Гледишта

Момчило Селић
БИДЕРМАНОВИ ПРИНЦИПИ

 

‘‘Дилаварова мајка’‘, пише Њујорк Тајмс од 20. маја 2005, ‘‘замолила га беше да покупи своје три сестре из околних села и доведе их кући, на заједничку прославу празника. Но, немајући довољно новца за гориво, он је одлучио да се одвезе до оближњег Хоста и тамо потражи сапутнике који би платили за пут…’‘

Описујући судбину Дилавара, младог Авганца кога су амерички окупатори убили приликом истраге за наводни тероризам, Ралф Лопез (Ralph Lopez) у свом чланку Добродошли у Бостон господине Рамсфелд, ви сте ухапшени (Welcome to Boston, Mr. Rumsfeld. You Are Under Arrest) на сајту Глобалних истраживања, објашњавајући горњи цитат из америчке ‘’Политике‘’, пише: ‘‘Но, за несрећу, Дилавар својим камионетом беше прошао поред америчке базе, тог јутра погођене ракетама. Њега и његове сапутнике на контролном пункту ухапсио је локални ‘‘господар рата’‘ – касније и сâм осумњичен да је извео тај напад – не би ли предајом пролазника стекао поверење Американаца’‘.

Даље, Лопез цитира и лондонски Гардијан: ‘‘Чувари у Баграму (највећа америчка војна база у Авганистану, прим. МС) имали су обичај да затворенике коленима ударају у бутине, упражњавајући ‘peroneal strike‘ (англолатинштина за ‘бочни ударац у ногу’, прим. МС). Кад год би неки чувар Дилавара тако ударио он би повикао: ‘Алах, Алах!’ што је њих забављало, те би настављали да га бију, не би ли се показали једни пред другима. Тако је један војни полицајац иследницима казао: ‘‘Чули бисмо га како запомаже и било нам је смешно… По 24 сата бисмо га тако тукли; примио би бар стотину удараца.’‘

‘‘Већи део времена’‘, наставља Лопез, ‘‘Дилавар беше провео ланцима окачен за зглобове руку о строп ћелије, тако да су му стопала једва додиривала под. После четири дана таквог поступања, по речима преводиоца присутног током ислеђивања, ноге би му се неконтролисано трзале када би му накратко дозволили да седне на пластичну столицу.’‘

По Њујорк Тајмсу, тог четвртог, последњег дана његовог живота ‘‘на захтев иследника, чувари су покушали да младог човека натерају да клекне. Но, после четири дана систематског пребијања, ноге му се нису дале савити. Тада му је иследник обећао да ће га послати лекару чим се испитивање заврши. Али, када су га најзад повели у ћелију, чуварима је речено да га поново окаче о плафон’‘.

‘‘Када га је, неколико сати потом, затворски лекар коначно прегледао’‘, пише даље Лопез, ‘‘могао је само установити смрт: Дилаварова глава беше накренута на страну, тело се већ почело кочити. Војни патолог, мајор Елизабет Руз (Elizabeth Rouse) је, после прегледа леша, изјавила да младићеве ноге беху изубијане безмало у кашу и да је сличне повреде видела код особе коју је прегазио аутобус. И да је остао жив, рекла је, ноге би морале бити ампутиране’‘.

Војска је, наравно, Дилаварову смрт прогласила ‘‘природном’‘. Породици је дата умрлица на енглеском коју нико од њих, нити других сељана, није могао прочитати.

Такво поступање са заробљеницима из ‘‘забити’‘ – у које, како све више увиђамо, спадају и српске земље – део је заправо примене закључака Алберта Бидермана, војног психолога Америчког ратног ваздухопловства, објављених у нама мало познатом делу Комунистички покушаји изнуде лажних признања од заробљених америчких летача (Communist Attempts to Elicit False Confessions from Air Force Prisoners of War). У том свом огледу из 1957. др Бидерман пише: ‘‘Искуство америчких заробљеника у Корејском рату, натераних да дају лажна признања, омогућило нам је да саставимо сажетак разних метода изнуде сарадње – не одвише различитих од оних које су користили и комунисти других земаља. Припремио сам и једну табелу као кратак приказ ових метода’‘.

