Гледишта

Михаил Хазин
БИРАЊЕ ГЛОБАЛНОГ ПРОЈЕКТА

 

Више пута сам писао да Русија не може постојати без свог глобалног пројекта. Многи данашњи проблеми наше земље проистичу из чињенице да смо током хиљаду година били носиоци глобалних пројеката (прво „Православног“, а затим „Црвеног“), а затим неочекивано почели да се интегришемо у апсолутно нама стран „Западни“ пројекат. Притом, људи и даље покушавају да очувају сопствено пројектно мишљење, чиме силно иритирају елиту „Западног“ пројекта.

За ту елиту норма је, на пример, понашање Срба: њих су бомбардовали, а они су се умирили и прихватили сва правила игре, укључујући и отете територије, признавање за равноправне вође разбојника и убица који су њихове сународнике живе расецали ради продаје органа, резултате апсолутно неправедног Хашког трибунала и тако даље. Стога ће и нас притискати све док се коначно не умиримо – елити „Западног“ пројекта не будући потребна никаква идеолошка „Опозиција“.

Што после тога неће бити Русије као да „западњацима“ није од значаја.

Ту,  међутим, настаје веома озбиљан проблем. Ради се о томе да, сем чистих „западњака“, који се понашају као Срби, у нашој земљи има и специфичних „руских“ патриота који говоре да нам је потребна чисто руска земља. Притом, они не могу да објасне шта да раде са свим народима и народностима које живе на територији Русије као аутохтони, односно на својим исконским земљама. Иначе, „Западни“ пројекат има одговор на ово питање и он је демонстриран на примеру Југославије: Коми, Пермљани, Кабардинци, Татари, Бурјати, Јакути и сви остали треба, изгледа, да створе сопствене државе.

Тада од Русије неће ништа остати, што ће Западу значити испуњење.

 

Систем вредности

Такве патриоте не могу да објасне ни како ће бити организована наша економија. Чак и ако реч „руски“ поимамо у најширем смислу, имаћемо озбиљан проблем – у свету нас има свега око 200 милиона. На тржишту таквог обима савремена економија се не може изградити, а за земљу која води крајње изолационистичку политику (само за Русе) излазак на спољна тржишта биће веома компликован.

Притом је Русија територијална империја изграђена у оквиру истог глобалног пројекта – прво „Православног“, потом „Црвеног“. Прелазак од једног до другог био је олакшан тиме што им је основни систем вредности исти, мада је – као што обично бива – сам процес преласка био веома суров. Притом треба разумети да је идеологија „Црвеног“ пројекта – која је победила на читавој територији Руске империје (и делимично изван њених граница) – према резултатима Грађанског рата била потпуно неприлагођена за реализацију у оквиру једне земље.

То је и изазвало велике проблеме отежане огромним бројем различите, крајње сумњиве светине која је прешла на страну победника. Али, у сваком случају крајем 40-тих година, већ после велике Победе, то прилагођавање је завршено.

Проблеме који су настали после Стаљинове смрти изазвале су две околности. Прву је створила група која је ушла у руководство земље после Стаљинове смрти, великим померањем равнотеже између интереса СССР и апстрактних принципа „Црвеног“ пројекта у варијанти 19. века. Друга околност – објективних економских проблема повезаних са кризом пада ефикасности капитала и успоравања темпа економског раста – нису нашли решење у оквиру догматског марксизма, који је победио у нашој земљи крајем 50-тих. Ипак, после 1988–1991. све то више није било толико битно.

Кључно јесте – шта сада да се ради?

Дубоко сам уверен да Русија мора да се обнови као земља пројеката. И зато што је то једини начин да очува јединство територије и народа, и што ће то дати позитиван замах за друштво које се данас налази у дубокој депресији, и због тога што ће то омогућити стварање средства за проширење тржишта без којег за нашу земљу није могуће креирати савремену економију.

Треба истаћи да противљење присталица „Западног“ пројекта, који су данас фактички наши главни непријатељи, у даљој будућности не треба нарочито узимати у обзир – „Западни“ пројекат ће се распасти пред нашим очима – али, како изабрати глобални пројекат…?

 

Остаје нам „Црвени“

Већ је јасно да нама никаква варијанта „Западног“ пројекта не одговара – ми смо носиоци библијског система вредности, а не либералне „слободе“. Да ли Православни? Ипак, то би захтевало излазак на државну позицију Руске православне цркве (РПЦ), која за то очигледно није спремна.

У сваком случају ја, заправо, не запажам борбу РПЦ – као структуре – за очување и повратак библијског система вредности макар у нашој земљи, што значи да једноставно не може успети израда „Православног“ пројекта.

А да чекамо док се РПЦ престроји не можемо, јер немамо више времена.

Остаје „Црвени“ пројекат. Међутим, ту постоји велики проблем. Ради се о томе да практично нико не „дотерује“ његову конструкцију спрам садашњости. Постоје појединачне групе, али су мале и нејединствене. На крају, код већине становништва представе о „Црвеном“ пројекту завршавају се сећањима на крај 80-их прошлог века, година које више нису имале никаквог смисла. А тај Пројекат могао би веома снажно да покрене народне масе читавог света у процесу развоја кризе, те би на време подићи његову заставу било веома, веома, важно.

Но, није сасвим јасно како у Новој држави изградити систем управљања, укључујући и локални, шта чинити са малим и средњим предузећима, како окајати грехове приватизације, и тако даље и томе слично.

Чини ми се да је време да се озбиљно размотре ова питања, будући да ће веома брзо постати врло актуелна. Допадало се то некоме или не, идеје „Црвеног“ пројекта ипак ће заузети своје место у свету, у 20. веку будући привремено побеђене само синтезом свеопште суровости и огромног новца који је потрошен на поткупљивање становништва.

А новца, по свему судећи, више неће бити.

Заправо, предлажем свима који то желе да на овом месту разматрамо како треба да изгледа „Црвени“ пројекат за нову Русију, како треба да буду уређене разне структуре државе у оквиру овог пројекта.

Они који то желе могу изабрати смернице и сачинити одговарајуће задатке, уз строгу контролу теме. Узгред, за сада предлажем само да размотримо сврсисходност Пројекта и, јави ли се довољно ентузијаста, да почнемо са радом.

 


Превела: Ксенија Трајковић

 


Михаил Леонидович Хазин рођен је 1962. Студирао је математику на Јарославском универзитету и на Московском државном универзитету. Од 1984. до 1991. радио је у систему институција Академије наука СССР. Године 1993–94. је у Радном центру за економске реформе при влади Руске Федерације, а 1995–97. начелник одељења за кредитну политику Министарства економије Руске Федерације, да би 1997–98. провео на месту заменика начелника Економске управе председника Русије. У јуну 1998. напустио је државну службу. Данас је председник консултантске компаније Неокон. Аутор књиге Сумрак доларске империје, Pax Americana на измаку, из 2003.

 


Напомена: Извор сајт Факти. Скинуто са сајта Novi Standard, од 19. јулa 2013. Приредило и наслов дало Уредништво Српског Листа.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово