Гледишта
Нову рубрику одлучили смо да установимо за текстове тематски и духовно блиске Српском листу, држећи, као и раније, да нам време и стање нације не дозвољавају да се упуштамо у полемике с неистомишљеницима. Следећи текст Дејана Стевановића, електротехничког инжењера и наставника средње школе из Лесковца, објављујемо са задовољством, уз ограду да не делимо његову оцену рада Димитрија Љотића. Наиме, посматрати Љотића и Збор искључиво кроз писану реч занемарује њихово делање у Другом светском рату, када су Српски добровољци имали званични статус легионарских СС одреда (видети, рецимо, L’Internacionale SS, уредник Francois-Xavier de Vivie, Libraries Jules Tallandier, Paris, 1973, страна 100, или Partisan Warfare 1941-45, Nigel Thomas and Peter Abbott, Osprey Men-At-Arms Series, London, 1983, страна 22, итд.), и били одговорни за хапшење и привођење десетина хиљада Срба, потом стрељаних у Јајинцима и Нишу.
Момчило Селић
(6. 5. 2006.)
Барикаде и кабинети
Што се Срба на Косову тиче, можда је и добро да не знају како их све тумаче и са чим се заправо суочавају. Уосталом, то што је против њих, ма како велико било, ипак нема шансе. Мртва већ у зачетку – због своје тежње ка познатом, омеђеном, научнички сецираном и сортираном у тегле и епрувете – идеологија, на несрећу својих твораца и следбеника, још никада није победила живот, нити дух који се само живљењем обнавља и рађа.
Или: док су барикаде јаче од кабинета – научничких, политичких, или тајних – а живот од идеологије, дотле се можемо надати бољитку по правој мери заслуге: као резултату оног што смо проживели и постигли не дајући на себе и штедећи другог, а не кривећи се и преиначујући да бисмо се уклопили у регуле, декрете, уредбе, прописе, резолуције, декларације и прокламације поклоника хакслијевског врлог новог света који – трошећи безмилосно ову – већ траже за себе неку нову планету.
Прочитајте цео текстЗавет
Српским заветом, наиме, ми не треба да ‘‘обнављамо’‘ ‘‘цивилизацију’‘ коју, изгледа, и Видовић и готово сви на данашњој културно-политичкој сцени сматрају вредношћу над вредностима, већ културу коју су наши преци веома давно ставили испред градског живота у складу са диктатуром технике, ‘‘разума’‘ и економије. Срби, наиме, јесу вазда били жељни поштовања и себе и других, Бога напосе, а наш ововремени, безмало општи пад у подругљивост само је недолична одбрана од изјаловљања те наше, насушне потребе.
Прочитајте цео текст"Право" на отпадништво
То само говори да је евро-демократија тоталитарна бар као комунизам, а по спремности на лаж, дволичност и манипулацију далеко гора и подмуклија. Заједничко им је и што се и једна и друга идеологија остварују на исти начин – преко српских отпадника које Запад помаже да прогоне сународнике уколико не желе да се одрекну српства. Још горе, европски ‘‘цивилизацијски напредак’‘ је такве отпаднике умножио више него турска и млетачка и аустроугарска окупација заједно.
Прочитајте цео текстИздаја
Наиме, ниједна жртва принета на жртвеник глобализације, и њеног подкулта евроунијатства, не радује толико жреце Империје као издаја Отаџбине, народа и породице, будући да уклања последње препреке за инсталирање свепрожимајуће и свеприсутне глобалне власти, пред којом ће људска формалноправна слобода бити само опсена. Стога, агенде различитих процеса глобализације не представљају ништа до јавно обећање награде издајницима Отаџбине, народа и породице. Тачније, од краја осамдесетих година прошлог века изграђује се читав један идеолошки и организациони систем за глобално награђивање издајника Отаџбине, народа и породице, као и за кажњавање њихових верних и неутихнулих бранитеља. Символички почетак деловања глобалног система за награђивање издаје било је додељивање Нобелове награде за мир Михаилу Горбачову 1990, док је систем за кажњавање „злочина” верности држави и народу, у оквиру југословенског геополитичког експеримента, добио свој хашки преседан.
Прочитајте цео текстБидерманови принципи
Тај приказ, по Бидермановим речима, представљао је приручник ‘‘техника’‘ за ‘‘испирање мозга’‘ зарад пропагандних потреба, а не добијања обавештајних података. Тако, под ‘’Принципом бр. 7, ‘деградација’, у табели стоји: ‘’(Методи) чији је циљ да ‘објекат’ убеде да му је отпор штетнији по самопоштовање од капитулације своде ухапшеног на разину животиње, укидајући му могућности за одржавање личне хигијене у условима прљавштине, смрада, загађености, уз додатно подвргавање срамотним казнама, увредама, ругању и одузимању сваке приватности’‘.
Прочитајте цео текстКо и зашто спрема Трећи светски рат?