Тај приказ, по Бидермановим речима, представљао је приручник ‘‘техника’‘ за ‘‘испирање мозга’‘ зарад пропагандних потреба, а не добијања обавештајних података. Тако, под ‘’Принципом бр. 7, ‘деградација’, у табели стоји: ‘’(Методи) чији је циљ да ‘објекат’ убеде да му је отпор штетнији по самопоштовање од капитулације своде ухапшеног на разину животиње, укидајући му могућности за одржавање личне хигијене у условима прљавштине, смрада, загађености, уз додатно подвргавање срамотним казнама, увредама, ругању и одузимању сваке приватности’‘.

Да бисмо још боље схватили о чему је реч, ваља погледати и наводе америчког блогера Invictus-a из 2003. ‘’Шта ако постоји књига која се бестрасно бави повешћу и методологијом тортуре… и ако она посматрајући људску психологију и физиологију тражи начина како најбоље и ‘најучинковитије’ сломити личност другог људског бића, и навести га да чини што насилници хоће? И, шта ако је такву књигу написао један од врхунских бихејвиориста, и ако је објављена у САД? И, коначно, шта ако је проучавања изнета у оваквој књизи финансирала власт САД? ‘’

Наиме, књига коју ‘‘Инвиктус’‘ помиње јесте зборник Манипулација људским понашањем (The Manipulation of Human Behavior) објављена 1961. у издању John Wiley & Sons, уредника Алберта Бидермана и Херберта Зимера (Herbert Zimmer). Њу је нажалост немогуће наћи на интернету, нити се икада појавило друго издање. На Амазону се старе копије продају за 90 до 200 америчких долара. По Инвиктусу, ‘‘зборник је приказ употребе науке при манипулацији људским понашањем, нарочито при испитивању невољних субјеката… На основу плаћених уговора, Војни Биро за друштвене науке се наиме 1950-их бавио подложношћу источноевропских народа дејствима психолошког рата, и употреби ‘дрога, електрошокова, насиља, и сличних мера присиле при ислеђивању’ (из приказа Наука присиле: комуникацијско истраживање и психолошки рат, 1945 –1960. /Science of Coercion: Communication Research and Psychological Warfare,1945-1960/ од Кристофера Симпсона /Chistopher Simpson)’‘.

‘‘Бидерманов сарадник на књизи Манипулација људским понашањем‘’
(МЉП), пише даље Инвиктус, ‘‘Херберт Зимерман, био је асистент психологије на Универзитету Џорџтаун, и такође саветник Уреда за научна истраживања америчког ратног ваздухопловства (Air Force Office of Scientific Research). Из огледа и захвалница свих осталих аутора МЉП види се да је и њих плаћало Друштво за истраживање људске екологије (Society for the Investigation of Human Ecology) или Уред за морнаричка истраживања (Office of Naval Research)… Већ сами наслови њихових радова казују много:

1) Психолошко стање ислеђеног и како оно утиче на функцију мозга (The Physiological State of the Interrogation Subject as it Affects Brain Function) од Лоренса Хинкла (Lawrence E. Hinkle, Jr. ) ванредног професора Клиничке медицине у психијатрији, Њујоршка болница (New York Hospital). Последњих месеци (чланак Инвиктуса писан је марта 2007, прим. МС) наилазио сам на многе осврте на овај Хинклов напис што указује на његов значај за употребу савремене психолошке и друге тортуре.

2) Последице умањене амбијенталне стимулације на људско понашање: осврт (The Effects of Reduced Environmental Stimulation on Human Behavior: A Review) од Филипа Кубазанског (Phillip E. Kubazansky), главног психолога бостонске Градске болнице (Boston City Hospital).

3) Употреба дрога при испитивању (The Use of Drugs in Interrogation) од Луиса Готшалка (Louis A. Gottschalk), ванредног професора психијатрије и координатора истраживања при Општој болници у Синсинатију (Cincinnati General Hospital). У овом раду говори се о употреби ЛСД-ија (LSD), мескалина и сличног. Готшалк је тако установио да би се ЛСД-25 ‘могао бити од користи при испитивању (затвореника)’, а за сличне потребе предложио је и мескалин, остављајући простора за даље изучавање ефеката ЛСД-25.

4) Физиолошко реаговање као начин процене информација (Physiological Responses as a Means of Evaluating Information) од Р. Дејвиса (R. C. Davis), професора психологије на Универзитету Индијана (Indiana University).

