Гледишта
Ана Селић
БАРИКАДЕ И КАБИНЕТИ
Некадашњи вођа српских националиста, Вук Драшковић – чија се организација, упркос сталним менама свога вође и даље упорно назива Српским покретом обнове – почетком октобра је наводно прекршио обавезу чувања државне тајне и изашао у јавност са податком да су косовски Срби крајем септембра први напали војнике Кфора распоређене насупрот њихових барикада: најпре су наишли као ‘‘организована група’‘, а онда је један њен члан отео пушку америчком војнику, што је, логично, довело до узвратне реакције. У болници је завршило више рањених Срба о чијем се стању, из неког разлога, касније није извештавало.
Наравно, нико није баш поменуо праведну одмазду али како су сви медији навели Драшковићеве речи да власт треба јавности да каже истину о сукобу на Јарињу то није могло значити ништа друго до да власт лаже и прикрива праве кривце само зато што су ‘‘наши’‘. Увек објективан и истинољубив без обзира на тренутни циљ за који се залаже, Драшковић је своје тврдње и разрадио: Милошевићеви људи на Косову и ‘‘патриотска опозиција’‘ у Србији заједнички су припремили ‘‘крвави сценарио’‘ – ‘‘да се барикаде са Јариња, Брњака и севера Косова претворе у барикаде Србије ка Европи’‘.
Део тог сценарија је, како је Драшковић јавно устврдио, и изазивање евентуалног ‘‘новог рата са НАТО-ом’‘, којим би ти Милошевићеви људи и патриотска опозиција ’‘за сва времена мржњом отровали народ према европским, демократским државама и затворили пут савеза са тим државама’‘. Тако је барем сајт www.vesti-online.com предочио Драшковићев апел у корист истине 1. октобра ове године.
Ваљда подразумевајући да су рањени Срби у том светлу добили што су и тражили, извештаји наших објективних медија наставили су потом да сугеришу да је сасвим природно што је Србија 9. децембра, захваљујући непопустљивости немачке канцеларке Ангеле Меркел, остала без кандидатуре за чланство у Европској унији. Меркелова је, могло се разумети из подтекста, била огорчена што су два немачка војника из састава Кфора рањена у једном другом обрачуну са Србима на барикадама, те је у складу са нешто модификованом немачком доследношћу узвратила онима који насрћу на њене сународнике.
Приземна и повољна стварност
Од тога је вероватно требало да нам лакне јер смо, ето, прошли боље него у претходном наврату када се оваква врста ‘‘провокације’‘ наплаћивала са два пута по педесет стрељаних. Време је сада другачије, напредовали су и демократизовали се сви, само Срби и даље заостају и тврдоглаво одбијају да виде реалност на прави начин. И зато им је она тако приземна: зато већина српских фабрика не ради, зато рудници који су отворени припадају странцима, зато српске банке више не постоје, зато села таворе, зато нема ни војске ни нових радних места а број постојећих се стално смањује, зато Србија сваким даном бива све мања и немоћнија.
Не би ли такву реалност променили медији и даље причају једну исту причу, стварајући контекст у коме ће, ако за два-три месеца одлука о кандидатури Србије опет буде негативна, један део јавности коначно разумети да су својом тврдоглавошћу косовски Срби, изманипулисани од националиста, милошевићеваца и осталих назадњака, опет покварили Србији изгледе на бољитак. Творци такве климе рачунају да глас тог дела јавности, иако се он у интелектуалном смислу можда много и не броји, на изборима важи једнако као и глас оних којима се не манипулише баш лако и који, упркос свакодневним и не баш безначајним препрекама, ипак успевају да своје мисли и закључке повежу у логичну целину.
Сигурни смо да би Драшковић, на пример, умео да и ово стање стање духа нације успешно, па и песнички, припише нама самима и ‘‘погубној политици вођеној пре, током и после страшних деведесетих’‘ а не, рецимо, Немачкој и неким њеним сценаријима. Но није реч о Немачкој нити њеном дрском амбасадору који нас учи шта да о рушевинама насталим и од његових бомби говоримо нашој деци, већ о здруженом деловању наших политичара, наводне културне елите и чак и оних српских медија који нису у немачком власништву, против интереса популације коју наводно представљају и предводе. Зато јавност и не може знати шта се стварно збива на северу Косова, осим, на пример, у виду правдања председника једне од српских општина неком приученом новинару да припадници Покрета 1389 нису у његовом месту добили смештај од локалне самоуправе него да ту бораве приватно и такорећи непозвани.
