероја.
Ратнику је неопходан песник, да би опевао његова дела, и сачувао их у памћењу потомства: ‘‘у том аристократском друштву, песник је великашу прави партнер; без њега би велика дела пала у заборав; без њега хвала и куђење не би имали дејства’‘ (Ж. Одри). Такве су и песме које барди певају на ратничким гозбама.
То време је, наравно, далеко иза нас; ми живимо у својеврсном интеррегнуму, у доба када је тај аристократски стил разорен, уништен, а ништа ново се не помаља на видику. Распаду тог ‘‘аристократског стила’‘ услеђује распад језика. Уметнички језик потом постаје предмет ‘‘уметничког експеримента’‘ или психолошке интроспекције самог уметника, средство израза његових личних, неретко и психопатолошких садржаја, услед чега се и идеал доличности и сувислости израза губи.
Последица тога је чудовишност модерне и постмодерне уметности, која престаје да буде израз бића, и постаје област и плен личних фантазија и фантазми.
Ми, дакле, живимо у интеррегнуму, у коме се сустичу елементи прошлог и будућег, олимпијско и титанско, архаично и модерно, историјско и аисторијско, сакрално и профано, људско и демонско… Језик, чак и овако деградиран, међутим, може постати средство буђења бића. ‘‘Ићи у лов на речи’‘, каже један од јунака романа Хелиополис Ернста Јингера, ‘‘била је врховна уметност стрелца. Наравно, тај циљ никад неће бити досегнут: он је био у једној идеалној тачки, био је постулат, и граница. У свим тим преображајима, његова мисија била је: речима упутити смисао ка неописивом; звуцима ка изузетним хармонијама; мермером према недодирљивим пределима; бојама ка надземаљском бљеску’‘.
– Писац се постаје или рађа?
– Нажалост, рађа. (Кажем ‘‘нажалост’‘, јер је положај писца данас, по дефиницији, крајње незавидан, у сваком погледу.)
Наравно, постоје и писци који то постају мање или више случајно, из неког другог разлога: због краткотрајне и пролазне ‘‘славе’‘, новца или, подједнако илузорног, признања околине.
– Да ли човек треба да поседује неке одређене врлине да би написао добру књигу – на пример роман?
– Осећај за лепо насупрот (пост)модерној опседнутости ружним, истинољубивост и отменост насупрот свуда преовлађујућем просташтву – то би, за почетак, било сасвим довољно. Остало ће, ваљда, доћи само по себи.
Идеал је, у ствари, тачна и истинита реч: само такве речи могу да постану ‘‘стреле речи’‘. Хомер говори о ‘‘пероликим речима’‘, ведска формула о ‘‘речима које дирају срце’‘. Следећи формуле које се преносе традицијом, постиже се сувислост и доличност, и искључују личне фрустрације и психизми – што, опет, не искључује инвентивност ни инспирацију песника.
Легендарни народ Нарти, према осетском предању, поседује магични бакрач, који омогућава да се провери истинитост таквих речи. С друге стране, по иранском предању, када је краљ Јима ‘‘почео да ужива у лажним и погрешним речима’‘, изгубио је своју славу (харизму) ратника. Управо у њима, у тим ‘‘лажним и погрешним речима’‘, почива истински узрок декаденције.
– Како успевате да одржавате активним своје стваралаштво, поред посла, свакодневних тешкоћа и обавеза? Ја сам негде прочитао да писац може да заустави време…
– Питање је могуће преформулисати: чиме бих се другим уопште бавио?
Писање, с једне стране, подсећа на веома мукотрпан физички рад – с друге, оно доноси исконску, скоро елементарну радост. Писање само, а не оно што долази као његова последица, и ту нема никаквог ‘‘страха’‘ или ‘‘ужаса пред празним листом папира’‘, које, каткад, исповедају писци; напротив. Та радост је описана на једном месту у Гозби победника: ‘‘Већ тада сам познавао и једно савршеније задовољство, срећу упоредиву једино с оним тренутком пред битку кад страх ишчили, а оружје које почива у руци лицу даје свечан, готово спокојан израз. За мене, све би почињало стављањем прве речи на празан лист хартије. Тек потом, долазило би узбуђење које је долазило као последица успешног рада(…) Гасио бих тада свећу и дуго остајао да лежим будан на постељи.’‘
Тако да је тешко рећи да ли је у питању унутрашња присила или напросто фанатизам – без кога се, иначе, свака уметност претвара у пуки прагматизам – или нека врста егоизма, који се не обазире много на захтеве и очекивања околине.