5) Могућности употребе хипнозе при ислеђењу (The Potential Uses of Hypnosis in Interrogation) од Мартина Орна (Martin T. Orne), предавача на Одељењу за психологију Факултета медицине на Харварду (Harvard University Medical School).

6) Експериментална истраживања међуличних утицаја (The Experimental Investigation of Interpersonal Influence) од Роберта Блејка (Robert R. Blake) професора психологије на Тексашком универзитету (University of Texas) и Џејн Мутон (Jane S. Mouton), истраживача-сарадника на истом универзитету.

7) Контраманипулација кроз симулацију (Countermanipulation Through Malingering) од Малколма Мелцера (Malcolm L. Meltzer), психолога у Општој болници дистрикта Колумбија (District of Columbia General Hospital).’‘

Поводом рада и истраживања свих ових психолога и психијатара, Инвиктус се пита ‘’cui bono?’‘ (за чије добро?/у чију корист?) док Ралф Лопез, изгледа још убеђен у снагу америчких идеала унетих у Декларацију независности и Устав САД, своје суграђане упозорава да је: ‘‘најгоре од свега што логика Доналда Рамсфелда (министра војног код Џорџа Буша Млађег, који је сматрао да је у ‘‘Рату противу тероризма’‘ све дозвољено, прим. МС) непосредно угрожава темеље наше демократије и оспорава легитимитет Рата против тероризма. Нажалост, методи мучења усвојени од Бушове администрације нису никаква новост, већ део Програма за преживљавање, избегавање, отпор и бекство (Survival, Evasion, Resistance, and Escape program, SERE) по коме су обучаване наше елитне трупе… Њихов циљ никада није био прибављање обавештајних података већ изнуђивање сарадње и лажних признања. Бушова власт је од војске наиме тражила да Програм користи на ‘обратан начин’, то јест, за сламање отпора ‘‘мета’‘ и ‘‘објеката’‘ спрам лажних признања, нечасних и злочиначких дела, издаје својих, и сличног‘’.

Но, можда најбитнији део Инвиктусовог огледа јесте онај о опитима на људима ради провере веродостојности разних теорија психолошког рата. ‘‘Аутори МЉП закључили су (спрам сазнања из 1961) да дрога и хипноза не обећавају одвише, права ‘добит’ лежећи у ускраћивању чулних надражаја, проучавању личности и начина формирања идентитета, те контроле људи кроз међуљудске контакте и групне или појединачне утицаје попут подржавања, опонашања, евентуалног острацизма, рекламе и сличних притисака.

‘‘Многи аутори зборника’‘, пише Инвиктус, ‘‘позвали су се на Доналда Хеба (Donald O. Hebb), председника Америчког удружења психолога (American Psychological Association), чија се беседа из 1954, одржана на заседању Удружења: Побуде и концептуални нервни систем (Drives and the Conceptual Nervous System ), сматра класиком психолошке науке. У том тексту Хеб се усредсредио на последице изолације и ускраћивања чулних надражаја на људски организам – да би ти његови увиди, спојени с одузимањем сна и болом изазваним напорним или неприродним телесним положајима, послужили за стварање новог обрасца тортуре кадре да изазове ‘синдром помућеног ума’ (’disordered brain syndrome‘)… Од Хинкла сазнајемо и да су се опити Хеба и осталих заинтересованих за учинак ускраћивања чулног доживљаја (sensory deprivation) састојали у подвргавању ‘објеката’ њихових истраживања приликама у којима не би примали никакве надражаје преко очију и ушију, и што мање утисака додиром… При том би их лишавали сваке прилике за смислену делатност, уз истовремено аутоматско подмиривање свих њихових потреба за храном, течностима, одмором, и сличним. Но, већ после неколико часова таквог третмана, њихове умне функције почеле би да отказују’‘.