Нико не воли да му се име повлачи по новинама у лошем контексту, а хор НВО праведника који већ годинама сваког борбенијег и отворенијег Србина проглашава полукриминалцем и примитивцем оваквом тактиком исцрпљивања створио је климу у којој рећи на пример, ‘‘да, дошли су да нам помогну да нам не отму куће и имања’‘ значи признати да си заправо примитивац, фашиста и отпадник. Много је тражити такву храброст и од неког ко се не бори за голи живот, те су тако и Срби на Косову, којима је свака подршка добродошла, принуђени да се у јавности од ње ограђују не би ли смањили степен своје угрожености.
Широка јавност не чита, рецимо, руске сајтове на којима се позива на прикупљање помоћи за косовске Србе и извештава шта је послато и како је стигло, који су руски добровољци допутовали у помоћ браниоцима барикада, из којих су руских цркава послате иконе у знак духовне подршке и солидарности и како многи Руси виде већ шестомесечни отпор Срба на северу Косова ‘‘коначном решењу’‘ њиховог питања. Један такав извештај који нам је послао пријатељ из Сарова, објављен на сајту http://kosovo-front.ru/?view=73975001 даје конкретне податке, уз фотографије боравка руских добровољаца у покрајини почетком децембра. Али, оно што није званично јављено и опечаћено, то не постоји. На тај начин се косовски Срби лишавају и постојеће помоћи као и солидарности сународника, а прећуткивање стварних збивања омогућава властима и осталим узурпаторима јавног простора да креирају по себе повољну стварност.
Нарко-клан на новом задатку
Тако је у време боравка поменуте групе руских добровољаца на северу покрајине Блиц од 14. децембра прошле године писао да је за паљење прелаза Јариње одговоран ‘‘шеф крушевачког нарко-клана, тренутно најјаче криминалне организације у унутрашњости Србије’‘. То је Блицу саопштио ‘‘извор из МУП-а Србије’‘, објаснивши да је у питању човек ‘‘против кога српске власти воде неколико судских поступака’‘, који је ‘‘иначе близак рођак Звонка Веселиновића, Србина из Косовске Митровице, а који је према сазнањима наше полиције и Кфора организовао сукобе и паљење барикада на прелазу Јариње’‘.
Читаоци, наравно, имају увек могућност да провере да ли саговорник Блица постоји и да ли је доиста из МУП-а, и немају разлога да сумњају у тврдње новина иза којих стоји немачки концерн ВАЦ да крушевачки нарко-клан доиста постоји, иако досад није стварао проблеме вредне извештавања. Досад нам је само тровао децу, али сада је превршио меру: окренуо се политичким циљевима – прављењу барикада и убијању српске будућности, завевши обичан свет да на њима борави месецима, гутајући сузавац и трпећи гумене и праве метке, а радећи у корист својих непријатеља.
Захваљујући плодотворној сарадњи наше полиције и Кфора можда ћемо ускоро сазнати и да је тај или неки њему сличан клан крив и за постојање границе према Косову. Иако тога досад није било, ови нови, српски шверцери као да претходе границама и стварају нове кад год им понестане старих преко којих би своје зло да шире светом. У том циљу се ваљда у неким медијима наводи да су недавно ухапшена браћа Веселиновићи били и на платном списку Хашима Тачија. Нема, дакле, краја томе шта манипулатори Србима на Косову могу урадити: Драшковић је вероватно назрео само мали део оног на шта њихов ‘‘крвави сценарио’‘ стварања мржње између Срба и њихових западних доброчинитеља и дојучерашње браће Шиптара циља. А пошто ни машти наших независних и поткованих извештача нема краја, можда ћемо ускоро сазнати и да је и бојева муниција коју је Кфор, по сопственој изјави, ‘‘био принуђен’‘ да употреби стигла на Косово само клановима знаним стазама и богазама, бандитски и нелегално, а не у складу са Драшковићу (и не само њему) тако милим међународним правом.