Што се тиче моћи о којој говорите, њу, претпостављам, поседује свако од нас, потенцијално свако људско биће. Вероватно свачији живот садржи те ‘‘безвремене тренутке’‘; у супротном, он није ни вредан живљења.
Сусрети с оним што је вечно излазе ван режима времена и његових ограничења, а то, разуме се, не важи само за писца већ и за читаоца. Можда чак и више за читаоца, који је кадар да у делу пронађе и открије оно што ни сам писац није најбоље разумео док га је писао.
– Преко којих писаца и мислилаца сте се заинтересовали за Традицију?
– Следећи неки светао, узвишен пример, ученик не следи толико учитеља, колико најдубљи зов сопственог бића. С друге стране, у традицији нема ништа лично, нема личне својине, јер сам појам традиције означава пренос, односно оно што је вредно преношења, памћења и знања. Како каже Борхес: ‘’Потписујем ово дело како бих на себе преузео терет његових мана; оно што је у њему добро, припада језику и традицији‘’.
Лектира Црњанског, за мене лично, била је један од тих преломних тренутака. Претходила јој је лектира једног сасвим осредњег аутора (Мирослава Крлеже), чија су дела тада, почетком 80-тих, запремала велики део школских програма. Сећам се да сам Роман о Лондону, прво дело Милоша Црњанског које сам у животу прочитао – у то доба, као и данас, оспораваног и ‘‘политички некоректног’‘ аутора – пронашао на сасвим неочекиваном и наизглед немогућем месту: у библиотеци касарне ЈНА у Ћуприји. То је, за мене, било важно откриће.
Међу многим другим, поменуо бих књигу Мапа (анти)утопија Драгоша Калајића, која је, нажалост, веома мало читана и углавном лоше схваћена, а представља изванредан увод у свет традиције коју сте поменули – и, на другој страни, свет антитрадиције. (Доживела је, до сада, колико је мени познато, само једно издање 1978, у оквиру часописа Замак културе.)
Уопште, Калајићеви уводи, предговори и поговори за читав низ дела и аутора тих, 80-тих година прошлог века, били су драгоцен путоказ за све оне који се нису задовољавали тадашњом официјелном ‘‘социјалистичком културом’‘; који су, дакле, говорећи данашњим речником, били ‘‘политички некоректни’‘ (а тада ‘‘морално-политички неподобни’‘). Поменућу само прво српско издање Тилакове Арктичке прадомовине Веда.
– Коме треба да служи књижевност, ако уопште треба некоме да служи?
– Књижевност треба да служи, једино и искључиво, самој себи. Књижевност је један од ретких преосталих простора духовне слободе којег, нажалост, олако и пречесто, издају сами писци. Тако да књижевност данас, као и такозвана елитна култура уопште, углавном наставља да лута између конформизма и негације, између негације и скепсе, између скепсе и ироније и назад ка конформизму, и у суштини остаје само средство демитологизације и затирања ‘‘опасних интуиција’‘ садржаних у миту, у причи (наративу) у правом значењу тог појма, чиме се омогућује мање или више безболно интегрисање у технолошки универзум, уз илузију слободне воље.
Треба, међутим, приметити да се улога књижевности у националној култури мења, и да више не може да се мери с оном коју је имала током 19, па и 20. века. У једној руској документарној, историјској серији, аутор наводи примере Достојевског и Тургењева, који су, у позном 19. веку, како он каже, ‘‘владали умовима својих савременика’‘, и тада непомирљиво подељених на словенофиле и западњаке. Тургењев, међутим, живи у кући у Француској која је верна копија куће руског мужика, Достојевски следи животне навике од којих су неке неодвојиве од животног стила западњака. (’‘Ко је, међутим’‘, пита се узгред аутор ове серије, ‘‘владао њиховим умовима?’‘) Данас књижевност више нема ту улогу, чак ни у Русији, а треба се сетити да су писци, они ‘‘режимски’‘ као и ‘‘дисиденти’‘, играли веома значајну улогу и у СФРЈ, још осамдесетих година прошлог века, те да су њихове поделе, идеолошке, политичке па и националне, антиципирале друштвене и политичке промене и најавиле распад дотад заједничке државе.