‘‘У светлу таквих сазнања’‘, пише даље Инвиктус, ‘‘говорећи о ‘хебијанској’ парадигми из МЉП којом се већ преко 50 година служи и CIA, Алфред Макој (Alfred McCoy) аутор Питања тортуре: Методи исптивања којима се служила CIA од времена Хладнога рата до Рата против тероризма (A Question of Torture: CIA Interrogation from the Cold War to the War on Terror), и професор историје на Универзитету Висконсин у Медисону (University of Wisconsin), током свог интервјуа Аустралијској телевизији – говорећи о мучењу у Гвантанаму Дејвида Хикса (David Hicks), Аустралијанца оптуженог за тероризам и ухапшеног у Авганистану – наводи: ‘Др Доналд Хеб је на Универзитету Макгил (McGill University) као шеф Катедре за психологију открио да на ‘објекту’ може произвести стање слично психози за свега 48 сати. То није постигао хипнозом, електрошоковима, ЛСД-ијем или другим дрогама, већ опремањем студената-добровољаца – смештених у удобним, климатизованим одељцима – непровидним наочарама, рукавицама, и антифонима. За циглих 24 часа они би почели да халуцинирају, да би после 48 сати доживели потпуни слом. При том, др Хеб би код свих установио распад личности. Тако је само уз помоћ наочара, рукавица и наушњака открио срж поступка који се под екстремним условима користио у Гванатанаму. Тај поступак зове се чулна дезоријентација (sensory disorientation)’‘.

‘‘Потражио сам’‘, наставља Инвиктус, ‘‘неке од првобитних ‘објеката’ Хебових истраживања из 1952. године – данас седамдесетогодишњаке који још пате од душевних оштећења после свега два дана одвајања од света чула. За разлику од њих, Дејвид Хикс је то трпео 244 узастопна дана, што представља најдужи такав третман у историји CIA. Њему је тиме нанета можда неизлечива душевна штета’‘.

Инвиктус затим подсећа да је др Кубазански, 45 година пре него је професор Макој изнео горње податке на телевизији, поступак изолације и ускраћивања чулних утисака у МЉП-у изразио још сажетије: ‘‘Досада, немир, раздражљивост и сличне промене расположења, уз последичну глад за чулним искуствима и повећану подложност сугестији, те друштвену несигурност услед ислеђења, могу особу учинити подложнијом да открије што иначе не би. Неприпремљен на изолацију и ускраћивања чулних надржаја, појединац може постати веома узнемирен. Халуцинације и пропратна осећања изазивају страх, чак ужас…’‘ Ипак, Кубазански саветује и следеће: ‘Очување свести о месту и времену, уз обављање самопостављених задатака, може умањити стрес ‘повећањем психолошке структуре
(increasing psychological structure)’‘.

Дубоко узнемирен, Инвиктус закључује: ‘‘Значај МЉП тешко је проценити, будући да потом ништа слично није објављено. Можемо претпоставити да су владине агенције које су ту књигу финансирале њене закључке проследиле коме треба. Сам Бидерман у уводу то сажима следећим речима: ‘Усвајањем гледишта ‘беспристрасног’ научника у оваквим истраживањима, можемо запасти у замку злоупотребе науке… Наш закључак је да развој догађаја може у великој мери онемогућити све покушаје појединца (али и групе, па и целе нације, прим. МС) да одоли пристисцима иследника (манипулатора, непријатеља или окупатора, прим. МС) неспутаних моралним или правним нормама… Наши резултати су међутим доступни свакоме, па и бескрупулознима‘ (потцртао Инвиктус). Алтернатива томе је препустити такво знање искључиво таквим иследницима, будући да њихов успех умногоме зависи од незнања жртве. И Скинер је тврдио да би управо они који би да ограниче такву владавину људима имали највише разлога да буду упознати са разним начинима овладавања њоме’‘.

‘‘Да није Бидерман, ипак, имао на уму упозорење јавости? Да нису многи од тих људи и жена у служби власти осећали грижу савести?… Но такве недоумице он сам разрешава следећом изјавом: ‘Огромно интересовање за ову тему можда произлази из примитивне, несвесне и претеране реакције на само постојање ових проблема, изражених не само митовима и морама, него и књижевношћу и драмском уметношћу. На једној страни наиме имамо снатрење о свемоћи а на другој страх од губитка сопства потпадањем под власт других. Савремено занимање за управљање људским понашањем садржи у себи амбивалентан однос према свемоћи и зависности, који се да пројектовати на ‘свезнајућег’ научника… Помисли на могућност уништења људске вољности јављају се бар колико и оне о уништењу човечанства термонуклеарним, или неким сличним оружјем… Сагледавање овог проблема кроз призму магије или сатанизма није стога потпуно ирационално, будући да заиста има оних који би да неспутаном влашћу над средствима за контролу понашања ‘поробе вољу’ својих жртава… Нажалост, оваква ‘магијска’ и ‘сатанистичка’ тумачења често одлучују при процени значаја исправљања понашања које иследници или испитивачи могу постићи…’ ‘’