Речима се – те и медијима – свашта може постићи, нарочито ако се то ради стално и систематски. Нека од тих достигнућа су захваљујући томе већ добила статус недодирљивих. Тако се, рецимо, свако ко се усуди да у нашем јавном животу на питање ‘‘А Сребреница?’‘ одговори ‘‘А шта Сребреница?’‘ те покуша да аргументује зашто не прихвата да је то питање заувек решено излаже озбиљном ризику да сви од њега са згражањем окрену леђа. Истовремено, ко постави питање ‘‘А Јасеновац?’‘ у најбољем случају биће сматран прежитком, чак и досадним прежитком, који не само да није у току са стварношћу и с тим како ваља мислити, него је безмало и некрофил – љубитељ патолошког, милошевићевац, и кандидат за све остале квалификације које никакви добро обавештени извори више не морају потврђивати.
Blut und Boden
Такав статус има и израз ‘‘крв и тле’‘, то јест оно што се под тим подразумева. Слушамо га још од почетка последњих Антисрпских ратова и увек је коришћен да интелектуално и морално сроза сваки покушај Срба да се одупру убијању и прогону. Томе су допринеле и претходне, наводно националистичке власти које су домове прогнаника упорно звале ‘‘огњиштима’‘ а њих саме ‘‘живљем’‘, трошећи муку Срба ван Србије (а и у самој Србији) штанцованим и демагошким говорима, пуштајући да о њиховим невољама и несрећи извештавају дебалансиране и полуучене особе, и шаљући им као одбрану криминалце и башибозук. Много је честитих људи окренуло главу од сународника који су се затекли у другим државама, згађени онима који су их бранили.
И док Драшковић искупљује Србе са Косова тврдећи да су малолетни, велики број наводно мислећих људи у Србији усвојио је речник непријатеља не би ли се спасао улоге губитника. Ту негде рођена је и оптужба о српској оданости концепту Blut und Boden-а. Није познато којим путем је овај аутентично немачки производ стигао до наших савремених етичара који би да га, попут генетски модификоване хране, природе овом поднебљу. Према Википедији идеологија ‘‘крви и тла’‘ етничку припадност одређује на основу два фактора – порекла, то јест крви, и домовине, то јест тла на коме се живи.Од својих романтичарских корена с краја 19. века и заговарања повратка на земљу и окретања вредностима и врлинама сеоског живота, ова идеологија напредовала је, немачки систематично, у идеологију нацизма. Ултранационалисти који су претходили нацистима често су подржавали живот изван градова као много здравији а њихова Артаманска лига слала је градску децу да раде на селу не би ли од њих створили свој идеал – ратника-сељака. Лига, која се касније утопила у нацистичку партију, била је антисловенска, у то време уперена пре свега против Пољака, Словена који су највише сметали тадашњем немачком ширењу.
Гледајући живот у данашњим градовима, човек тешко може наћи ишта лоше у замисли повратка на село, а и код нас је број особа млађих или средњих година које тако нешто прижељкују у порасту. Занемарујући све могуће тешкоће и зависност од временских прилика, неки већ будзашто купују напуштена сеоска имања и окушавају срећу што даље од града, где су ропски зависни за воду, струју, грејање и посао од власти, и где ће се сваки њихов корак ускоро електронски пратити чак и у градском превозу.
Свеопштим посувраћењем и малигном пројекцијом Срби, у последњих двадесет година оптужени да су последњи браниоци комунизма, творци концентрационих логора, извршиоци геноцида, покретачи освајачких ратова и шовинисти, се сада припремају и за улогу фашиста. На томе се већ подуже ради. Нада је да ће се преко инцидената са фабрикатима попут Горана Давидовића или ‘‘навијача’‘ који је прекинуо фамозну фудбалску утакмицу у Ђенови, нормално национално осећање и потреба да се оно штити потпуно криминализовати и популација коначно одучити од саме себе. На то указује и називање група које изражавају отворену подршку Србима на Косову као што су Двери и Покрет 1389 клеро-фашистима и упорно тражење да се оне забране. Тако ће, можда, затреба ли, и будући обновитељи села бити проглашени зачетницима новог, искључиво српског, нацистичког тренда.