То сада више није случај; културу је, у ‘‘транзиционој Србији’‘, у великој мери заменила естрада, са својим самозваним ‘‘мајсторима мишљења’‘ и ‘‘јавним личностима’‘ – углавном глумцима, певачима, људима без професије и биографије, дакле, полусветом – а заузврат је и сама култура естрадизована, па смо тако добили писце који су заправо истински представници турбо-фолка у књижевности.
Утицај књиге данас је, последично, ограничен на екстремно узак круг (из кога би, наравно, требало изузети конзументе ‘‘званичне културе’‘ и већином англосаксонских бестселера, који и нису феномен културе него поткултуре).
Није, међутим, искључено да се међу тим пасионираним поштоваоцима писане речи крије елита будуће Србије.
– Да ли сам у праву, ако кажем, да је Србија данас културно заостала земља?
– Србија је данас, на првом месту, осиромашена, и ‘‘транзицијом’‘, односно пљачкашком приватизацијом упропаштена земља која је, и када је реч о књизи, као и у свим другим областима, претворена у колонију. Ми смо, дакле, постали колонија стране, и то углавном трећеразредне књиге. Али огромном броју осиромашених, обесправљених па и гладних, књига, наравно, није превасходна брига. Тако да и издавање књиге, уколико не спадате у уски круг привилегованих и спонзорисаних, приватно или средствима из државних фондова, већ представља истински подвиг и изискује жртву. Исто то можемо рећи и за читаоца који књигу купује.
С друге стране је наша политичка, финансијска и културна псеудоелита, чија се културна интересовања завршавају у кругу београдских сплавова и ‘‘фенси клубова’‘; тако да наша ‘‘књижевна елита’‘ данас, с ретким изузецима, заправо изгледа као турбо-фолк сцена. Турбо-фолк је скривена истина те, духовне и политичке псуедоелите, и доказ да у данашњој Србији не постоји озбиљна државотворна воља.
У великој мери, овакво стање је последица циничног односа власти, које истинску националну културу подржавају само на речима а у стварности затиру, кад год и где год могу. Капиталне културне институције, као што су Народна библиотека и Народни музеј годинама су затворене, под изговором ‘‘реконструкције’‘, и недоступне посетиоцима. Утисак ‘‘културне заосталости’‘ ствара и дубоко провинцијална, отужна уметност која нас, обилно финансирана државним новцем, данас представља на манифестацијама типа Венецијанског бијенала, сведочећи само инфериорност те псеудоелите. Отуда је и у наредним годинама могуђе очекивати једино да Србија настави да пада, јер је тој лажној елити потпуно страна не само идеја да култура може препородити Србију, већ и сама идеја препорода – за почетак, неминовно културног – овако изрођене Србије.
– Да ли они који читају могу лакше побећи из стварности?
– Вероватно. Али свако бекство од стварности је само облик илузије, а данас, као ни у било којем другом времену, уопште није препоручљиво живети у илузијама. ‘‘Одлучио сам да живим у стварности’‘, каже анонимни јунак Гозбе, ‘‘па макар живео у самом паклу’‘.
– Како оцењујете данашњу књижевну сцену у Србији?
– Ако мислите на ‘‘званичну’‘ књижевну сцену, на књижевни ‘‘мејнстрим’‘ (mainstream, енг. – главни ток) – ситуација је безнадежна, чак и горе од тога. Она функционише по принципу кланова и на њу не вреди трошити речи. Њене величине се нагло издижу, брзо троше и заборављају с олакшањем.
Само зато да би на њихова места ступиле нове, у свему сличне претходним.
С друге стране, разуме се, постоји неколицина младих аутора који се издвајају из такозване ‘‘текуће књижевне продукције’‘ (сам израз је одвратан јер асоцира на нешто течно, што отиче каналима).
– Шта мислите о Софронију Лужњаку? Написао је изванредан коментар о вашој књизи Неми богови, који је објавила Тврђава.
– Берислав Благојевић, алиас Софроније Лужњак, већ је доказао свој изузетни таленат двема објављеним књигама: збирком поезије Требао сам бити ријеч и прозом Ламентације по Софронију, која би, у неким срећнијим околностима, постала бестселер. Имао сам прилике да у рукопису прочитам његову нову збирку проза и кратких прича, која још увек тражи издавача, а која надмашује ове две изванредне књиге. Ја, наравно, немам увид у све оно што се штампа у Србији, али бих Благојевићевом додао још најмање два имена: Лауре Барне и Светислава Пушоњића.