За невољу нама, и као народу, импликације рада доктора Бидермана, Хеба и сличних, као ни савет Кубазанског о повећању психичке структуре (то јест, о борби противу личног, породичног, историјског и националног заборава и геополитичке бесловесности), нису тако нејасне како би они хтели да их, макар самима себи, прикажу. Оне Србима постају посебно ‘‘занимљиве’‘ и у светлу следећег:

‘’Сексуално понижавање‘’, пише Ралф Лопез, ‘‘попут терања затвореника да јавно онанишу, врше фелацио и силују једни друге, читав збир поступака који досежу само дно зла на које су људи способни налазе се документовани у данас већ јавности приступачним меморандумима Доналда Рамсфелда. Између осталих, и лондонски Гардијан пише да ‘сексуално понижавање ирачких заробљеника и ухапшеника у Абу Граибу нису измислили чувари, већ да је оно спадало у систематско злостављање каквом су обучаване јединице специјалне намене а које се, по британским војним изворима, раширило међу обичне војнике – несвесне, при употреби таквих поступака, шта заправо чине. Наиме, званични англоамерички војно-психолошки оперативни систем R2I (Resistance to Interrogation – отпор испитивању) готово у потпуности одговара ономе што су у багдадском Абу Граибу амерички војни чувари ‘неуко’ радили затвореницима‘’.

Али, додао бих, и ономе што су хрватски чувари радили Србима у Дретељу, Лори, и сличним логорима које Запад и његови штићеници и данас прећуткују. Да бисмо боље схватили Бидермана, SERE и опседнутост полним понижавањем као начином ломљења групне и појединачне личности ваља погледати и случај Бинјама Мохамеда, кога је 2002. ухапсила пакистанска тајна служба и за 5.000 долара изручила Американцима. Њега су пет година без оптужнице држали у Баграму, Гвантанаму, и на разним ‘‘црним’‘ локацијама у трећим земљама. По Бинјамовим речима из његовог Дневника, пошто је америчким војним авионом везан пребачен у Мароко: ‘’…исекли су ми сву одећу неком врстом скалпела. Покушавао сам да будем храбар, мада сам очекивао да ће ме и силовати, мучити струјом или чак ушкопити. Један од њих узео ми је полни орган у шаку и почео да га засеца. Учинио је то једном, па погледао да види како реагујем – био сам у агонији. Потом је то поновио тридесетак пута у распону од око два часа. Крв је текла посвуда а они ми је казао: ‘Да видиш шта значи бити мушкарац’… Засецали су ми све стидне делове; један од мучитеља је казао да би било боље да ми га потпуно одсеку, пошто бих и иначе њиме само производио друге терористе… У Мароку сам провео 18 месеци; исти третман понављали су једном месечно. Ипак, једном упитах чувара: ‘Чему све ово? Шта вам још могу рећи што већ нисам?’ нашта ми је одговорио: ‘Циљ је да будеш понижен. Када те отпусте носићеш ове ожиљке доживотно и никад нећеш заборавити шта ти се десило. Зато ћеш увек радити што САД желе‘’.

Овакву намеру и сличан начин њеног постизања потврђује и чланак Џејн Мајер (Jane Mayer) у часопису Њујоркер (New Yorker). Наводећи извештај Парламентарне скупштине Европе, Тајна хапшења и противправно пребацивање ухапшеника (Secret Detentions and Illegal Transfers of Detainees) она тврди да је одељење CIA звано Паравојни одсек за посебна дејства (CIA Paramilitary Special Activities Division) своје ухапшенике ‘‘спроводило под стражом набилдованих момака у црном, црне образине преко лица, црних штитника за очи’‘. По речима једног бившег члана CIA који је учествовао у привођењу затвореника: ‘’Процес се састојао од пажљиво кореографисане, увежбане рутине у трајању од двадесет минута (нешто, ваљда, слично заседању Савета безбедности УН, или Међународне кризне групе итд, прим. МС) приликом које би ухапшеник био скинут до гола, фотографисан, спутан као свиња за клање, да би му потом на главу навукли црну врећу, ‘смирили’ га аналним седативима, обукли у пелену, и авионом послали на тајну локацију’‘.