Сваког мислећег ово посувраћење обавезује макар на јавни протест – сваког осим наших дежурних савести и моралних деконтаминатора. Њих не занима ниједна Србија: ни опустела сеоска, ни градска, пренапучена, ојађена, отпуштена и осиромашена. Њих интересује само да њима буде добро, угодно и пријатно за око, и да их цене тамо где се стварају идеологије и концепти о којима знају све јер за њих је искуство, за разлику од блиставих конструкта ума, само нижи, превазиђени облик егзистирања. ‘‘Опет барикаде’‘, кажу с видним гађењем, мислећи на свињце и кокошке, блато и кратке зимске дане без икаквих догађаја, и на обичне људе који хоће да живе макар полунормално, а не да се процеђују кроз електронске пунктове – попут становника њихових стаја и обора чиповани и пописани за све осим за изборе.
Чињеница да су њихови сународници на Косову жртве система вредности заснованог на крви и тлу – али узвишенијег и праведнијег пошто није српски – зато ни мало не омета наше медијске и културне морализаторе и заговорнике ‘‘преокрета’‘ у захтевима да пре свега треба утврдити ко је први пуцао на Јарињу. Заиста, после 12 година окупације Косова, протеривања стотина хиљада Срба и њиховог често и више од десетогодишњег избивања по прихватним центрима, после убистава, мучења, вађења органа, после рушења цркава и присвајања преосталих, после отимања кућа, њива, стаја, станова, радњи, будућности и живота, најважније је да се сазна шта снимци Кфора показују, као да се ради о инциденту насталом изнебуха, хрупивши у дотад непомућен, аркадијски мир.
Бубе, жабе и љигавци
Из обиља њихових и сличних дубоких промишљања о земљи у којој живе и неометано граде успешне каријере, издвајамо случајно нађену изјаву Светлане Лукић, једне од две уреднице емисије Пешчаник, којом најављује свог саговорника:
‘’… припадници неке источњачке религије, мислим да су браманци, верују да када неко озбиљно згреши поново ће се родити свакако, али на неком далеко нижем ступњу, на пример као буба, као жаба или неки други љигавац. Србија је за живота умрла и родила се на нижем ступњу, изгубила је идентитете које је имала и изгледа под хитно морамо да скуцкамо неки други. О томе ће говорити доцент Факултета политичких наука, Слободан Марковић, али пре тога да чујемо причу о богатом историјату српског политичког екстремизма’‘.
Од јуна 2006, када је вођен наведени разговор под називом ‘‘Назад у бој за народ свој’‘, овај историчар и политички антрополог, магистрант са Кембриџа и докторант из Београда, Слободан Г. Марковић постао је и ванредни професор на ФПН-у, где предаје политичку антропологију и предмет који се зове ‘‘Виђење другог’‘.
Како види ‘‘другог’‘ знају његови студенти, а како ‘‘себе’‘, дâ се закључити из само неколико мисли изречених наведеном приликом у Пешчанику. Говорећи, дакле, о историјату екстремизма у српском политичком животу он, поред осталог каже:
‘‘Али три убиства, три израза политичког екстремизма у српској историји определила су на неки начин целу нашу модерну историју. То су Мајски преврат, убиство Фрање Фердинанда и убиство хрватских посланика у парламенту Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1928. године. Прво убиство је донело Србији ужасан имиџ, да је то држава краљеубица и примитивна држава која личи на азијске хорде и којом влада војна камарила – био је то Мајски преврат 1903. Друго убиство, убиство Фрање Фердинанда још више је учврстило тај имиџ, а посебно у јавности Немачке, Аустро-Угарске и земаља наследница. А треће убиство, дакле убиство групе хрватских посланика у парламенту Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца отворило је пут ка још већем етничком екстремизму и на таласу тог убиства, до тада маргинална појава у хрватском друштву, Анте Павелић, почео је да регрутује своје будуће сараднике. Може се рећи да су у та три убиства Срби наступили саборно. Први су извршили Срби из Србије, друго су извршили Срби из Босне, а треће убиство је извршио Србин из Васојевића, дакле, из Црне Горе. И ето, на тај необичан начин су се такође Срби нашли уједињени.’‘
Залажући се, нешто мање цинично, за већи склад између Срба и осталог света у виђењу српске историје, а и за правилно васпитање деце пре него што постану његови студенти, он вели и следеће:
‘‘Гаврило Принцип је код нас и даље херој, постоји улица Гаврила Принципа, постоји основна школа у коју деца иду, дакле, деци се сервира да је он неки херој. У суштини, он је један несрећник и ништа више од тога, али то је још један пример огромног неслагања између нашег и страног виђења исте ствари. За нас је он патриота, за Аустријанце он је терориста’‘.