– Којих пет књига мени и читаоцима препоручујете да прочитамо?
– На првом месту, препоручио бих да се вратимо сопственом, углавном занемареном и заборављеном, наслеђу. Наша класика нису Доситеј и Његош, већ народна епска поезија, која нимало не заостаје за Хомером, а подједнаке је лепоте и, можда ћете се зачудити, древности. Потом, сва дела Црњанског (попут романа Код Хиперборејаца и толиких других његових књига), који данас, поново и постхумно, доживљава тихи изгон из српске културе. То су, уједно, полазне тачке за предстојеће, али иначе неминовно, превредновање националне књижевности.
То превредновање, уосталом, неће моћи да мимоиђе још најмање два аутора: Арсена Лозанина и Станислава Кракова, а поготову његово истинско ремек-дело, објављено под насловом Живот човека на Балкану.
Национална култура може бити аутаркична, окренута самој себи, али не би требало да буде провинцијална (као што данас, већином, јесте). Међутим, сваки избор из такозване светске књижевности, већ силом свог обиља, нужно је арбитраран и произвољан. У овом тренутку, пада ми на ум руски писац Јуриј Лошчиц, који је написао историјски роман Димитрије Донски о Куликовској битци, веома важној у руској историји, у најбољој традицији руског историјског романа, у коме се, осим тога, помиње и наша Битка на Косову пољу (преведен је на српски). Такође, препоручио бих било коју књигу Курција Малапартеа (рецимо, Кожу или Kaputt, што је већ више од пет), поред кога Моравија, Калвино или Еко, немају шта да кажу.
– Које ће бити ваше наредно дело?
– Једна збирка неоромантичних прича, која нема много додирних тачака са Немим боговима.
Вукашин Лутовац је главни уредник сајта Тврђава (www.tvrdjava.org), који живи, ради и студира у Београду. Интервју је такође објављен и на сајту www.prozaonline.com, интернет часопису за књижевност са подручја бивше Југославије.
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Борис Над, у Српском Листу и Српском клубу увек радо виђен и цењен и као човек и као писац – стога изгледа не одвише омиљен другде – у свом интервјуу са Вукашином Лутовцем, уредником ‘‘традицијског’‘ сајта Тврђава, открио је неке своје погледе који су ме зачудили.
Наиме, Бориса познајем још од изласка мога романа Изгон, који је потом често помињао при сваком нашем сусрету ових безмало две деценије. Његов први роман, Гозбу победника, као своју прву књигу објавила је библиотека Српског листа, Сој, у оквиру издавачке куће Жагор из Београда. Као уредник едиције, на Борисовом рукопису сам радио неколико месеци и он је, уз његову сагласност и на обострано задовољство, ‘‘изашао пред људе’‘ као дело трајне вредности.
На његовој другој књизи у оквиру Соја, Неми богови, није било потребно радити – између првобитне верзије Гозбе и ње Борис будући прешао голем списатељски пут. Такав напредак у занату је бар мени увек потврђивао изузетан дар, и ретку и драгоцену способност занемаривања личне сујете (’‘гордости’‘), уважавања добронамерног савета, и учења на сопственом и туђем искуству и грешкама.
Борис Над је наиме истински писац – у српском вишедеценијском случају (’‘и шире’‘), човек (дипломирани је ветеринар) осведочен не само као надобудни дипломац, магистар, или докторант филологије, одсек за ‘‘југосветску’‘ или српску књижевност већ као морално и мислеће биће које се труди, и успева, да живи и твори ван стада, чопора, или неке уроте.
(Како му је стога данас, док управо међу таквима ради као лектор једног београдског дневног листа, могу мислити.)
Но оцене, склоности и наклоности у књижевности, као и другде, одраз су личности и о њима се не расправља. Тврдити, међутим, да Његош не спада у органон највишега што је српски дух дао светској култури чини ми се непромишљеним, нарочито уз његово стављање уз Доситеја.
Јер, успевши да прочита Крлежу, са правом оцењеног неизузетним (осим Баладама Петрице Керемпуха спеваним на кајкавском), обремењен ваљда и својим загребачким годинама, Борис је изгледа заборавио да патос није увек знак лоше уметности. Својим заносом, наиме, Владика Раде је много ближи Традицији на коју се и он, уз многе млађе ‘‘калајићевце’‘ тако често позива. Усхит, као одраз чистоте духа у наше време иронично називане ‘‘наивношћу’‘ једна је од потпора не само српске прастаре (’‘народне’‘) епике и Хомера, већ аријског духа уопште. Само аристократе – сој, племићи (’‘племеници’‘) – могу имати храбрости и отмености да се нескривено, пуног срца, детиње диве не само прописаноме и општеприхваћеном.
Што се пак Традиције (или ‘‘Традиције’‘) тиче, њој је Доситеј Обрадовић уистину ближи, уз многе друге књишке особе – ових ‘‘Последњих времена’‘ све присутније вишетомним делима, заправо компилацијама, нетачно потписаним њиховим именима. Јер тешко да су дела рецимо Беле Хамваша, Генона, Еволе, па и Калајића њихови лични производи – пре свега, узевши у обзир трајање и ограничења човечијег живота, а код Калајића и његово образовање и знање. Није случајно наиме да у Срба не постоји никаква традиција Тајних Знања доступних само Просветљенима или Позванима.
За разлику од и западних и источних езотеричара, једине Тајне творцима Предрага и Ненада, Бановић Страхиње, Зидања Скадра, Косовског циклуса, Марка Краљевића, те Војводе Пријезде, Малог Радојице и Старине Новака, биле су и остале Вишњи (’‘Вишну’‘ у Арја) Бог ‘‘који ником дужан не остаје’‘ и загонетка појединца и заједнице пред искушењима које ни најновији ратови и ‘‘мирови’‘ на ‘‘овим просторима’‘ нису оповргли, нити обеспредметили.
Тајна Знања мимо траварења и видања, виђења и предсказања Србе нису никад занимала – не будући никаква ‘‘тајна’‘ колико Божији дарови недоступни већини. Колико нам је познато, нашим прецима није падало на памет ни да праве тајна друштва, рецимо, села који су целе године идући босоноги помагали домаћине при обредима, на обостраном путу кроз чудесан, толкиновски свет магичне и херојске свакодневице, Западњацима познате као Тајна Балкана.
Не морају се стога читати Димезилови записи о Кавказу, да би се у легендама о Нартима, иначе изворно кавкаским, следио траг евроазијског мита. Јер Осети (Аси, Алани, Сармати) су у те гудуре дошли у раном средњем веку, неколико хиљада година пошто су се са дивовима носили аутохтони Адиге (Черкези), Чечени (Вајнахи или Нахи – ‘‘Наши’‘), Лезги, Дарги, те Анди (Анти) и други истински Авари (нама ‘‘Обри’‘ – Они Изнад), и даље непознати еуропејској ерудицији.
‘‘Укронија’‘ Светислава Бајића, Срђана Фуртуле и све више млађих људи којима збиља није довољно несхватљива није стога случајан неологизам, нарочито на српском (?). Ни Асимовљево стално помињање Господара Инструменталности (Lords of the Instrumentality) није случајно; тај њујоршки Јеврејин (Isaac Asimov) је у ‘‘научну’‘ фантастику само преточио оно што и даље влада уобразиљом свих поданика, или хрлитеља, Моћи.
Појмом Дивова, наиме, објашњава се Свет искључиво кроз демијурга – попут месопотомских, ни кавкаски митови не познају Творца већ само Устројитеља (или устројитеље). Да би и то било подношљиво, ето приче о њиховим Знањима, ако не већ честитости. Дивови су наиме зли, покварени и подли, непотребити храбрости са своје нерањивости, дуговечности или бесмртности, као и чојства из истих разлога.
‘‘Традиција’‘ је стога скаска а готово сви њени протагонисти дезинформатори, агенти или фолиранти. Шта имамо ми, Срби, да сазнамо од Ренеа Генона, Француза који се са једва двадесетак година одрекао своје нације, европејства а нарочито хришћанства, не би ли постао египатски дервиш? Да су суфије нешто ‘‘знале’‘, зар би агент руске царске тајне полиције, Георгије Гурђијев, погинуо у другој узастoпној саобраћајној несрећи изазваној сопственом, сулудом вожњом по француским друмовима? Да је био мудар, зар би тај кавкаски Грко-Јерменин, презимена по турском називу за Грузине, крај Париза оснивао Институт за хармоничан развој човека за европске буржује, руске избеглице и ‘‘међународне’‘ замлате? Ко још може веровати да је Бела Хамваш као чувар градилишта могао написати више десетина ‘‘својих’‘ књига без сталног боравка у некој библиотеци – и на Западу веома реткој – са уникатним, бесценим делима неопходним за његову езотерију?