Неименована особа укључена у ову истрагу Савета Европе Мајерки је казала и да му ‘’цео тај поступак, нарочито са честим прегледом телесних отвора и употребом аналних клистира неодољиво личи на ‘содомију’. ‘Све је то чињено да се ухапшеник (то јест, мала или ‘непоћудна’ нација, прим. МС) лиши сваког људског достојанства, будући да такав поступак разара осећај недодирљивости код безмало сваког‘’. Што завапио Бинјам Мохамед својим мучитељима: ‘‘Шта још хоћете од мене? Рекао сам вам све што сте хтели да знате, потписао чак и оно о чему немам појма и што нисам учинио, издао вам и предао све што сте тражили, и опет вам то није довољно! ‘’

Бидерман и његови сарадници и налогодавци, будући образовани људи очито беху читали Орвела, 1950. умрлог од ‘‘туберкулозе’‘ у Британији, где се већ тада користио стрептомицин. И Бинјам Мохамед морао је да схвати, попут Дилавера с почетка овог написа – натераног да четири дана стоји на врховима прстију окачен ланцем о плафон, док му се руке нису изместиле из рамена тако да су млатарале, по речима једног сведока, ‘‘попут сломљених птичијих крила’‘ – да је и главнокомандујући у Авганистану, амерички генерал Данијел Макнил (Daniel McNeill), попут Орвеловог О‘Брајена (или британског генерала Мајкла Џексона или хашког тужиоца Сержа Брамерца и сличних) у праву када је новинарима изјавио да ‘‘ми никога не качимо за строп’‘. На то је, међутим, Вили Бранд (Willie Brand), једини амерички војник кажњен због Дилаварове смрти и то само губљењем чина, попут обезљуђених ирачких, авганистанских, балканских и других Untermensch-а ипак завапио: ‘’Они лажу. Није ми јасно како могу то да говоре када су нас управо они обучавали да то чинимо, а сада им одједном то ‘смрди’. ‘’

Јер, сведочење некадашњег колонијалног полицајца у Бурми, шпанског борца, ратног новинара Бибисија и, највероватније, ратног сарадника британске тајне службе Ерика Блера (свету познатог као Џорџ Орвел) романом о дограђеним достигнућима Тавистока, Института за проучавање људског понашања – није ни у нашем случају имало одјека мимо литерарног. Да се сопство умногоме ослања на сећање знало се и пре 1984, Бидермана или Хеба – турански номади стварањем манкурта још у старом веку започевши оно што су им рођаци Османлије усавршили у виду јаничарења.

Стога се сопство, будући непреносива и непокрадљива иманенција која се не да одглумити попут идентитета, научнику Бидерману наметнуло као објекат за издвајање ‘‘у реторти’‘, те његово дефинисање ради контроле прорачунатим, несмртоносним ударима каквима се амерички наредници (drill sergeants) служе док се дерњају и бече на регруте. Срж западног животног обрасца – бескрајна метаморфоза у складу са прорачуном живота – могућа је наиме искључиво с недостатка себе, те је мржња Западњака, поклоника позоришта спрам, рецимо, Срба – који су до недавно и глумце сврставали уз курве и лопове – љубомора ‘‘личности у покушају’‘ (wanna-be’s) према онима који то већ јесу. (Код Турана је та острвљеност још већа са знања да су својом бити предодређени да затиру друге, тако се потврђујући макар у сопственим очима.) Тражећи од Винстона Смита да уместо четири показана прста види пет, Орвелов иследник зато каже: ‘‘Ко контролише прошлост контролише и будућност, ко контролише садашњост контролише и прошлост… Да ли заиста мислиш да прошлост постоји, независно, у неком простору?’‘

А прошлост, нарочито туђу – постојала она само у глави, у ‘‘простору’‘, или у ванвремену – ваља унередити и срамом што, можда, објашњава нама досад непознате примере сексуалног понижавања с којима смо се срели почевши са 1991. Они, коначно, указују на праве узроке и сталног инсистирања на одржавању педерске параде у Београду и Подгорици и промовисању ‘‘геј’‘ ‘‘културе’‘ и јачању политичког утицаја ЛБГТ ‘‘популације’‘. Јер, перјанице Запада су све Бидерманове налазе упражњавале већ на почетку Антисрпских ратова, придодајући их неким својим, провереним ‘‘техникама’‘. Агенцију Рудер Фин (Ruder Finn) је натеривање ‘‘Влаха’‘ да ‘‘по авлији шетају опанке’‘ док им Турци силују женску чељад очито надахнуло за спин о масовном српском силовању несрпкиња, као што је и турански изум содомизовања побеђених или потчињених нашао свог одраза у Ираку. Јер: ‘‘Момци у Абу Граибу силовани су пред камерама’‘, наводи Лопез новинара Симора Херша (Seymour Hersh), ‘‘а њихови крици забележени су на CD-овима које наше власти крију од нас’‘.