Наиме, документ за који је ретко ко чуо рађен је 1963. за потребе америчке владе, да би у јавност „процурео“ 1966. Заправо, у доба жестоких криза хладног рата, власти САД су од својих стручњака за друштвене науке наручиле једну студију о могућностима за настанак и очување трајног светског мира. Штампа је тврдила да је екипа научника тај извештај писала у једном нуклеарном склоништу за пословну америчку елиту, у близини града Хадсона у држави Њујорк, које се звало „Гвоздена планина“.
Истраживање је трајало и трајало; известиоци су закључили не само да је трајан мир немогућ, већ и непотребан. Зашто? Зато што, по петнаесторици научника који су извештај радили, „рат испуњава одређене функције неопходне за стабилност нашег друштва и, док се не развију други начини испуњавања тих функција, систем рата се мора одржати, а његова ефикасност унапредити“.
Прочитајте цео текст(О)живети Косовом
Државотворна енергија Србије оставила је своје трагове у историји, и она се није могла заувек изгубити у времену. За почетак, довољно је на правом месту сто људи који хоће и умеју да безусловно воле своју земљу и свој народ. Она кретања која ја видим – исправите ме ако грешим – казују да се тих стотину још није срело, али да су данас много ближи једни другима него пре годину дана.
Прочитајте цео текстДипломатија суноврата
Сада, када Добрица Ћoсић у својим мемоарима открива да је ‘‘још 1991. Слободану Милошевићу пренео амерички предлог о подели Косова’‘ – што је овај, и по Ћосићу, заједно са патриотском интелигенцијом и црквом одбио, постаје јасније да су испод видљивог хаоса и аматеризма у вођењу спољне политике, наизглед и одсуству сваке концепције сналажења у рушевинама испод Берлинског зида, постојали невидљиви контакти са страним фактором и кључним западним обавештајним структурама, и то на тему што горе то боље. То важи како за званичну, полузваничну и незваничну Србију, тако и за ону ‘‘опозициону’‘, кад се показало да је свако од поменутих имао сопствену стратегију и интерес од санкција – темеља на коме је подигнута тајкунска али и транзициона Србија.
Прочитајте цео текстДух светског рата
Светски, космички рат још траје, под разним називима и испољавајући се у разним видовима и на разне начине, никада не бивајући прекинут – али стално са безмало истим, мада најчешће преименованим, нападачима и браниоцима. Ко ће победити у текућем, по нашим досадашњим сазнањима једином истински глобалном рату – који нити је усмерен против ‘‘међународног тероризма’‘ (Бин Ладен будући Арапин а не Паштун, а његова Саудијска Арабија вазал САД), нити за ‘‘људска права’‘ – тек ћемо видети, за нас то већ будући рат за овај наш балкански завичај. Јер свако ко је икада хтео власт над светом морао је проћи кроз наше крајеве, а како му је бивало овде тако му се дешавало и другде. Док је Бондстила биће и ‘‘мировних мисија’‘ по беломе свету, а када га не буде, на нама је да буде нас, да поново испричамо причу о потопу, Атлантиди, земљи Мо-Уру – кроз усмену традицију, како су то радиле и Арје, поникле можда баш на Балкану.
Прочитајте цео текстНеће баш свака ноћ протећи мирно
На питање да ли смо данас боље обавештени где живимо и шта нам се дешава него што смо били у једнопартијском систему, када је излазило свега неколико строго контролисаних новина и часописа, а телевизија имала само два програма, док су се радио станице могле пребројати на прсте једне руке, постоји само један одговор: тада смо знали шта се прећуткује и шта тишина може да значи. Та тишина је наиме говорила много и давала простора мислима које воде смислу. Отварање информационог поља довело је до чега и општа ‘‘писменост’‘ – до загушења, заглушења и загађења, укидања сваке вредности и потпуног обесмишљавања и сâмог медијума. Изашли из академског, медијског и попкултурног парасвета, двадесетогодишњи аналитичари, пластифициране певачице, и бројни други – убеђени да ‘‘имају мишљење’‘ и завређују пажњу – затиснули су простор те драгоцене тишине, потиснувши и наше животе у парасферу, у област вулгарног и недоказивог.
Какви су психолошки механизми у ту сврху злоупотребљени знају бихејвиористи и остали ‘‘стручњаци’‘ за психу обучени на Тавистоку – који, узгред, себе представља као ‘‘институт за међуљудске односе, непрофитну организацију која друштвену науку примењује на решавање савремених питања и проблема’‘. Следствено, зашто и Срби, као ‘‘реметилачки фактор’‘ на Балкану, не би спадали у један од тих ‘‘савремених проблема’‘? То им, са становишта Запада, не би био први пут, а на ‘‘коначном решењу’‘ се очито врло приљежно ради.
Но, ово је ипак први пут да смо суочени са противником невидљивим у класичном смислу, који нас онемогућава и споља и изнутра – једним који нас најпре убија бомбама са безбедних висина а потом засипа неидентификованим сумњивим материјама, и другим који, вичући или ћутећи, лаже са сваког екрана и сваке новинске странице.
Прочитајте цео текст