Пожељни Срби
Из једне такве реченице у другу гради се слика пожељних Срба по мери Пешчаника и његових гостију – њих по двоје-троје у свакој емисији, једном недељно, из године у годину. Но то нису само саговорници емисије која има свој, другачији профил. То су људи који формирају јавно мњење јер других у јавности нема и који, по истом принципу, управљају нашим политичким и друштвеним животом. Случајно одабрани Слободан Г. Марковић је, на пример, поред тога што је професор државног универзитета, и научни сарадник на Институту за европске студије, заменик уредника часописа Hereticus, као и часописа The South Slav Journal који излази у Лондону. Од 2008. године је члан Управног одбора компаније Политика АД, а од 2009. председник Државне комисије за тајне гробнице од септембра 1944. Од оснивања (1998) је генерални секретар Англо-српског друштва, и саветник у Београдском фонду за политичку изузетност (сви подаци су из Википедије). Има га, дакле, свугде: у образовању, медијима, култури, у владиним и ‘‘невладиним’‘ институцијама.
Косовски а и многи други Срби у већини не прате Пешчаник имајући преча посла – рецимо, да одрже себе и своје породице у животу, те тако и не знају ко све и из којих мотива ради на њиховом преиначењу или, ако се то већ не може избећи, и укидању. Мотиви се, наравно, могу само нагађати, али њихова природа више је него очигледна: онај који друге или своје из користољубља клевеће и унижава на свим језицима има само једно име. У том незнању, то јест у живљењу у искуству и провери, можда лежи и једина шанса последњих, засад још непацификованих Срба.
Јер, реформатори не посустају: њихова следећа жртва лако може постати и Јован Јовановић Змај. Медији су јавили да је ‘‘снимање дугометражног породичног филма против кажњавања деце батинама Змајовини пангалози, у режији Бобана Скерлића,почело 23. децембра у Банатским Карловцима’‘. Вест даље каже да овај филм ‘‘најсавременијим филмским језиком говори о старим проблемима друштва и склоности да се деца васпитавају шамарима, прутом и другим реквизитима.’‘ Радња филма смештена је у Јутутунију ‘‘која јако личи на Србију на крају 19. века, али и на данашње околности у земљи у којој је насиље и даље вид васпитавања’‘, објашњава се у саопштењу са конференције за штампу одржане поводом почетка снимања још једног ‘‘српског’‘ филма.
Зашто ће овај филм бити ‘‘породични’‘ или шта је то ‘‘најсавременији филмски језик’‘, није баш најјасније, али се констатација да је ‘‘насиље и даље вид васпитавања у данашњој Србији’‘ већ сама по себи разуме. С обзиром на духовну климу коју ствара само један вид јавног мишљења и само једно идеолошко опредељење, јасно је да је преокрет ка 1945-ој већ увелико у току и да ни на познатог лирског, сатиричног и дечјег песника, лекара, преводиоца и родољуба више нећемо гледати истим очима. Њега заправо нећемо ни гледати јер зашто би његов живот и рад уопште били тема неког нашег филма? Змаја нам је најпре на домаћој телевизији ‘‘приближио’‘ и растумачио један Енглез, а сада ћемо то, као у другим областима, учинити и ми сами, и то баш у оном сегменту у коме се такав напор уклапа у идеолошки оквир неке друге крви и неког другог тла.