Заиста, ‘‘све се мења да би остало исто’‘ те да онима међу нама који знају да су усташе joш 1930-их обучаване у Мађарској никакво изненађење није чинило чути Јадранку Косор како обећава да Lijepa njihova ‘’неће повући своју тужбу за геноцид противу Србије‘’. Томе ваља придодати и ‘‘демократску’‘ – по жртве посебно разарајућу ‘‘технику’‘ – могућег хрватског признања Јасеновца, и ‘‘Олује’‘, када за то ‘‘дође време’‘. Ни ту се међутим Кроате нису показале самосвојним: Турци и данас негирају геноцид над Јерменима, Немци су тек недавно почели да се баве својим истребљењем полапских и балтичких Словена, а Американци пишу и снимају хвалоспеве Индијанцима, претходно успоставивши по себе исплативо ‘‘стање на терену’‘.

Илустрације ради, у такве ‘‘катарзе’‘ спада и овогодишњи филм Whistleblower (Указивач), о Американки Кетрин Болковак (Kathryn Bolkovac), отпуштеној из ИПТФ (IPTF) Међународних полицијских снага у БиХ (International Police Task Force) због обелодањивања трговине малолетницама из Источне Европе. Бољковац је наиме јавно изнела да је у ‘‘europski muslimanskoj’‘ Федерацији кријумчарење жена, девојчица и још много тога вршено под заштитом самог врха УН, ИПТФ, НАТО, СФОР-а и сличних ‘‘миротоворачких’‘ и ‘‘хуманитарних сустава’‘, те западних ‘‘приватних уговарача’‘ попут Дајнкора (DynCorps) – не толико зарад деградације домородаца колико опслуживања садомазохистичких ‘‘потреба’‘ њених ‘‘међународних’‘ колега. Да се слично догађало, и да се даље одвија и на ‘‘Косову’‘, у Ираку, Авганистану, земљама ‘‘Арапског пролећа’‘, Либији, подсахарској Африци, није потребно истицати, имајући у виду релативно веродостојне западне изворе попут Глобалних истраживања. Таквој примени психолошког рата можемо прибројати и ‘‘транзицијске’‘ београдске сплавове као и целу ‘‘југо’‘-естраду, по свему судећи ‘‘дизајнирану’‘ да поништи осећање светости живота, љубави и чојства код омладине овог ‘‘циљног подручја’‘.

Да се не бисмо међутим огрешили и о властити, мада комунистички допринос манипулацији људским понашањем, ваља приметити да су и пре Антисрпских ратова неки српски политички затвореници излагани групном силовању, нарочито од несрпских криминалаца. Политика срачуната да нас ‘‘убеди у већу штетност отпора по самопоштовање од капитулације’‘ уклапа се у, на пример, и давно писање британског конзула у Београду, Лоренса Дарела, аутора цењеног Александријског квартета, али и Духа дипломатије. Јер, последње деценије иступања западноевропских или англоамеричких јавних личности и званичника старијег су корена него што смо свесни, расизам њихових медија само понављајући слику српских ‘‘гегула’‘ из брозовске, ‘‘хумористичке’‘ штампе. Брадати, чупави и длакави Срби под наказним шајкачама свако мало цртају се не само на Западу, уз оптужбе за наше чињење нечега уистину масовно почињеног над нама – подсећајући нас, не случајно, на изручивање препуних кибли на главе голооточана.