Зар смо од Драгоша Калајића, момка по протекцији примљеног на београдску ликовну академију па одмах послатог у Рим, могли очекивати ишта друго до да без навода пренесе речи Јулијуса Еволе кога је само једанпут на некој журци видео, као своје, у Упоришту? Јер Евола је био истински мада пали италијански племић, а Калајић син комунистичке комесарке на Универзитету у Београду, који осим са белим оделима у ормару свога оца, краљевског официра, није имао додира са ‘‘Традицијом’‘ – да би је као монден са београдског асвалта (испод сата код Југоекспорта) или римских туристичких атракција, крчмио по брозовској телевизији, када се за најбезазленије тезе из те књиге добијао метак у потиљак, или дугогодишња робија.
Има их, знам, који би казали да ни Калајић, ни Евола, ни Генон ни Хамваш као личности и појединци нису битни, већ Истина, али Њу још није саопштавао нико Ње недостојан – Она не будући збир података, већ Светлост Света. Црна Лампа такву још није лучила, Црни бог се Њоме никад није служио осим у поругу нама, наивнима.
Уз то, невоља са српском књижевношћу, било званичном били правом, није омеђена одредницом ‘‘млади’‘ или ‘‘стари’‘ писци и књижевници, већ истински или лажни, добри или лоши, осредњи или велики.
Појмове ваља зато разјаснити: писац је човек који, како је и Борис приметио, не може а да не пише, при том будући највише жив. Тај, накнадни, додир са Богом или Његовим Противником, или са Обојицом – нешто недоступно пуким делатницима јер они током акције немају прилике за ретроспекцију – је, како Борис опет примећује, оно што је породило потребу за Песником, Гусларом, Приповедачом – али не и за Тумачем, Коментатором, или мудросером. Три последње категорије и још многе, неименоване, припадају големом племену Књижевника (фарисеја, по јеврејски).
Најсретнији је међутим спој делатника, а нарочито јунака, са волшебником речи у једној особи, али и најређи. Ти, најистинскији писци су наш увид у Истину, у њих је најмање глупости насталих из препричавања, лоше прочитаног штива, тежње за писаним (виртуелним) доживљајем, напричавањем оног што се задобија искључиво собом или својим делима.
Такви се препознају на први поглед и њима се диви, или завиди, али само својство јунака Божије приче о себи (ликова преименованих или измењених, или не) није довољно за велику књижевност: Милош Црњански није велики писац јер је удовољавао више себи него читаоцу. Његов Роман о Лондону био би много веће чудо да се мање бавио интерпункцијом а више веровао музици саопштеног. Музика Сфера наиме постоји и до Ње се не доспева стилом, већ доживљајем. Европска књижевност није случајно приповедачка, поезија испрва будући само носач наратива. Са причом међутим има проблема Андрић, лауреат Нобелове награде коју је, ваљда, неко из СФРЈ тада требало да добије: величину досеже тек, рецимо, приповетком Мустафа Маџар али ниједним романом. Спој казаног и значајног измиче му и у књизи која је, као бившем робијашу, требало да му је најбоља – Проклету авлију могао је написати било ко покушавајући да буде ‘‘литераран’‘.
Борисова тврдња, међутим, да је сврха књижевности искључиво у себи самој, као сваки ларпурлартизам није до дендијевска. Иза ње, бојим се, стоји иронична дистанца интелигента који нема смелости да каже зашто заиста пише. Јер, да је то пуки усхит собом и чином не би се ни он трудио да објављује; није случајно Норман Мејлер у својој књизи The Spooky Art (Уклета уметност) казао да су писци умногоме осујећени трагаоци за Моћи. Сваки јавни чин наиме јесте и политички – то су Другови из наших ‘‘Служби’‘ знали отпочетка – те се од тога не да бранити шалом и осмехом. Излазак у јавност, међу људе, јесте у суштини, корида – зато је Шпанци толико воле, гладни уважавања, и обожавања, људи ‘‘с мудима’‘ (cojones).
Нажалост, у сећању Борисовом колико мом, српска књижевност од октобра 1944. надаље обиловала је ‘‘мудатима’‘ – мудрима много мање, даровитима и писменима најмање. Но писаца међу Србима има, мимо фабрикованих (Добрице Ћосића, Антонија Исаковића), извиканих (Бране Шћепановића, Михиза, Милорада Павића и прочих), одгајених у реторти (Мике Пантића, Милисава Савића, Мирослава Јосића Вишњића), пуштених с ланца (’‘Магичног Ћире’‘, Марка Видојковића, Исидоре Бјелице), женски писмених (Весне Радусиновић), наглашено јеврејских (Данила Киша, Давида Албахарија, Гордане Куић), и безброј других који сви заједно чине корпус особа од пера (то јест, тастатуре) каквог се, количински, не би стидели ни Индуси, или Кинези.
Јер мимо побројаних, па и Борисових (сложио бих се с њиме једино за Светислава Пушoњића, књигом Изван њиховог домашаја такође заступљеног у Соју), ту су и ствараоци који би, по каквоћи, красили библиотеке и Запада и Истока када би се оне отвориле наспрам тема о Србима који нису ни ружни, ни прљави, ни зли: Срђан Воларевић (не Ваљаревић), аутор Извештаја из земље лотофага (Сој), Жељко Пржуљ, грађевински инжењер и борац из сарајевских Неђарића, писац рата и мира, а надасве Босне какве се и Андрић клонио да слика, Небојша Јеврић, уклети ратни репортер, Милосав Ђалић, фокнеровски (али бољи од њега) приповедач Поморавља, Андреј Јелић Мариоков, аутор Молебног венца, можда најјаче књиге српске поезије после неких Попиних, Александар Љубиша, дођош у Београд који га је романом Аванти преваранти овековечио боље него иједан Момак из Краја, Радиша Драгићевић са својом Самотињом и На другој обали писаним јужносрбијанским наречјем о condition humaine (људском усуду), Милутин Мића Миловановић, чија је тетралогија Чувари митског стада, Молитва за Оца Прохора, Црнина и ордење, и Краљевство љубави и зла, стотинама читалаца ‘‘променила свест’‘, Небојша Васовић, критичар лажних српских књижевних вредности и величина, данас у Канади у изгнанству ни налик Албахаријевом, па други наш ‘‘Канађанин’‘, Бранимир Бубало, прозаиста каквим би се дичили и Американци и Руси, деведесетогодишњи Сава Јанковић, који нас из Америке романом На прелому подсећа на величину, и страхоту грађанског рата преживљеног међу зборашима, млади Александар Живковић који нас тим истим, смртоносним међусобицама враћа романом Небо боје крви, слутећи да оне нису окончане и да ће се (настави ли се оваква сегментација свести и у литератури), понављати до у недоглед, Негован Рајић, чији мемоар Ка другој обали – збогом Београде данашњим ‘‘тинејџерима’‘ предочава одлазак ‘‘преко Баре’‘ другачији од потраге за епицентром ‘‘тренда’‘, одмахнути Павле Јовановић, писац Књиге о синовима, рођени брат Биљане Јовановић која је романом Пада Авала својевремено изазвала позор каквом се тихи Павле није могао надати, па старији Пушоњић, Витомир, чувар српске Традиције песмама Ђе ти је то Врбово (Сој), и још многи, непоменути и мени непознати мимо све воље и напора да сазнам за њих, наше паметаре, памтише, наше презрене ‘‘гусларе’‘, лиричаре, приповедаче, ојкаче, тужбалице, лелекаче, спадала, шерете и наивчине, о којима би и мој драги Борис и његов интервјуиста Лутовац могли да поразмисле, пре него своје евентуално непознавање уопште у паушалну оцену.
Јер српска књижевност управо васкрсава и пред њиховим очима, надодајући се на у заборав гурнуте Григорија Божовића, Драгишу Васића, Владимира Вујића, нешто мање ‘‘тешке’‘ Славомира Настасијевића, Душана Баранина, па блиставог Станислава Винавера, утуљеног Душана Јагликина… Што је између њих и нас подигнута гвоздена завеса, не бисмо ли сви почели да изједначујемо неперцепцију са непостојањем, План је управо Оних који нас тлаче опсеном да су Они Дивови а ми ни Кавкасци – а камоли Балканци који су све Њих заједно и изнедрили и измислили.
Јер, када је Европом владао лед овде се живело, и причало и певало, да то досад нико није успео поништити.