И можда је случајност, а можда и последица природног развоја, то што је Тимоти Бајфорд био творац познатих дечијих емисија на ТВ Београду седамдесетих година прошлог века, а његов син Јован, социјални психолог и предавач на универзитету Нотингам Трент у Енглеској, данас чест гост на Пешчанику где, као у горепоменутој емисији, говори рецимо овако:
‘‘Ужасна је фрустрација људи који имају те неке визије о српском Косову и тако даље, то што они немају никакву силу, то што они не могу ништа и да хоће. И то можда њих на неки начин чини још тврдоглавијим, јер немају чиме да се одупру. То је као кад узмете дете, па га онако на одстојању држите за главу, а оно ужасно маше рукама и што је даље од вас, што га на већем одстојању држите, то он јаче маше рукама из сопствене немоћи. Тако да то је ситуација у којој ће се Србија наћи, она више не представља никакву опасност и када се каже да ће та Србија, Косово бити фитиљ на Балкану – сви се смеју. То је фитиљ који ће после две секунде неко да згази и тај фитиљ ће се угасити и Србија је сада у ситуацији да је апсолутно нико не шљиви.’‘
‘‘Они’‘ из горњег навода су власт у Србији године 2006, а ‘‘сви који се смеју’‘ су, претпостављамо, они који се важе. И колико год ругачки ово било речено, требало би га прочитати хладне главе и на прави начин: Србија је нешто док представља опасност, док се сматра да нешто може учинити, док има силу и док хоће оно што јој је важно. Тада ће се, пошто је не могу као неки безначајни, тињајући фитиљ само згазити и угасити, сви који се сада смеју уозбиљити.
Ко има шансе?
И мада није најважније да се уозбиље није ни неважно, јер тада ће се и сав овај домаћи (а и не сасвим домаћи) подлачко-улизички хор утишати и вратити тамо одакле је и испузао надајући се да може оглодати оно што им се – сапето, увезано и пребијено – учинило већ мртвим.
Претпостављамо да овај енглеско-српски научник који је докторирао на, да парафразирамо, српској склоности ка теоријама завере изграђеним на српском антисемитизму с краја 19. века, који живи и ради у Енглеској али је често у Београду и неретко користи ‘‘ми’‘ иако би му, изгледа, лакше пало да каже ‘‘они’‘, доиста зна о чему говори. Политичко-духовна историја Србије представљена у његовој тези под називом Теорија завере: Србија против Новог светског поретка је заправо историја ‘‘српског антисемитизма’‘, политичког и православног назадњаштва, некритичности, манипулације и мегаломанске самоперцепције – прави допринос научном оправдању ‘‘третмана’‘ који Србија и Срби у овом последњем, већ две деценије дугом наврату, имају на Западу.
Но упркос писмености и научничком приступу, Бајфорд ипак звучи као извесни Хајредин Кучи, засад заменик Хашима Тачија, који је 10. јануара ове године изјавио да је нормално што је Борис Тадић за Божић на Косову дочекан каменицама. Зар би председник Србије требао да буде дочекан аплаузима, гласило је његово реторско питање. ‘‘Ради се о држави која није признала Косово, није затражила извињење, није се покајала за оно што је учинила на Косову када је пре неколико година извршила геноцид’‘, каже још један у низу савремених, међународно одобрених бораца за истину и правду.
Што се Срба на Косову тиче, можда је и добро да не знају како их све тумаче и са чим се заправо суочавају. Уосталом, то што је против њих, ма како велико било, ипак нема шансе. Мртва већ у зачетку – због своје тежње ка познатом, омеђеном, научнички сецираном и сортираном у тегле и епрувете – идеологија, на несрећу својих твораца и следбеника, још никада није победила живот, нити дух који се само живљењем обнавља и рађа.
Или: док су барикаде јаче од кабинета – научничких, политичких, или тајних – а живот од идеологије, дотле се можемо надати бољитку по правој мери заслуге: као резултату оног што смо проживели и постигли не дајући на себе и штедећи другог, а не кривећи се и преиначујући да бисмо се уклопили у регуле, декрете, уредбе, прописе, резолуције, декларације и прокламације поклоника хакслијевског врлог новог света који – трошећи безмилосно ову – већ траже за себе неку нову планету.