Јер, провинцијски, паћенички предњачећи и над Бидерманом као и многим западњачким ‘‘трендсетерима’‘ (сетимо се Београда из раних педесетих, када се углед међу мангупима стицао муњевитошћу преноса најновијих њујоршких или холивудских ‘‘цака и фазона’‘), Удба је на Голом Отоку (1948–1956) давала својим анлоамеричким колегама материјала за студије на какве се Инвиктус згражао и 2007. Заправо, свеобухватном сарадњом, прикриваном вербалним нападима на капитализам и империјализам, уз истински прогон националиста и традиционалиста, режим је после раскида са Стаљином наставио да усавршава Нови светски поредак за нове газде. Првобитна замисао ‘‘уједињења пролетера свих земаља’‘ – то јест, глобализма прилагођеног словенству и ‘‘примитивцима’‘ из Хакслијеве антиутопије Врли нови свет – уступила је ‘‘планети без граница’‘ Мирјане Марковић, ЈУЛА-а и јоги летача. У светлу примене многих ‘‘успеха’‘ југословенског самоуправног социјализма и на данашњем Западу (’‘кључа’‘, групних и мањинских права на уштрб личних, и сличног), те истраживања западних ‘‘стручњака за људско понашање’‘ (али не и источних, који су се задовољавали голом силом), неке непознанице и из наше повести слажу се у целину. Јер, једино се у том контексту дâ објаснити, на пример, опстанак у врху незваничне власти и после ‘‘пада комунизма’‘ једног од оснивача Брозовог гулага, Удбиног генерала Јова Капичића, те његово вишедеценијско, успешно делање на расрбљивању и отцепљењу Црне Горе.

Таква ‘‘контрола прошлости’‘ (али и садашњости) заиста је чудесна, поготову спрам будућности у којој ће, у нашем случају, Словенци, Хрвати, ‘‘Бошњаци’‘, Мађари, Шиптари и слични остати без својих америчких ‘‘леђа’‘, као раније без аустроугарских и турских. Стога, још једном да цитирамо Инвиктуса: ‘‘Проблем по мучитеље, међутим, чинило је изнуђивање ‘чуваних истинских информација’ (као, на пример, сопства, прим. МС), схвативши да је за то потребна употреба ‘научнијих’ метода а не грубих, старих. Око тога је и настала препирка између Буша, Рамсфелда и Чејнија, заступника ‘старе школе’, и Макејна, Пауела и оних делова војног естаблишмента који су схватали да све што желе могу добити психолошком манипулацијом (која се често и сама може сматрати врстом тортуре), и тако избећи невоље изазване кршењем разних међународних уговора о забрани мучења ратних заробљеника и других ухапшеника. По тим шавовима наступио је расцеп и у CIA-у’‘.

Свој осврт на начине осавремењеног, научног мучења, Инвиктус завршава следећим речима: ‘‘Надам се да доприносим јавном добру изношењем макар горњих података и подсећањем на шири, истински контекст и суштину најзначајнијих политичких сукоба нашега доба‘’. И, ту је у праву: све је очитије да се ратови не воде зарад ‘‘економије’‘ нити ‘‘националних интереса’‘ па ни ‘‘престижа’‘ већ орвеловске ‘’чисте, непатворене Моћи‘’, доказ тога будући и Трећи светски рат започет инвазијом Ирака 1990, разграђивањем Југославије и бомбардовањем СЦГ, окупацијом Ирака и Авганистана, завршним припремама за напад на Русију и Кину разарањем Либије, те предстојећим ударом на Сирију и Иран.

Никаквом се ‘‘економијом’‘, наиме, не може образлагати рат за одржавање западне а нарочито не америчке надмоћи над целим светом, с обзиром на данашње опште технолошко знање и производне могућности. ‘‘Економска’‘ криза наметнута планети фингираним крахом финансијског тржишта 2008. слична је потезу ‘‘Владара из сенке’‘ 1929 – ни у једном ни другом случају није недостајало добара ни хране, већ је ваљало ‘‘протрести прилике’‘, тако да Они који заиста држе Моћ остану и даље у сенци, и њени управљачи.

Велим ‘‘управљачи’‘ а не господари јер, као свака зависност, ни моћ не оставља прилике својим робовима да господаре ичим, већ само да манипулишу својим и туђим умирањем. Уз завист, која не трпи ничију изузетост из духовне беде завидљивих, борба за превласт – дарвинизмом уздигнута у ‘‘закон природе’‘ – само пружа интелектуалну (па и ‘‘моралну’‘) подлогу академским кметовима попут Алфреда Бидермана или Доналда Хеба – политичку послугу попут Барака Обаме, Бориса Тадића и сличних да и не помињемо.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово